U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Mirjane Andrijašević, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Zorica Perić, advokat u ..., protiv tuženog BB PR SZUTR ... KAFFE, ..., ..., čiji je punomoćnik Vojislav Miščević, advokat u ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2443/23 od 22.02.2024. godine, ispravljene rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2443/23 od 04.03.2024. godine, u sednici održanoj dana 18.06.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2443/23 od 22.02.2024. godine, koja je ispravljena rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2443/23 od 04.03.2024. godine, u delu u kom je preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 4372/2022 od 14.06.2023. godine u usvajajućem delu iz stava 1, 2 i 3 izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje, i u delu odluke o troškovima postupka.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2443/23 od 22.02.2024. godine, koja je ispravljena rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2443/23 od 04.03.2024. godine, u delu u kom je odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu 4. i 5. izreke.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2443/23 od 22.02.2024. godine, koja je ispravljena rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2443/23 od 04.03.2024. godine, u delu u kom je odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu 4. i 5. izreke.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 4372/2022 od 14.06.2023. godine, u stavu 1. izreke, konstatovano je da je delimično usvojen tužbeni zahtev, u stavu 2. izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade materijalne štete isplati određene iznose po računima kako je navedeno, sa zakonskom zateznom kamatom počev od svakog pojedinog datuma do konačne isplate, u stavu 3. izreke tuženi je obavezan da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od ukupno 108.000,00 dinara i to na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 60.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 24.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 24.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 14.6.2023. godine do konačne isplate. U stavovima 4. i 5. izreke odbijen je tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete preko dosuđenih do traženih iznosa, navedenih u izreci, dok je u stavu 6. izreke tuženi obavezan da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 148.197,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2443/23 od 22.02.2024. godine, koja je ispravljena rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2443/23 od 04.03.2024. godine, usvojena je žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda u pobijanom usvajajućem delu iz st. 1, 2. i 3. izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužilji na ime naknade materijalne štete isplati iznose po računima navedene u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom i tužbeni zahtev za iznose na ime naknade nematerijalne štete sa zakonskom zateznom kamatom, i u delu odluke o troškovima spora iz st. 6. izreke, tako što je odbijen zahtev tužilje za dosuđenje troškova i obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 79.596,00 dinara. Žalba tužilje je odbijena i potvrđena prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu iz stava 4. i 5. izreke, a tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 69.984,00 dinara. Zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka je odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, ispravljene rešenjem istog suda Gž 2443/23 od 04.03.2024. godine, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju kojom pobija odluku u celosti, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Revizija tužilje izjavljena protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, ispravljene rešenjem istog suda, dozvoljena je po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, („Sl. glasnik RS“, br. 72/11... 10/23, u daljem tekstu ZPP).

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku i odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude u navedenom delu nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, tužilja je dana 18.12.2020. godine ujutro otišla u prodavnicu zdrave hrane „..." ispred koje je na spoljnoj strani bila postavljena dezobarijera, u skladu sa naredbom Gradskog štaba za vanredne situacije, zbog aktuelne pandemije virusa Kovid 19. U prodavnici su bili razdvojeni ulaz i izlaz, sa vidljivim uputstvima koja vrata treba koristiti, uz upozorenje na postojanje dezobarijere. Tužilja je gotovo svakodnevno išla u ovu prodavnicu. Kritičnom prilikom, kada je završila sa kupovinom, izlazila je iz prodavnice na ulazna vrata, pa je levom nogom stala na dezobarijeru koja je bila ispred samog ulaza, dok joj je desna noga bila na pragu. Kad je levom nogom stala na dezobarijeru, plastična tacna na kojoj se nalazio sunđer otklizala se po vlažnom asfaltu, usled čega je tužilja izgubila ravnotežu, spustila se ka zemlji gde se dočekala na koleno desne noge i lakat desne ruke, zbog čega je pretrpela povrede usled kojih je trpela fizičke bolove, strah, i zbog kojih je kod tužilje došlo do umanjenja životne aktivnosti od 10%, u utvrđenom vidu, zbog čega trpi duševne bolove.. U vezi sa nastalim povredama tužilja je imala troškove lečenja, čiju naknadu traži tužbenim zahtevom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da postoji podeljena odgovornost tužilje i tuženog za štetu koju je tužilja pretrpela. Prvostepeni sud smatra da dezobarijera, lagana, nefiskirana o podlogu, koja klizi, predstavlja opasnu stvar, a da je tuženi mogao da predvidi opasnosti koje dezobarijera može prouzrokovati , te je trebalo da preduzme odgovarajuće preventivne mere. Propust tužilje vidi u činjenici da je tužilja morala znati da su dezobarijere postojale na ulazu, zbog čega je morala uložiti veći stepen pažnje i pridržavati se datih uputstava.

Nasuprot zaključku prvostepenog suda, drugostepeni sud zaključuje da je za štetu isključivo odgovorna tužilja jer je postupala protivno datom upozorenju i obaveštenju i da se ponašala van standarda pažnje običnog čoveka, dok je tuženi učinio sve da spreči ovakve događaje, obezbeđujući posebna vrata za izlazak iz prodavnice, na kojima barijere nije bilo. Stoga je preinačio odluku prvostepenog suda u usvajajućem delu za tužbeni zahtev tako što je odbio tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, dok je u preostalom odbijajućem delu potvrdio.

Prema članu 155. ZOO šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola, straha (nematerijalna šteta). Prouzrokovanje štete ima za posledicu odgovornost za štetu pod uslovima i na način propisan zakonom. Prema članu 173. Zakona o obligacionim odnosima šteta nastala u vezi sa opasnom stvari odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno od te delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovora lice koje se njom bavi.

Uslovi za oslobođenje od odgovornosti imaoca opasne stvari propisani su u članu 177. navedenog zakona, tako da se imalac opasne stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (stav 2.) dok se imalac oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete (stav 3.).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju koje se ne može pobijati revizijom, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je šteta nastala isključivom radnjom oštećenog, koju imalac stvari nije mogao izbeći ili otkloniti. Tuženi je učinio sve razumno potrebno da spreči da do ovakvih štetnih događaja dođe, time što je obezbedio i vidno obeležio posebna vrata za izlazak iz prodavnice, na kojima dezobarijere nije bilo. Tužilja nije imala potrebe da koristi suprotna vrata za izlazak, pa je neočekivanim korišćenjem tih vrata, u suprotnom smeru, i došla u situaciju da se jednom nogom osloni na prag, a drugom na dezobarijeru koja je otklizala po asfaltu, i tako padne. Stoga je isključivo odgovorna za nastalu štetu. Zato su neosnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava, kao i ukazivanje na postojanje uslova za primenu instituta podeljene odgovornosti. Prema utvrđenim okolnostima šteta je nastala isključivo radnjom tužilje, jer tuženi nije mogao predvideti da će se prosečno pažljivi kupci u radnji koristiti pri izlasku iz radnje vratima vidno obeleženim za ulazak u radnju. Stoga nema mesta primeni pravilo o delimičnom oslobođenju od odgovornosti (član 177 stav 3. ZOO), već je šteta isključivo posledica radnje tužioca oštećenika, što imaoca opasne stvari oslobađa od odgovornosti (član 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima).

Stoga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP-a, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu I izreke.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužilje izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2443/23 od 22.02.2024. godine, ispravljene rešenjem istog suda, u delu u kom je odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu iz stava 4 i 5. izreke, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Pravnosnažnom drugostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužilje za naknadu materijalne i nematerijalne štete jer je drugostepeni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja izveo zaključak da su ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima za oslobađanje tuženog od odgovornosti, zbog isključivog doprinosa tužilje nastaloj šteti. Nema potrebe za ujednačavanjem sudske prakse. Odluke na koje se revident poziva (Gž 150/24 od 08.02.2024. godine i Gž 3205/21 od 03.02.2022. godine) nisu od značaja, jer odluka o tužbenom zahtevu zavisi od činjeničnog stanja koje se utvrđuje u svakoj konkretnoj parnici.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stava 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu II izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužilje nije dozvoljena.

Tužba u ovoj parnici podneta 01.06.2022. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne drugostepene presude iznosi 457.410,58 dinara, odnosno protivvrednost izražena u evrima po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe iznosi 3.900,37 evra, pa revizija tužilje nije dozvoljena shodno članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku jer vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Stoga je odbačena revizija u navedenom delu primenom odredbe člana 413. ZPP.

Kako tužilja nije uspela u postupku po reviziji, odbijen je njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, primenom odredbe člana 165. stav 1. i člana 153. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković