Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Radivoje Jović advokat u ..., protiv tuženog “BB“ ..., čiji su punomoćnici Đorđe Niković i Jelena Javorina, advokati u ..., radi isplate i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 851/16 od 24.08.2016. godine, u sednici održanoj 29.11.2017. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 851/16 od 24.08.2016. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 3754/2010 od 04.11.2015. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade štete u visini isplaćene naknade i drugih davanja po osnovu ugovora o lizingu, opredeljenih u iznosu od 5.694.028,50 dinara sa kamatom, kao i delu odluke o troškovima postupka i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 3754/2010 od 04.11.2015. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 570.708,00 dinara na ime naknade materijalne štete sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.02.2009. godine pa do isplate, dok je preko ovog iznosa, a do traženog iznosa od 1.234.128,00 dinara sa kamatom tužbeni zahtev odbijen. Odbijen je tužbeni zahtev u pogledu iznosa od 1.776.204,00 dinara na ime učešća sa kamatom od 27.07.2008. godine do isplate, isplate iznosa od 76.593,00 dinara na ime rate za lizing sa kamatom počev od 27.07.2008. godine do isplate, iznosa od 764.101,00 dinara na ime rate za lizing sa kamatom počev od 01.09.2008. godine pa do isplate, iznosa od 76.965,00 dinara na ime rate za lizing sa kamatom počev od 01.10.2008. godine do isplate, iznosa od 2.325.829,50 dinara na ime rate za lizing sa kamatom počev od 01.12.2008. godine pa do isplate, iznosa od 148.126,00 dinara sa kamatom počev od 03.02.2009. godine, iznosa od 959.822,00 dinara sa kamatom od 03.06.2008. godine pa do isplate i iznosa od 127.098,00 dinara na ime osiguranja predmeta kupoprodaje sa kamatom počev od 31.07.2008. godine do isplate. Tuženi je obavezan da tužiocu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 398.016,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu 851/16 od 24.08.2016. godine, žalbe parničnih stranaka su odbijene i prvostepena presuda potvrđena, dok je njihov zahtev za naknadu troškova žalbenog postupka odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu i to u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade štete u visini naknade i drugih davanja po osnovu ugovora o lizingu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac koji je nosilac registrovanog poljoprivrednog gazdinstva, a koje se bavi poljoprivrednom proizvodnjom i vršenjem usluga iz oblasti poljoprivrede je dana 25.07.2008. godine sa tuženim, kao isporučiocem opreme, zaključio ugovor o prodaji poljoprivredne mehanizacije putem finansijskog lizinga i to kombajna sa žitnim hederom, kolicima za transport hedera i adaptacijom žitnog hedera za suncokret, određenih marki i modela sa obračunatim PDV u iznosu od 154.580,00 evra. Ovim ugovorom tuženi, kao isporučilac opreme je dao garanciju da će obezbediti nabavku rezervnih delova najmanje 10 godina od dana prestanka proizvodnje svake pojedine mašine, a da će ovlašćeni distributer obezbediti i obuku za rukovaoca, obuku za servisera i puštanje u rad, te servis tokom garantnog roka koji iznosi 36 meseci od momenta isporuke sa carinskog skladišta. Ugovoreno je i to da je korisnik lizinga, ovde tužilac, u obavezi da u pismenoj formi obavesti isporučioca opreme o tehničkom detalju ili nepravilnosti u radu, kvaru ili otkazu, u roku od dva dana od pojave istog, a isporučilac opreme je ugovorio da ne daje garanciju i ne preuzima odgovornost za pneumatike, pumpe za ubrizgavanje goriva i akumulatore, trošenje i oštećivanje. Dana 28.07.2008. godine tužilac je sa „VV“ iz ..., kao davaocem lizinga, zaključio ugovor o finansijskom lizingu, kojim je utvrđeno da će davalac lizinga prema specifikaciji primaoca lizinga, ovde tužioca, pribaviti predmet lizinga sve po fakturi i ugovoru o isporuci predmeta lizinga koji je zaključen sa tuženim, kao isporučiocem predmeta lizinga. Ugovorom o finansijskom lizingu je konstatovano da je isporučioca predmeta lizinga izabrao primalac lizinga i da će po osnovu navedenog ugovora o isporuci predmeta lizinga na davaoca lizinga biti preneto pravo svojine na predmetu lizinga radi dalje predaje predmeta lizinga primaocu na držanje i korišćenje, a da se na primaoca lizinga prenose ovlašćenja držanja i korišćenja predmeta lizinga uz zadržavanje prava svojine u korist davaoca lizinga. Iznos ukupne naknade za korišćenje predmeta lizinga (zbir ukupnog iznosa lizing naknade i učešća koju primalac lizinga plaća davaocu lizinga) je 162.116,60 evra, koju je primalac lizinga ugovorio da plati davaocu lizinga uplatom učešća i plaćanjem 72 mesečne rate čija je visina određena planom otplate u dinarskoj protivvrednosti na dan plaćanja po prodajnom kursu davaoca lizinga. Ugovoreno je i to, da se primalac lizinga obavezuje da davaocu lizinga pre preuzimanja predmeta lizinga na korišćenje uplati učešće, porez na dodatnu vrednost i ostale troškove, osiguranje predmeta i druge troškove koji nastaju zaključenjem ugovora o finansijskom lizingu, kao i da je primalac lizinga u obavezi da predmet lizinga preuzme na korišćenje direktno od isporučioca predmeta lizinga, kao da predmet lizinga koristi sa pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog domaćina i da ga koristi u skladu sa njegovom namenom i funkcijom. Istog dana zaključen je i ugovor o jemstvu sa „GG“ kao jemcem platcem u pogledu potraživanja koje proizlazi iz ovog ugovora. Tužilac je dana 31.07.2008. godine preuzeo navedenu mehanizaciju prema dogovorenoj specifikaciji kada je obavljen i nulti servis kombajna. Međutim, kada je tužilac počeo da radi žetvu suncokreta, odmah po puštanju u rad, kombajn je počeo da se kvari, pa su servisne službe tuženog po pozivu tužioca obavile ukupno 13 intervencija na otklanjanju kvarova i to u periodu od 31.07.2008. godine do 19.11.2008. godine. Na dan poslednje popravke kombajn nije bio ispravan i više nije bio u upotrebi, a utvrđeni nedostaci od strane servisne službe tuženog predstavljaju konstruktivne i fabričke greške i nisu posledica nestručnog rukovanja ili uhodavanja kombajna. Zbog svih fabričkih nedostataka kombajn nije mogao da radi punim kapacitetom, pa nisu ostvareni najbolji rezultati pri kombajniranju, a da bi tužilac uspeo da dovrši žetvu angažovao je drugo lice koje je uslužno izvršilo žetvu kukuruza na 75 hektara zemljišta. Tužilac je vratio tuženom kombajn sa hederom, koji nije bio tehnički ispravan ni u vreme veštačenja u ovom postupku. Tužilac je u međuvremenu izvršavao svoje obaveze prema davaocu lizinga iz zaključenog ugovora o finansijskom lizingu, da bi ga raskinuo 2009. godine, nakon što su pregovori o rešavanju nastalog problema oko kombaja propali.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pobijanom presudom je delimično usvojen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u visini naknade za plaćenu uslužnu žetvu, prema nalazu sudskog veštaka, dok je u celosti odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete u visini naknade i ostalih davanja koje je tužilac izvršio prema davaocu lizinga, a iz ugovora o finansijskom lizingu zaključenim sa „VV“ iz ..., koji nije stranka u ovom postupku. Odbijajući zahtev u ovom delu, zaključak sudova je, da tuženi kao isporučilac predmeta lizinga odgovara za štetu zbog materijalnih nedostataka na stvari, koja je tužiocu u ovoj parnici i dosuđena, ali ne i za obaveze iz zaključenog ugovora o finansijskom lizingu.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da se navedeni zaključak sudova zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, prava i obaveze isporučioca predmeta lizinga propisana su odredbama pete glave Zakona o finansijskom lizingu („Službeni glasnik RS“ br. 55/01 ... 99/11 – dr.) i to: da je isporučilac dužan da predmet lizinga isporuči primaocu lizinga u ispravnom stanju, zajedno sa pripatcima, na način, u vreme i na mestu koji su predviđeni ugovorom o isporuci, osim ako je ugovorom o lizingu predviđeno da predmet lizinga isporuči davalac lizinga (člana 36.); da ako isporučilac predmet lizinga ne isporuči primaocu lizinga, ako ga isporuči sa docnjom, ili ako predmet lizinga ima materijalni nedostatak, primalac lizinga ima prema isporučiocu prava koja bi, prema zakonu kojim se uređuju obligacioni odnosi, imao da je bio strana u ugovoru sa isporučiocem (član 38. stav 1.); da ako je davalac lizinga izvršio izbor isporučioca, solidarno sa njim odgovara primaocu lizinga ako predmet lizinga nije isporučen primaocu lizinga, ako je isporučen sa docnjom ili ako predmet lizinga ima materijalni nedostatak (član 39.).

Odgovornost prodavca za materijalne nedostatke stvari koje je ona imala u času prelaska rizika na kupca, propisana je odredbom člana 478. Zakona o obligacionim odnosima, a odredbom člana 497. istog zakona koji se odnosi na dejstvo raskida zbog nedostatka stvari, propisano je da raskid ugovora zbog nedostatka stvari proizvodi ista dejstva kao i raskid dvostranih ugovora zbog neispunjenja. Odredba člana 132. odnosi se na dejstvo raskida ugovora i propisuje da se raskidom ugovora obe strane oslobađaju svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete (stav 1.).

Imajući u vidu navedene odredbe zakona u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, a pre svega da predmet lizinga koji je isporučio ovde tuženi, saglasno ugovoru o isporuci, ima materijalni nedostatak, da je zbog toga i vraćen tuženom, kao i da je raskinut ugovor o finansijskom lizingu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tuženi u obavezi da tužiocu naknadi svu materijalnu štetu koju je pretrpeo zaključenjem navedenih ugovora u cilju pribavljanja poljoprivredne mehanizacije, za koju je utvrđeno da ima takve materijalne nedostatke koji je čine neupotrebljivom. Suprotno zaključku nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da odgovornost davaoca lizinga za materijalne nedostatke predmete lizinga postoji samo u slučaju da je on izvršio izbor isporučioca predmeta lizinga, što u ovom sporu nije slučaj.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 407. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci, a prvostepeni sud će u ponovnom postupku radi pravilne primene materijalnog prava i zakonite odluke u ovoj parnici utvrditi visinu štete koju je tužilac pretrpeo, a koja se ogleda u svim neophodnim davanjima i troškovima koje je imao prema davaocu lizinga, zaključenjem ugovora o finansijskom lizingu. Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Na osnovu člana 415. i 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić