Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 924/25 od 28.05.2025. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju. Troškove su opredeljeno tražili.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženih kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud nalazi da ne postoje razlozi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon) da bi se dozvolilo izuzetno odlučivanje o reviziji.

Pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev tužilaca za isplatu novčanih iznosa bliže navedenih u izreci prvostepene presude. Prema obrazloženju nižestepenih sudova, tužioci su vlasnici poljoprivrednih gazdinstava koji se između ostalog bave uzgojom maline i kupine. Tužioci su 2022. godine, tuženom kao otkupljivaču, prodali maline i kupine, a prilikom primopredaje voća tuženi je tužiocima izdavao priznanice u kojima je navodio kilažu, vrstu voća koju otkupljuje i cenu istog po 1 kg. Kako je utvrđeno da tuženi nije u potpunosti isplatio ugovorenu cenu tužiocima, nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 454. do 551. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženog na isplatu novčanih iznosa kao u izreci prvostepene presude.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način odlučivanja, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Nižestepeni sudovi su primenom relevantnih odredbi Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju utvrdili stranačku sposobnost tužilaca kao fizičkih lica – nosilaca registrovanih poljoprivrednih gazdinstava, i primenom odredbi Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisana prodaja kao imenovani ugovor, obavezali tuženog na isplatu cene. Revident u reviziji ne ukazuje na razloge za izuzetnu dozvoljenost revizije, kao što su potreba za novim tumačenjem prava, za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, pa stoga ukazivanje na nepravilnu primenu materijalnog prava, samo po sebi, nije razlog za izuzetnu dozvoljenost revizije bez ispunjenosti nekog od uslova propisanog odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku. Na dozvoljenost revizije nije od uticaja pozivanje revidenta na odluku Vrhovnog kasacionog suda Rev 2115/19 od 21.01.2021. godine, jer je u navedenoj parnici utvrđeno da je bez dejstva ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, što nije u vezi sa predmetom raspravljanja u ovoj parnici, bez obzira što tuženi osporava punovažnost ugovora o otkupu voća zbog nedostatka pisane forme. Nisu od značaja za izuzetnu dozvoljenost revizije razlozi kojima se ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka, jer se posebna revizija iz ovih razloga ne može izjaviti.

U skladu sa navedenim, Vrhovni sud je primenom člana 404. stav 2. odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom čl. 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba je podneta dana 05.10.2023. godine. Vrednost predmeta spora najvišeg pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 2.147.746,00 dinara (tužbeni zahtev tužioca VV, nosilac RPG VV), što predstavlja protivvrednost iznosa od 18.322,70 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora najvišeg pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u nužne troškove za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković