Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, sa izmenama i dopunama), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je rođena ...1939. godine u ..., od oca BB i majke VV. Tužilja nije učestvovala u Drugom svetskom ratu kao pomagač okupacionih snaga, a nakon oslobođenja zemlje tadašnje vlasti su je sa majkom i mlađim bratom koji je bio beba lišili slobode i deportovali u logor u Gakovu, gde je bila od oktobra 1944. godine do juna 1947. godine. Majka tužilje je preminula u logoru ...1945. godine, a ubrzo i njen mlađi brat. Tužilja i članovi njene porodice su lica nemačke nacionalnosti i bili su u logorima samo zbog svoje nacionalnosti, bez sudske ili administrativne odluke. Rešenjem Višeg suda u Somboru Reh 28/17 od 20.02.2018. godine usvojen je zahtev tužilje za rehabilitaciju i utvrđeno da su ništave radnje lišenja slobode i boravka rehabilitanta u logoru za lica nemačke nacionalnosti Gakovo u periodu od oktobra 1944. godine do juna 1947. godine. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Somboru P 10/19 od 19.09.2019. godine tužena je obavezana da tužilji isplati novčani iznos od 500.000,00 dinara na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti koji su nastali neosnovanim lišenjem slobode i smrću majke koja je takođe rehabilitovana rešenjem suda. Zahtev za rehabilitaciono obeštećenje zbog neosnovanog lišenja slobode tužilja je podnela 15.06.2018. godine nadležnoj Komisiji Ministarstva pravde, ali sporazum nije postignut.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilja nema pravo na rehabilitaciono obeštećenje s obzirom da je tu naknadu ostvarila dosuđenjem naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode i smrti majke, kada su prilikom odmeravanja visine štete cenjeni i duševni bolovi koje je trpela kao posledicu sopstvenog lišenja slobode i boravka u logoru. Stoga, po mišljenju tog suda, ne postoji mogućnost kumulacije osnova za naknadu nematerijalne štete zbog lišenja slobode istog lica, odnosno sopstvenog lišenja slobode i lišenja slobode odnosno smrti roditelja, pa je sa pozivom na odredbe člana 26. stav 3. i 4. Zakona o rehabilitaciji tužbeni zahtev odbijen.

Drugostepeni sud je zaključio da je odluka prvostepenog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev zbog presuđene stvari doneta pogrešnom primenom materijalnog prava. Ovo iz razloga što ne postoji identitet tužbenog zahteva u navedenim predmetima, pa je prema svim okolnostima konkretnog slučaja ocenio da tužilja ima pravo na novčanu satisfakciju zbog duševnih bolova koje je pretrpela neosnovanim lišenjem slobode, saglasno odredbi člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji u vezi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i delimično preinačio prvostepenu presudu dosuđujući tužilji iznos od 500.000,00 dinara, kao adekvatnu i pravičnu novčanu satisfakciju, dok je u preostalom odbijajućem delu potvrdio prvostepenu presudu. Prema shvatanju drugostepenog suda, rehabilitaciono obeštećenje, tj. naknada štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u smislu člana 26.stav 3. Zakona o rehabilitaciji, pretstavlja jedinstveni vid nematerijalne štete koja je nastala u sferi ličnih, neimovinskih dobara oštećene i sublimira povredu svih prava ličnosti prouzrokovanih neosnovanim lišenjem slobode, zbog čega tužilji ne pripada i naknada štete za pretrpljeni strah.

Osnovano se navodima revizije tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbama člana 35. Ustava Republike Srbije propisano je da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (stav 1.); svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (stav 2.).

Konvencijom protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN koju je naša zemlja ratifikovala („Službeni list SFRJ- Međunarodni ugovori“, broj 9/91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br.16/05 i 2/06), u članu 14. stav 1. predviđeno je da svaka država članica u svom pravnom sistemu garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju, a u stavu 2, da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom.

Prema važećem Zakonu o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ br. 92/11), pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena tim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji kojima su ta lica bila lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga. Ove mere, pored ostalog, predviđaju i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano je da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Dakle, osnov za tužiljino potraživanje (kao rehabilitovanog lica) novčane naknade za nematerijalnu štetu sadržan je u citiranoj odredbi Zakona o rehabilitaciji a ostvaruje se u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Vidovi pravno priznate nematerijalne štete, kao i uslovi i kriterijumi za odmeravanje i dosuđivanje pravične novčane naknade regulisani su članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, koji propisuje da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade nematerijalne štete kao i u njenom odsustvu, te da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i njenoj visini, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Prema opšteprihvaćenom stavu sudske prakse, u pogledu ostvarivanja prava na naknadu nematerijalne štete lica neosnovano lišenih slobode i neosnovano osuđenih, u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak, duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode, pretstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode (povreda časti i ugleda i povrede slobode ličnosti), tako da se za tu štetu dosuđuje jedan iznos naknade, pri čijem odmeravanju se uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja. Međutim, za ostale vidove nematerijalne štete (duševne bolove zbog umanjenja životne aktvivnosti, fizičke bolove i strah) koju je oštećeno lice trpelo zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode, sud dosuđuje posebnu naknadu za svaki vid te štete, s tim što u izuzetno teškim slučajevima, kad se trpljenja oštećenog uzajamno uslovljavaju i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti, može se dosuditi jedinstvena naknada za ukupnu nematerijalnu štetu.

U konkretnom slučaju, iz utvrđenih činjenica proizilazi da je tužilja za vreme i nakon neosnovanog lišenja slobode trpela duševne bolove zbog povrede prava na slobodu, čast i ugled i dostojanstvo. Pored toga, tužilja je za vreme boravka u logoru bila izložena fizičkom i psihičkom nasilju, odnosno bila je izložena torturi, boraveći u nehumanim i ponižavajućim uslovima, gde su žrtve umirale od gladi i bolesti, a u daljem usled negativnih posledica koje su boravak i doživljaji iz tog perioda, naročito stradanje majke, brata i ostalih članova bliže porodice, ostavile na njeno psihičko stanje, te da je zbog toga trpela duševne i fizičke bolove i strah.

Imajući u vidu navedeno, stanovište drugostepenog suda da tužilja ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode i to isključivo zbog povrede prava na slobodu, čast i ugled i dostojanstvo i da ta vrsta naknade pretstavlja pravičnu novčanu satisfakciju za sva trpljenja tužilje, zbog čega joj ne pripada naknada za strah, zasniva se na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Suprotno tome, polazeći od odredba člana 35. Ustava i člana 14. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka, kao i razloga pravičnosti, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilja kao rehabilitovano lice, ima pravo na naknadu svih vidova nematerijalne štete koje je pretrpela zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja kao akta torture, pa i za strah, u skladu sa članom 200. ZOO i postavljenim tužbenim zahtevom.

Zbog pogrešnog stanovišta da tužilji ne pripada naknada nematerijalne štete i za pretrpljeni strah, drugostepeni sud nije pravilno utvrdio sve bitne činjenice za dosuđenje pravične novčane satisfakcije, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, jačinu i trajanje duševnih bolova i straha, kao i zahteve pravičnosti i proporcionalnosti i s tim u vezi propustio je da oceni da li se trpljenja tužilje uzajamno uslovljavaju i prepliću tako da ih je nemoguće razlučiti pa treba dosuditi jedinstvenu naknadu ili naknadu za svaki pojedinačni oblik nematerijalne štete, kako je postavljenim tužbenim zahtevom traženo. S obzirom da je tužilja u postupku predlagala izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem ili čitanjem nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra dr.sci med. Milutina Nenadovića, obavljenog u predmetu Višeg suda u Somboru P.10/19 u kome je ostvarila pravo na rehabilitacionu štetu zbog neosnovanog lišenja slobode i smrti majke, na okolnosti postojanja osnova za dosuđenje traženih vidova štete, shodno članu 261. ZPP, koje dokazne predloge je prvostepeni sud odbio, a o čemu se drugostepeni sud povodom žalbe tužilje nije izjašnjavao, imajući u vidu i da tužena nije osporavala osnov tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, već samo visinu tražene štete, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja i pravilnom primenom materijalnog prava ponovo doneti odluku u ovoj pravnoj stvari.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić