Protiv drugostepene presude, tužena je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Navodima revizije i podnetim prilozima, tužena je ukazala da je pravnosnažnim presuđenjem o dosudi naknade štete na teret tužene Republike Srbije odstupljeno od sudske prakse, zbog čega je ovaj sud razmatrao dozvoljenost revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23) - ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, o izjavljenoj reviziji potrebno je odlučiti radi ujednačavanja sudske prakse, pa je zato odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena u DP „Metalac“ Ivanjica koje je privatizovano zaključenjem ugovora o prodaji kapitala od 13.09.2007. godine. Ugovor o privatizaciji je raskinut 11.05.2009. godine nakon čega je kod Agencije za privredne registre upisano kao akcionarsko društvo. Presudom Opštinskog suda u Ivanjici Pr 121/02 od 17.04.2003. godine usvojen je tužbeni zahtev ovde tužilje protiv navedenog poslodavca radi isplate zarade, troškova prevoza, toplog obroka i razlike do punog iznosa otpremnine zbog odlaska u penziju. Sporazumom o izmirenju međusobnih prava i obaveza zaključenim između „ Metalac“ a.d. Ivanjica i tužilje 22.04.2008. godine postignuta je saglasnost da će poslodavac isplatiti ukupan iznos duga od 147.620,43 dinara u 6 jednakih mesečnih rata u periodu od 01.05.2008. do 10.10.2008. godine, a tužilja se obavezala da će odložiti izvršenje u predmetu I 424/07 i nakon izmirenja duga da će povući predlog za izvršenje. Rešenjem Opštinskog suda u Ivanjici I br. 309/09 od 10.04.2009. godine određeno je izvršenje po predlogu tužilje na osnovu pravnosnažne i izvršne isprave protiv izvršnog dužnika „Metalac“ a.d. iz Ivanjice. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St 340/10 od 26.08.2010. godine, otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Metalac“ AD Ivanjica (koje je poslovalo isključivo društvenim kapitalom). Tužilja je podnela prijavu potraživanja i tužilji je priznato potraživanje u ukupnom iznosu od 90.260,43 dinara u trećem isplatnom redu. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St 340/10 od 15.03.2016. godine usvojen je završni račun stečajnog upravnika, izvršeno je namirenje stečajnih poverilaca i zaključen je stečajni postupak 15.03.2016. godine. U stečajnom postupku, pravnosnažno okončanom, tužilja nije naplatila svoje potraživanje. Tužilja nije pokretala postupak radi utvrđenja povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, presudama nižestepenih sudova obavezana je tužena Republika Srbija da tužilji isplati naknadu štete u iznosu od 90.260,43 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe 02.11.2017. godine do isplate, uz zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva u tom delu, zasnovan na shvatanju da tužilja ima pravo da neizmireno potraživanje iz radnog odnosa utvrđeno u postupku stečaja sprovedenom nad privrednim društvom koje je poslovalo sa društvenim kapitalom, ostvari kao naknadu materijalne štete od Republike Srbije, po osnovu njene objektivne odgovornosti za neizvršenje pravnosnažnih sudskih odluka kojima su potraživanja utvrđena ali nisu izmirena u postupku stečaja.

Po oceni Vrhovnog suda, izneto pravno stanovište se ne može prihvatiti kao pravilno.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih po osnovu zakona. U druga imovinska prava stečena na osnovu zakona spadaju i novčana potraživanja koja se odnose na isplatu neizmirenih zarada po osnovu rada.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Kada se radi o privrednom društvu – dužniku koji posluje sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu posebne obaveze Republike Srbije, kada je objektivno onemogućeno izvršenje sudske odluke kojom je zaposlenom priznato i dosuđeno potraživanje iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. U toj situaciji Republika Srbija je odgovorna za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su, bez njihove krivice, ostala neizvršena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine).

Po oceni Vrhovnog suda, donošenje pravnosnažne odluke po prigovoru stranke radi ubrzanja postupka, a kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku, predstavlja preduslov za ostvarivanje prava na isplatu imovinske štete.

Odredbama navedenog posebnog zakona uređena je zaštita prava na suđenje u razumnom roku, pravna sredstva kojima se u posebnom postupku štiti to pravo, sticanje prava na pravično zadovoljenje, a sve u skladu sa predviđenim merilima za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (između ostalih i dužina trajanja celokupnog postupka), kao i pravo na podnošenje tužbe protiv tužene po osnovu objektivne odgovornosti za naknadu imovinske štete u roku i pod uslovima propisanim tim posebnim zakonom.

Tužilja je propustila da realizuje pravo da podnese prigovor radi ubrzanja postupka i time izdejstvuje pravnosnažnu odluku kojom se utvrđuje povreda prava tužilje na suđenje u razumnom roku i da usled tog propusta u stečajnom postupku nije došlo do potpunog namirenja njenog potraživanja.

Stoga, kako preduslov za objektivnu odgovornost tužene nije ispunjen, to se ne može ni izvući zaključak da je tužilji povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajemčene članom 58. Ustava Republike Srbije, zbog čega neosnovano potražuje naknadu imovinske štete.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Tužena je uspela u sporu i na osnovu člana 153. stav 2. i člana 163. stav 1. ZPP ostvaruje pravo na naknadu troškova postupka, potrebnih i opredeljeno traženih po vrsti i visini, i to za sastav odgovora na tužbu 6.000.00 dinara, sastav žalbe 18.000,00 dinara i sastav revizije 18.000,00 dinara, ukupno 42.000,00 dinara. O troškovima postupka je odlučeno kao u izreci, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković