.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 1360/2019
12.06.2019. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca Republike Srbije – Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Valjevu, protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Katić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 173/18 od 13.12.2018. godine, u sednici od 12.06.2019. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 173/18 od 13.12.2018. godine i predmet vraća tom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Valjevu P 1221/17 od 01.11.2017. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan na isplatu iznosa od 1.042.148,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.08.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 24.000,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 173/18 od 13.12.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže na isplatu iznosa od 1.042.148,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.08.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude tako što je tužilac obavezan da tuženom naknadi parnične troškove u iznosu od 154.500,00 dinara.
Protiv drugostepene presude, zastupnik tužioca je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i čl. 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom je tuženi obavezan na isplatu dugovanog iznosa od 1.042.148,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Po oceni prvostepenog suda, tuženi je u obavezi da isplati navedene troškove boravka njegove majke u ustanovama socijalnog staranja, kao njen jedini zakonski naslednik, a činjenica da nije odrastao sa majkom i da ona nije učestvovala u njegovom izdržavanju, kao i to što je nezaposlen nije od značaja za drugačiju odluku, jer je u članu 72. Zakona o socijalnoj zaštiti i u članu 2. Pravilnika o namirenju potraživanja po osnovu isplaćene novčane socijalne pomoći propisano da se ovo potraživanje namiruje posle smrti korisnika od njegovog naslednika, odnosno držaoca nepokretnosti na kojoj je upisana hipoteka i prijavom potraživanja u ostavinskom postupku.
Pobijanom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, sa ocenom da nije primenjena odredba člana 222. Zakona o nasleđivanju kojim je propisano da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. Pravilna primena ove zakonske odredbe je nalagala, po oceni drugostepenog suda, da tužilac dokaže da je vrednost imovine koju je tuženi nasledio jednaka ili veća od njegovog potraživanja. Nakon što je tuženi u odgovoru na tužbu ukazao da je imovina koju je nasledio od majke bezvredna i da on može odgovarati samo do visine nasleđenog, tužilac tokom postupka nije predložio izvođenje odgovarajućeg dokaza na okolnost utvrđivanja vrednosti nasleđene imovine radi dokazivanja osnovanosti svog potraživanja u odnosu na tuženog kao naslednika. Ovakva obaveza tužioca proizilazi iz čl. 7. i 220. ZPP, što je tužilac mogao učiniti najkasnije do zaključenja glavne rasprave u smislu člana 314. ZPP. Propust tužioca da postupi u smislu navedenih zakonskih odredaba sankcionisan je pravilima o teretu dokazivanja sadržanim u članu 231. ZPP, pa iz odredbe člana 231. stav 2. ZPP proizilazi da postavljeni tužbeni zahtev ne ispunjava uslove za pružanje tražene sudske zaštite.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijom zastupnika tužioca osnovano se ukazuje da je pobijana drugostepena presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, zbog nepravilne primene pravila o teretu dokazivanja.
Prema članu 231. ZPP, ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano. Stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.
U konkretnom slučaju, među parničnim strankama nije bilo sporno postojanje duga po osnovu boravka majke tuženog u ustanovama socijalnog staranja. Ostavinskim rešenjem je tuženi oglašen za jedinog naslednika na nepokretnoj imovini svoje majke, pa iz citiranih odredaba o teretu dokazivanja proizilazi da je na tuženom teret dokazivanja njegovih tvrdnji i činjenice da je vrednost imovine koju je nasledio manja od potraživanja tužioca u ovoj parnici.
S obzirom na navedeno, pobijana drugostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen tom sudu na ponovno suđenje, koji će nakon što pravilnom primenom navedenih zakonskih odredaba otkloni učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, ponovo odlučiti o žalbi tuženog.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 415. stav 1. ZPP.
Predsednik veća-sudija
Jasminka Stanojević, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
