Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 17/22 od 26.01.2022. godine potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke tako što su odbijene žalbe tužioca (stav prvi izreke) i tužene (stav drugi izreke), kao i rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepene presude (stav treći izreke), dok je žalba tužioca na stav drugi izreke prvostepene presude odbačena (stav četvrti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23), čije se odredbe u ovoj pravnoj stvari primenjuju na osnovu člana 202. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene koje od procesnih odredaba, zbog čega se revizijom neosnovano ukazuje na postojanje bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP. Neosnovani su i navodi revizije kojima se posredno ukazuje da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi s čl. 8. i 231. stav 2. ZPP, jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, osporene i neosporene činjenice i celokupno činjenično stanje, pravilno utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak koji su parnične stranke zaključile ...2009. godine i tokom koga su dobile sinove VV (...2010. godine) i GG i DD (...2012. godine) razveden je tokom ovog postupka, po prestanku njihove zajednice života u maju 2016. godine i preseljenju tužene u iznajmljeni stan, a njihovi maloletni sinovi povereni su tuženoj na samostalno vršenje roditeljskog prava pravnosnažnom presudom od 15.11.2018. godine, kojom je i uređen način održavanja ličnih odnosa tužioca sa maloletnom decom.

Tužena (rođena 1982. godine) je komercijalista, zaposlena je u ... firmi i ostvaruje zaradu od 84.000,00 dinara, i povremene novčane stimulacije (po odluci menadžmenta firme u kojoj radi) od po 16.000,00 dinara u julu 2019. i u avgustu 2020. godine, i po 60.000,00 dinara u novembru 2020. i maju 2021. godine. Ne poseduje nepokretnosti niti stvari veće vrednosti, a koristi službeni automobil. Deca i ona stanuju u stanu površine 60 m2 za koji plaća zakup od 350 evra (zakupljen je kao prazan, te ga je ona opremila potrebnim nameštajem o svom trošku) i troškove stanovanja od oko 10.800,00 u letnjem periodu do 23.800,00 dinara tokom grejne sezone. Pomaže je majka, pretežno tako što decu odvodi na treninge, u školu, privatne časove engleskog jezika i i vraća ih kući i sestra, čija je pomoć pretežno finansijska. Za podmirenje mesečnih potreba maloletnih sinova parničnih stranaka (za ishranom, higijenom, odevanjem, udžbenicima, školskim priborom i učešćem u školskim aktivnostima, vanškolskim aktivnostima – sportskim, privatnim časovima stranog jezika, dokolicom), od kojih najstariji ima zdravstvene tegobe jer boluje od astme, neophodno je oko 40.000,00 dinara za VV i po 35.000,00 dinara za blizance GG i DD, dok tužena svoje lične potrebe (ne računajući ishranu) podmiruje mesečnim iznosom od oko 20.000,00 dinara.

Tužilac (rođen 1981) stanuje u iznajmljenom stanu površine oko 81 m2, u kome su do prestanka zajednice života stanovali i tužena i deca, za koji on ne plaća zakupninu i snosi troškove stanovanja (6.000,00 – 12.000,00 dinara mesečno). Ostvaruje platu do oko 100.000,00 dinara, koristi službeni automobil. Za izdržavanje svo troje dece plaćao je mesečno 35.000,00 dinara od prestanka zajednice života, a do novembra 2017. godine 40.000,00 dinara, kao i polovinu vanrednih troškova i troškova garderobe, s tim što ona ostaje kod njega kad deca nisu s njim. Vlasnik je preduzeća „ĐĐ“ i zamenik generalnog direktora i suvlasnik privrednog društva za prevoz tereta železničkim saobraćajem „... prevoz“ d.o.o. Beograd (sa udelom 49%) sa svojim bratom (bratovljev udeo je 51%), koji je generalni direktor. To privredno društvo je 2015. godine imala 35 zaposlenih, a sada ih ima preko 100 (u toku je konkurs za prijem još radnika za platu od oko 40.000,00 - 50.000,00 dinara), kao i 15 automobila i više lokomotiva. Privredno društvo posluje uspešno, ima i značajan neraspoređeni dobitak (150.655.000,00 dinara za 2019. godinu), od koga tužiocu pripada srazmeran udeo. Tvrdnju da je došlo do opadanja delatnosti tužilac nije potkrepio ni finansijskim izveštajem o poslovanju tog privrednog društva za 2020. i kasnije godine, niti svojim iskazom, jer je izjavio da ne može da se izjasni o vrednosti opreme i postrojenja. Nakon očeve smrti 2015. godine, tužilac i njegovi brat i majka sporazumeli su se o podeli zaostavštine tako da su kuće na ... i u ..., stan u kome živi njegova majka i jedna garaža pripali majci, a suvlasnički udeli u pomenutom privrednom društvu i po jedna garaža tužiocu i njegovom bratu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su, imajući u vidu da tužilac doprinosi izdržavanju dece iznosom od 40.000,00 dinara, te da na mesečnu kupovinu njihove garderobe troši oko 10.000,00 dinara i da učestvuje i u njihovim vanrednim troškovima, zaključili da je tužiočeva finansijska situacija povoljna u meri koja mu omogućava da učestvuje u izdržavanju dece srazmerno višim iznosom od onog koji bi mogao da izdvaja da ostvaruje samo prihode od plate u iznosu koji navodi. Zbog toga su nižestepeni sudovi, rukovodeći se najboljim interesom maloletne dece parničnih stranaka u smislu odredaba čl. 6. stav 1. i 266. stav 1. Porodičnog zakona, primenom člana 160, u vezi s čl. 161, 162. istog zakona obavezali tužioca da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnih sinova plaća mesečno ukupan iznos od 57.000,00 dinara, odnosno 25.000,00 dinara za najstarijeg sina VV i po 16.000,00 dinara za blizance GG i DD, nalazeći da bez obzira na visinu plate koju ostvaruje on ima finansijske mogućnosti da deci pruži ovaj iznos izdržavanja bez opasnosti da će njegova egzistencija biti ugrožena. Istovremeno, zaključili su i da je zahtev preko tih iznosa previsoko postavljen, s obzirom na prihode koje ostvaruje tužena i pomoć koju joj pružaju sestra i majka, pri čemu će tužena biti u mogućnosti da odgovori dečjim potrebama, ne samo novcem, već i staranjem o njima, što ona i čini, zbog čega je odbijen zahtev za iznose preko dosuđenih a do traženih iznosa izdržavanja.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu odluke kojom je odbijen zahtev preko dosuđenih, a do traženih iznosa na ime izdržavanja.

Porodični zakon („Službeni glasnik RS“, br.18/05, 72/11, 6/15) propisuje pravo i dužnost roditelja da se staraju o deci (čl. 67. i 68) i pravo deteta na izdržavanje od oba roditelja (čl. 73. i 154. stav 1). Odredbama člana 160. istog zakona propisano je da se visina izdržavanja određuje prema potrebama deteta, kao poverioca izdržavanja i mogućnostima dužnika izdržavanja (stav 1), pri čemu se vodi računa i o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 4), kao i da potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2), a da mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3). Ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja (član 162. stav 3). Visina izdržavanja se može smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka (član 164). Pošto je dužan da se uvek rukovodi najboljim interesom maloletnog deteta, sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za izdržavanje (član 281). I prema Konvenciji o pravima deteta, čije su odredbe suštinski ugrađene u Porodični zakon, svako dete ima pravo na životni standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, s tim što roditelji i druga lica odgovorna za decu, imaju prvenstveno odgovornost u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti da obezbede životne uslove za razvoj deteta (član 27).

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi nisu posvetili dužnu pažnju odredbi člana 162. stav 3. Porodičnog zakona prema kojoj visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja. Pobijana odluka zasnovana je na zaključku da prema prikazanim primanjima tužioca kao dužnika izdržavanja i iznosima za koje je utvrđeno da ih on već plaća na ime izdržavanja, dosuđeni iznosi pokrivaju veći deo potreba maloletnih sinova parničnih stranaka, kao poverilaca izdržavanja, te da zato nisu ispunjeni uslovi za usvajanje tužbenog zahteva u delu preko dosuđenog. Međutim, u konkretnoj situaciji sudovi su propustili da, imajući u vidu životni standard koji je tužilac u stanju sebi da priušti (da sam koristi stan površine preko 80 m2, koji bi bio odgovarajući i za potrebe veće porodice, da za stan ne plaća zakup, da nema rashode oko prevoza, da je imovinu velike vrednosti ostavio na raspolaganje drugim naslednicima u udelima većim od zakonskih, da ne zna podatke o poslovanju firme čiji je zamenik generalnog direktora i jedan od suvlasnika, što ukazuje na odsustvo bilo kakvih finansijskih problema), sudskom odlukom obezbede i tužiočevim maloletnim sinovima približan nivo životnog standarda kakvim živi tužilac.

Nižestepeni sudovi su, suprotno navodima revizije, pravilnom primenom kriterijuma za izdržavanje propisanih odredbama citiranog člana 160. Porodičnog zakona, adekvatno utvrdili potrebe maloletne dece spram njihovog uzrasta i aktivnosti. Međutim, po nalaženju revizijskog suda, realne mogućnosti tužioca - imovina kojom raspolaže i finansijski potencijal njegovog uspešnog privrednog društva, ukazuju na nesumnjivu mogućnost tužioca da, bez ugrožavanja sopstvene egzistencije, omogući svojoj deci viši nivo standarda, približan onom kojim on živi, i stoga da da doprinosi dečjem izdržavanju sa još 5.000,00 dinara za maloletnog sina VV i još po 4.000,00 dinara za mal. sinove GG i DD.

Dosuđeni iznosi će, uz doprinos majke, kako u novcu, tako i svakodnevnom brigom i staranjem o deci, doprineti podmirenju potreba zajedničke maloletne dece na nivou životnog standarda kakav uživa roditelj-dužnik izdržavanja, ovde tužilac, pri čemu, kod svih utvrđenih okolnosti, plaćanjem dosuđenih iznosa neće biti ugrožena njegova egzistencija. U preostalom delu revizijom se ponavljaju žalbeni neosnovani navodi koji su već bili pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda i osporava ocena izvedenih dokaza, što predstavlja razloge zbog kojih se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 1. ZPP, te ih ovaj sud ne obrazlaže detaljno, saglasno članu 414. stav 2. ZPP.

Na osnovu izloženog, a kako je pravilna i odluka o troškovima postupka, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, primenom čl. 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković