U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica i Jasminke Obućina, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Snežana Pantić i Igor Pantić, advokati iz ..., protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, čiji je punomoćnik BB, dipl. pravnik sa položenim pravosudnim ispitom zaposlen u filijali tuženog u Kragujevcu, radi utvrđenja diskriminacije i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1720/25 od 02.07.2025. godine, u sednici održanoj 11.12.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1720/25 od 02.07.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Kragujevcu P1 20/23 od 17.04.2025. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti suda. U stavu drugom izreke, odbijen je prigovor litispendencije. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tuženi izvršio diskriminaciju tužioca, kao lice čiji je zahtev za priznanje prava po osnovu člana 70D Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju odbijen rešenjem RF za PIO – Direkcija Fonda broj 01- 02/18810/23 od 31.05.2023. godine, u odnosu na lica kojima je kao korisnicima „Opcije 5“ Programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restruktuiranja i pripreme za privatizaciju („Službeni glasnik RS“, br. 64/06, 89/06, 85/08, 90/08 i 15/09), tuženi priznao pravo na isplatu prevremene starosne penzije u skladu sa odredbama člana 70D Zakona o PIO, a po osnovu radnog staža i drugih ličnih svojstava. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog učinjene diskriminacije i pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, isplati iznos od 99.999,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.04.2025. godine pa do isplate. U stavu petom izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1720/25 od 02.07.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, 72/11... 10/23 – dr. zakon), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u AD „Zastava automobili" u restruktuiranju u Kragujevcu sve do 04.01.2011. godine, kada mu je prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom, u skladu sa Odlukom Vlade RS o utvrđivanju programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restruktuiranja i pripreme za privatizaciju („Službeni glasnik RS", broj 64/05, 89/06, 85/08, 90/08 ispravka, 15/09, 21/10, 46/10 i 9/11), kojim je bliže uređen način rešavanja viška zaposlenih i kojim je data mogućnost da se i zaposlena „Lica koja su utvrđena kao višak i kojima je do ostvarivanja prava na penziju, shodno tada važećim propisima u oblasti penzijsko invalidskog osiguranja, nedostajalo malo više od pet godina mogu prihvatiti tzv. „Opciju 5“ programa, kao i zaposleni kojima je u trenutku prestanka radnog odnosa nedostajalo do pet godina do penzije“. U skladu sa navedenim tužilac, kome je nedostajalo nešto više od pet godina do penzije, zaključio je sa poslodavcem sporazum 04.01.2011. godine kojim su regulisana međusobna prava i obaveze potpisnika, posebno uslovi i momenat prestanka radnog odnosa zaposlenog kod poslodavca i način isplate novčane naқnade do sticanja uslova pet godina do penzije, uključujući posebnu novčanu naknadu u skladu sa programom za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restruktuiranja i pripreme za privatizaciju preko Nacionalne službe za zapošljavanje, do sticanja prvog uslova za ostvarivanje prava na penziju u visini od 60% prosečne mesečne zarade ostvarene u privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku Republičkog organa nadležnog za poslove statistike u momentu donošena rešenja o prestanku radnog odnosa. Na taj način tužiocu je radni odnos prestao 04.01.2011. godine, kao potpisniku tzv. „Opcije 5", isplaćene su mu pripadajuće bruto zarade i posebno novčana naknada preko nacionalne službe za zapošljavanje.

Privremenim rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, Filijala Kragujevac 181.4-7/474/16 od 01.12.2016. godine, tužiocu je utvrđeno pravo na prevremenu starosnu penziju počev od 20.10.2016. godine u mesečnom iznosu od 16.631,97 dinara, da navršeni penzijski staž iznosi 40 godina, 01 mesec i 28 dana i da će se isplata penzije vršiti od 20.10.2016. godine. Dok je tužilac primao posebnu novčanu naknadu, dana 01.01.2015. godine stupio je na snagu novi Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, kojim je povišena starosna granica za odlazak u starosnu penziju, a ukinuta mogućnost da se pravo na punu starosnu penziju ostvari navršavanjem 40 godina radnog staža bez ostvarivanja kumulativno i uslova koji se odnose na starosnu granicu. Tužilac je ostvario pravo samo na prevremenu penziju sa trajnim umanjenjem od 15,30%, ali ne i penziju u punom iznosu na koju bi imao pravo na osnovu Zakona o PIO koji je važio u trenutku prihvatanja programa, iz razloga što je pomerena starosna granica za ostvarivanje prava na punu starosnu penziju.

Zaključkom Vlade RS 05 broj: 11-2372/2016-4 od 25.03.2016. godine, data je saglasnost da se licima koja su u skladu sa Odlukom o utvrđivanju programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restruktuiranja i pripreme za privatizaciju ("Službeni glasnik RS", broj 64/05. 89/06, 85/08, 90/08 ispravka), utvrđena kao višak zaposlenih, a kojima je i u momentu prestanka radnog odnosa i ostvarivanja prava na posebnu novčanu naknadu po tom programu do ispunjavanja prvog uslova za ostvarivanje prava na penziju u skladu sa tada važećim propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju nedostajalo do pet godina i koji su do ostvarivanja prava na penziju ostvarivali pravo na posebnu novčanu naknadu (Opcija 5) isplaćuje razlika između iznosa starosne penzije koju bi ostvarivali primenom propisa o penzijsko invalidskom osiguranju koji je bio važeći u momentu ostvarivanja prava na posebnu novčanu naknadu i iznosa ostvarene prevremene starosne penzije, da se navedeni iznos utvrđuje u momentu ostvarivanja prava na prevremenu starosnu penziju isplaćuje mesečno, a zaostali iznos razlike da se isplati jednokratno. Zaključak se ne odnosi na lica koja su u skladu sa citiranim Programom ostvarila pravo na posebnu novčanu naknadu i kojima je prestao radni odnos uz obavezu uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, a koja tu obavezu nisu izvršavala, kao ni za lica za koja se utvrdi da u trenutku kada su utvrđena kao višak zaposlenih nisu ispunjavala uslove za posebnu novčanu naknadu, odnosno kojima je nedostajalo više od pet godina do ispunjavanja prvog uslova za penziju.

Utvrđeno je da je navedeni Zaključak stavljen van snage Zaključkom Vlade RS broj 05 11-7536/2020-2 od 01.10.2020. godine i dana 19.11.2020. godine donet je novi Zaključak Vlade RS broj 5 401-9236/2020-2 kojim je proširena primena prethodnog zaključka iz 2016. godine i na lica koja su potpisala tzv. „Opciju 3“, kao zaposleni koji su bili utvrđeni kao višak, u skladu sa Odlukom o utvrđivanju Programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restruktuiranja i pripreme za privatizaciju i kojima je u momentu prestanka radnog odnosa i ostvarivanja prava na novčanu naknadu nedostajalo do dve godine i koja su do ostvarivanja prava na penziju ostvarila pravo na novčanu naknadu u skladu sa propisima o zapošljavanju, a koji nisu bili obuhvaćeni prethodnim Zaključkom Vlade PC iz 2016. godine, kao što to nisu bili ni zaposleni potpisnici „Opcije 5“ kojima je u trenutku kada su utvrđeni kao višak zaposlenih nedostajalo više od pet godina staža do ispunjavanja prvog uslova za starosnu penziju. Međutim, donošenjem novog zaključka Vlade RS iz 2020. godine nije otklonjen nedostatak koji je bio učinjen prethodnim zaključkom Vlade RS iz 2016. godine u pogledu zaposlenih koji su utvrđeni kao višak i kojima je nedostajalo više od pet godina staža do ispunjavanja prvog uslova za starosnu penziju, jer je primena novog zaključka u odnosu na „Opciju 5“ nastavljena pod istim uslovima i kada je bio na snazi prethodni Zaključak Vlade iz 2016. godine.

Utvrđeno je da se navedeni zaključci Vlade RS nisu odnosili na tužioca, kome je u vreme prestanka radnog odnosa nedostajalo više od pet godina do ostvarivanja prvog uslova za penziju, zbog čega je tužilac pokrenuo sudske postupke radi utvrđivanja diskiminacije koja je tužiocu učinjena navedenim zaključcima Vlade RS od 25.03.2016. godine i 19.11.2020. godine. Pravnosnažnim presudama utvrđeno je da je tužilac diskriminisan zaključcima Vlade RS po osnovu radnog staža i drugih ličnih svojstava, jer je iste trebalo primeniti na njega kao potpisnika „Opcije 5“. Nakon donošenja pravnosnažnih odluka izvršena je izmena odredbi Zakona o o penzijskom i invalidskom osiguranju, na taj način što su dana 24.06.2021. godine stupile na snagu odredbe člana 70D Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kojima je i korisnicima prava na posebnu novčanu naknadu (tzv. „Opcija 5“) i korisnicima novčane naknade (tzv. „Opcija 3“) priznato pravo na punu starosnu penziju. U skladu sa odredbom člana 70D Zakona o penzijsko i invalidskom osiguranju, tužilac je podneo tuženom zahtev za priznanje prava na punu starosnu penziju koji je odbijen rešenjem tuženog sa obrazloženjem da tužiocu traženo pravo ne pripada iz razloga što je od dana ostvarivanja prava na posebnu novčanu naknadu do ispunjavanja prvog uslova za sticanje prava na prevremenu starosnu penziju, odnosno do prestanka osiguranja imao više od pet godina uz pozivanja na Zaključak Vlade RS od 25.03.2016. godine. Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu tuženom, kao drugostepenom organu, koja je odbijena, te je tužilac podneo Upravnom sudu tužbu radi poništaja konačnog upravnog akta.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi polazeći od odredbi materijalnog prava i to člana 21. Ustava RS, člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12 uz navedenu konvenciju, kao i odredbe člana 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, su stanovišta da tužilac u smislu člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije nije učinio verovatnim da je nad njim izvršena neposredna ili posredna diskriminacija odnosno da se nalazi u istoj činjenično pravnoj situaciji kao i druga lica za koja drži da su isplatama većeg iznosa penzija povlašćena i da nije bio jednako tretiran. Tužilac nije dokazao da je zbog njegovih ličnih svojstava trpeo diskriminaciju. Nezadovoljstvo ishodima postupka pred organima uprave se ne može tumačiti kao diskriminatorsko. Eventualna nepravilna primena odredbe člana 70D Zakona o penzijsko i invalidskom osiguranju može predstavljati razlog za pobijanje odluke upravnog organa. Tužilac nije učinio verovatnim da je odlučivanje o njegovom zahtevu za isplatu razlike penzije bilo diskriminatorskog karaktera, budući da je o njegovom zahtevu za isplatu razlike penzije odlučeno i u vezi tog zahteva se vodi upravni spor, a kod tuženog nije postojala namera da se tužilac dovede u neravnopravni položaj. Stoga, tužilac nije dokazao postojanje osnova da potražuje nematerijalnu štetu.

Za svoju odluku nižestepeni sudovi su dali dovoljne i jasne razloge koje kao pravilne prihvata i Vrhovni sud.

Zabrana diskriminacije propisana je Ustavom (čl.21), Evropskom Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (čl.14) i Protokolom 12 uz navedenu Konvenciju (čl.1) a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS,“ broj 22/09). Zakon o zabrani diskriminacije u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike, ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje, ili davanje prvenstva), u odnosu na lica, ili grupe, kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren, ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu. Prema članu 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Tužilac je tražio da se utvrdi da je tuženi izvršio diskriminaciju tužioca, kao lice čiji je zahtev za priznanje prava po osnovu člana 70D Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju odbijen rešenjem RF za PIO – Direkcija Fonda broj 01- 02/18810/23 od 31.052023. godine, u odnosu na lica kojima je kao korisnicima „Opcije 5“ Programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restruktuiranja i pripreme za privatizaciju („Službeni glasnik RS“, br. 64/06, 89/06, 85/08, 90/08 i 15/09), tuženi priznao pravo na isplatu prevremene starosne penzije u skladu sa odredbama člana 70D Zakona o PIO, a po osnovu radnog staža i drugih ličnih svojstava. Sa tim u vezi, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju u postupanju tuženog nema diskriminacije – posredne ni neposredne. Odsustvo ličnog svojstva kao osnova diskriminacije dovoljan je razlog da se tužbenom zahtevu ne udovolji. Tužilac nije učinio verovatnim da je tuženi sporni upravni akt – rešenje kojim mu nije priznato pravo na punu starosnu penziju doneo zbog nekog ličnog svojstva tužioca. Takođe, tužilac nije dokazao da je tuženi povoljnije postupao prema drugim licima u sličnoj situaciji, a da je jedina razlika između njih lično svojstvo, jer mora postojati uzročna veza između nepovoljnog postupanja i tog ličnog svojstva. Nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženi u konkretnom slučaju postupao u svemu saglasno zakonu i datim ovlašćenjima i dužnostima, a čak i da je došlo do eventualne povrede materijalnog prava, navedeno ne bi samo po sebi, u odsustvu napred navedenih elemenata, predstavljalo akt diskriminacije. U konkretnom slučaju sporno je pravo tužioca čija zaštita se ostvaruje u upravnom postupku, postupku za naknadu štete povodom nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa ili upravnom sporu, pa se ponašanje tuženog ne može smatrati diskriminatornim, a zaštitu svojih prava tužilac može ostvariti u navedenim postupcima. U situaciji kada je tužilac nezadovoljan postupanjem tužene koja je donetim rešenjem odbila njegovog zahtev za priznanje prava po osnovu člana 70D Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i smatra da je takvo ponašanje diskriminatorsko, pri čemu nije dokazao da je takvo postupanje u vezi sa ličnim svojstvima tužioca, niti da je tuženi povoljnije postupao prema drugim licima u sličnoj situaciji, a da je jedina razlika između njih lično svojstvo, to se ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu odredbi Zakona o zabrani diskriminacije.

S obzirom na izloženo neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pogrešno utvrđeno činjenično stanje nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. ZPP, pa revizijski navodi u ovom delu nisu razmatrani.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković