Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pravnosnažnom presudom utvrđena je ništavost odredbi ugovora o kreditu kojom je predviđeno pravo tužene banke da od tužilje kao korisnika kredita, naplati troškove obrade kredita i puštanja kredita u korišćenje u fiksnim iznosima od 9.000,00 dinara i 9.260,00 dinara (po 2% od vrednosti kredita) u odnosu na ukupan iznos odobrenih kredita i obavezana je tužena da tužilji isplati iznose koje joj je po ovom osnovu, odmah po isplati sredstava kredita naplatila, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja bez osnova do isplate, jer tužena nije dokazala na šta se odnose troškovi obrade kreditnih zahteva i puštanja kredita u korišćenje u visini od 9.000,00 dinara i 9.260,00 dinara (2% od iznosa svakog odobrenog kredita) koji su tužilji naplaćeni.

Nižestepeni sudovi su na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja doneli odluku u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 22.05.2018. godine i izraženim u brojnim presudama Vrhovnog kasaconog suda. Prema ovom pravnom stavu banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Iz navedenog razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužene kao o izuzetno dozvoljenoj.

Sa iznetih razloga na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

U ovoj pravnoj stvari tužba je podneta 27.02.2018. godine, a kao vrednost predmeta spora u ovoj parnici označen je iznos od 18.620,00 dinara. Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem vrednost pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić