U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 03.03.1976. do 01.09.1978. godine, a zatim od 10.12.1984. godine bio u radnom odnosu kod RO „Montaža“ OUR elektronika (koja radna organizacija je prestala da postoji 1990. godine), pravnog prethodnika tuženog „Beograd montaža“ AD (kod koga je i sad u radnom odnosu). Tužilac je u ime i za račun tuženog, kao član Komisije tuženog unapredio do tada korišćeni Pravilnik za vrednovanje svih radnih mesta iz jula 1981. godine i izradio normativ za vrednovanje elektroinstalaterskih i elektromontažnih radova koji je, uz određene korekcije i dopune pravni prethodnik tuženog (odlukom svog Radničkog saveta broj .. od 11.02.1988. godine) proglasio za važeći kao normativ 2. Isti se odnosi na vrednovanje elektroinstalaterskih i elektromontažnih radova. Za doprinos u radu ove Komisije tužilac je dobio nagradu 900.000,00 dinara po odluci Radničkog saveta broj .. od 27.03.1988. godine. Ugovorom od 02.10.1988. godine tužilac je preneo sva prava korišćenja predmetnog rada na pravnog prethodnika tuženog. Nakon toga, po proteku 10 godina od korišćenja normativa 2, ukazala se potreba za štampanjem novih primeraka normativa koja su od strane tužioca zbog napredovanja tehnologije, materijala i rada, unapređeni 1966. godine i isti je dobio naziv normativ III, a 2000. godine uradio je i normativ IV pri čemu dopunjeni normativi predstavljaju izmenjena i dopunjena opšta akta pravnog prethodnika tuženog. Normativ II je tužilac uradio u sklopu svoje radne obaveze i po nalogu poslodavca od 12.02.1987. godine i za njegove potrebe nadzirao je izradu tih normativa. Normativ II tužilac je prijavio kao autor 14.08.1987. godine kod Jugoslovenske autorske agencije ali to delo nije uvršteno kao autorsko delo. Dana 09.01.1996. godine tužilac je ustupio pravo štampanja autorskog dela GI Kultura po navodima nižestepenih sudova kao izdavač GI Kultura je imala pravo na umnožavanje knjige kao izdavač i plasman iste. Tužilac je predmetne normative registrovao kod DP Pronalazaštvo koje je privatno akcionarsko društvo većinskog vlasnika – advokata koji se bavi zastupničkom delatnošću. Rešenjem Privredne komore Beograda broj 12-101/143 od 08.04.2002. godine i preporukom Privredne komore Srbije broj 124/26 od 12.07.2002. godine i odlukom Privredne komore Crne Gore broj 140-198 od 20.05.2003. godine normativi su dobili karakter službenog materijala organa koji obavljaju javnu funkciju u smislu odredbi čl. 137. i 198. Ustava RS, Zakon o privrednim komorama, Statuta Privredne komore Srbije (čl. 96-98) i Privredne komore Beograda (član 78). Na osnovu preporuke Inžinjerske komore Srbije broj 44/1- 19 od 03.02.2006. godine i člana 10. stav 1. tačka 5. Pravilnika o uslovima u postupku za izdavanje oduzimanja licence za odgovornog urbanistu, projektanta, izvođača radova i odgovornog planera („Službeni glasnik RS“ br. 116/04 od 06.09.2006. godine) normativi su postali obavezujući za sve članove Inžinjerske komore Srbije.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud izvodi zaključak da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. U prilog svojih navoda prvostepeni sud polazi od odredbe člana 6. stav 1. Zakona o autorskim pravima (SR i SCG 61/04) gde je propisano da autorskom pravnom zaštitom nisu obuhvaćeni opšti principi i uputstva a normativ po definiciji je specifikacija svih potreba vrsta radova i materijala u određenim količinama da bi se određeni posao završio ili proizvela određena količina proizvoda. Normativ sam po sebi ne donosi bilo kakvu zaradu već donose radnici i zaposleni koji produktivno rade te on nije sredstvo za sticanje koristi već alat za utvrđivanje kriterijuma rada i obračun vrednosti radova. Normativ predstavlja sakupljeno iskustvo iz preduzeća u kome je tužilac radio opšte stavove i principe koje je tužilac pretočio u normativ (što mu je bila radna obaveza) a na osnovu koga je preduzeće uniformisalo naplatu. Tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženog zaključio ugovor o pravu korišćenja predmetnog rada i taj ugovor je u celosti izvršen 1987. godine isplatom honorara i prenosom svih prava korišćenja normativa II. Osim toga, tužilac je normativ uradio kao član tročlane Komisije u preduzeću pravnog prethodnika tuženog. Ugovoren je autorski honorar od 900.000,00 dinara koji iznos mu je isplaćen 15.10.1987. godine. Ta uplata predstavlja autorski honorar za izradu normativa II kako je i naznačeno u ugovoru i ne može predstavljati materijalne troškove za štampanje normativa I kako tvrdi tužilac jer je normativ I štampan marta 1987. godine. Normativ II je korišćen do 1996. godine kada je po navodima prvostepenog suda od GIP Kultura objavljen normativ za elektroradove u građevinarstvu a po ugovoru koje je to preduzeće zaključilo sa tužiocem 09.01.1996. godine. U toku 2002. i 2003. godine objavljena je kampanja da se usvoji jedan zajednički normativ na nivou grada Beograda i na nivou Republike Srbije za elektroradove u građevinstvu i isti je usvojen kao važeći normativ za elektroradove u građevinarstvu rešenjem Privredne komore Beograda od 08.04.2002. godine PK Srbije od 12.07.2002. godine i Inžinjerske komore Srbije od 03.02.2006. godine i oslobođen je plaćanja opšteg poreza na promet proizvoda kao delo od posebnog značaja za nauku, a po mišljenju Ministarstva za nauku i tehnologiju RS od 27.11.1991. do 11.09.2001. godine. Normativ je postao obavezujući za sve članove inžinjerske komore, što znači da je na takav način postao dostupan svima. Dalje, prvostepeni sud nalazi da se iako bi tužilac imao pravo na naknadu vezano za normativ II u smislu ostvarene ekonomske koristi, to bi se moglo obračunati od kraja 1989. godine, do 01.01.1989. godine jer otada bi počeo da teče rok zastarelosti u skladu sa članom 361. ZOO koji propisuje da zastarelost počinje teći prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Shodno tome, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravne razloge koje je dao prvostepeni sud, s tim što nalazi da se ovde radi o povremenim davanjima u smislu člana 372. ZOO (ukoliko bi tužilac imao pravo na ovu naknadu), pa kako isto kao i zahtev za naknadu štete shodno članu 376. ZOO zastareva u roku od tri godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 15.08.2005. godine to je tužbeni zahtev tužioca neosnovan i po tom osnovu zbog nastupanja zastarelosti.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, u ovoj pravnoj stvari nižestepeni sudovi su pošli od pogrešne primene materijalnog prava, što je za posledicu imalo da relevantno činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, nižestepeni sudovi polaze od odredbe člana 6. Zakona o autorskim pravima gde je predviđeno da autorsko-pravnom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje načela i principi i uputstva koja su sadržana u autorskom delu. Pri tome nije detaljno raščišćeno da li predmetni normativ predstavlja uputstvo ili ne. U izreci presude sud odbija tužbeni zahtev zato što se potražuje isplata autorske naknade dok u obrazloženju presude se potencira naknada za iskorišćavanje autorskog dela. Ako tužilac potražuje autorsku naknadu vezano za normativ II, stoji činjenica da je sa pravnim prethodnikom tuženog zaključio ugovor o isplati autorskog honorara od 900.000,00 dinara koji honorar je isplaćen. Ukoliko nešto predstavlja autorsko delo, autor ima pravo na naknadu za autorsko delo ili naknadu za iskorišćavanje tog dela, s tim što je razlika između istih što se naknada za autorsko delo isplaćuje jednokratno, a naknada za iskorišćavanje se naplaćuje u određenom vremenskom periodu. Predmetni normativ II iako je prijavljen kod nadležnog državnog organa Jugoslovenske agencije za pronalazaštvo nije registrovan kao autorsko delo. Isti je registrovan kao autorsko delo u DP Pronalazaštvo Beograd kao privatne agencije, što ima značaja za utvrđivanje osnovanosti zahteva tužioca sa stanovišta utvrđenja da li predmetni normativ predstavlja autorsko delo. Dalje, iz spisa predmeta proizilazi da je tužilac usavršio normativ II, pa je kasnije izdao i normative III i IV. Ako su izdati novi normativi, logično je da se stari normativ ne primenjuje. Zato se postavlja pitanje da li je taj normativ II i dalje iskorišćavan ili se prešlo na korišćenje normativa III i IV. Pri tome, treba imati u vidu činjenice da li normativi (III i IV) ispunjavaju uslove da budu tretirani kao autorsko delo, tj. da li normativ III u odnosu na normativ II i normativ IV u odnosu na normativ III ima inovativnost od najmanje 30% i da li je isti primenjiv u praksi. Iz spisa predmeta proizilazi da je Upravni odbor tuženog doneo odluku 01.06.1998. godine da se normativi III i IV dostavljaju investitorima zbog čega je tuženi kupio 14 primeraka normativa III i IV. Tužilac je štampao normative III i IV, s tim što je štampanje izvršila GIP Kultura. Po ugovoru zaključenom sa tužiocem odštampano je 100 primeraka. Prvostepeni sud navodi da je GIP Kultura koji je dobio obavezu da odštampa tiraž od 100 komada, prema ugovoru od 26.02.1998. godine ustupio prava plasmana autoru (ovde tužiocu) na domaće i ino tržište, kao i sva prava autoru bez naknade i bilo kojih drugih obligacija. To ukazuje da je tužilac ovlašćen da u svojstvu autora vrši distribuciju štampanih primeraka dela i da po tom osnovu ostvaruje odgovarajuću autorsku naknadu.

Sve naznačene činjenice u prvostepenom postupku nisu detaljno utvrđene, već se pošlo od pogrešne primene materijalnog prava tumačeći da predmetni normativ ne predstavlja autorsko delo, te da je potraživanje tužioca u ovoj pravnoj stvari zastarelo.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog kasacionog suda, detaljno utvrditi relevantne činjenice koje su od značaja za pravilno presuđenje i u skladu sa zakonom doneće pravilnu odluku.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je ista morala biti ukinuta.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić