U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti je drugostepeni sud učinio neku od povreda postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju revizija ukazuje, jer je drugostepeni sud ovlašćen da preinači prvostepenu presudu ako nađe da je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno, ali da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, a upravo je tako postupio drugostepeni sud u ovom slučaju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nosilac prava korišćenja na jednosobnom stanu broj ..., na II spratu zgrade u ulici ... u ... broj ..., površine 47m². Na tom stanu nosilac stanarskog prava je bila sada pokojna BB po osnovu ugovora o korišćenju stana iz 1967. godine. Tuženi, koji je rođen ...1951. godine je unuk BB po ocu VV, s tim što je tuženom otac preminuo 1991. godine, a majka 1984. godine. Tuženi, kao ni njegov otac nisu bili članovi porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava koja je preminula ...1981. godine. Tuženi je 1970. godine iz ... došao u ... da studira i stanuje u stanu svoje babe, a u stanu je nastavio da živi i posle babine smrti, s tim što je i svoje prebivalište prijavio na adresi tog stana ...1981. godine nakon babine smrti. Zaključkom veća Gradske opštine Stari Grad od 06.12.2015. godine odbijen je zahtev koji je podneo tuženi za davanje saglasnosti za zaključenje ugovora o zakupu na spornom stanu. Tuženi je 07.12.2001. godine zaključio brak sa GG, a u vreme zaključenja braka njegova supruga je bila vlasnik dva stana u ... i to jednog u ulici ..., površine 56m² i drugog u istoj zgradi površine 72m². Na raspravi koja je održana pred drugostepenim sudom saslušani su tuženi i njegova supruga, pri čemu je tuženi naveo da je sa suprugom ...2001. godine usvojio sina koji je rođen ...1998. godine po obostranoj želji, s tim što je i nakon toga supruga GG sa detetom ostala da živi u svom stanu, o detetu se starala, a tuženi je nastavio da živi u svom stanu i doprinosio izdržavanju deteta prema svojim mogućnostima. Iako je emotivna veza između bračnih drugova prestala negde 2006, odnosno 2007. godine nije došlo do razvoda braka da dete ne bi imalo traume, a bračni drugovi su sa detetom zajedno letovali do 10 godine života deteta.

Kod navedenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tuženi stekao dovoljne i trajne veze sa stanom kao jedinim mestom za život zbog čega stan predstavlja njegov dom, te da s tim u vezi ima pravo da nastavi da koristi isti zbog čega je odbijen zahtev za njegovo iseljenje. Međutim, drugostepeni sud, nakon održane rasprave i utvrđenog činjeničnog stanja je našao da je zahtev za iseljenje tuženog osnovan jer on nema osnov za korišćenje stana u skladu sa Zakonom o stambenim odnosima pošto nije bio član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava, a njegov bračni drug poseduje u svojini stan. Pored toga, ne može se prihvatiti da tuženi treba da nastavi korišćenje stana po osnovu prava na dom jer ne postoji dovoljno jaka i trajna veza tuženog sa spornim stanom da bi se isti mogao smatrati njegovim domom, te zbog svega toga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Pravilno je zaključio drugostepeni sud da je tužilac aktivno legitimisan u ovom sporu kao i da tuženi po Zakonu o stambenim odnosima (''Službeni glasnik RS'' br. 23/73 i 30/80) koji se primenjuje u ovom slučaju prema vremenu smrti nosioca stanarskog prava, nema osnov za korišćenje stana. Tužilac je u postupku dostavio dokaze o pravu korišćenja na spornom stanu. Tužilac je i pravni sledbenik davaoca stana na korišćenje, što je prihvatio i tuženi kada se upravo tužiocu obraćao 2012. godine za zaključenje ugovora o zakupu stana. Otuda pozivanje revizije na pravo vlasnika stvari iz člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa nije od značaja u ovom slučaju. Po pomenutom Zakonu o stambenim odnosima tuženi nije imao svojstvo člana porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava jer ne samo da u ugovoru o korišćenju stana nije naveden u tom svojstvu, nego je u momentu smrti nosioca stanarskog prava bio živ tuženikov otac. Osim toga, neprihvatljive su i u postupku nedokazane tvrdnje da je tuženi bio dužan da izdržava nosioca stanarskog prava, a on se ne može smatrati ni licem koje je prestalo da bude član porodičnog domaćinstva, a ostalo je da živi u stanu. Uz sve navedeno, nižestepeni sudovi pravilno nalaze da je tuženi zaključenjem braka sa licem koje je imalo rešeno stambeno pitanje i po tom osnovu lišen prava na dalje korišćenje stana. Isticanje revizije da je u pitanju ništav brak jer nije zaključen u nameri zasnivanja zajednice života bračnih drugova je neprihvatljivo jer, kako to proizilazi iz iskaza tuženika bračni drugovi su usvojili dete, a što je u skladu sa članom 157. stav 2. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima, pa bi pitanje ništavosti braka dovelo u pitanje i valjanost usvojenja, što sve nije stvar ovog postupka. Upravo imajući u vidu sve navedeno, pravilno je zaključio drugostepeni sud da se u konkretnom slučaju jedino može raspravljati o pravu tuženog da nastavi korišćenje stana po osnovu prava na dom.

Iako je Evropski sud za ljudska prava po članu 32. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda jedini nadležan da tumači i primenjuje odredbe Konvencije, što znači da to ne može da čine domaći sudovi, stavovi koje je izneo drugostepeni sud u ovoj presudi, a koji predstavljaju tumačenje člana 8. i Protokola 1 Evropske konvencije protivno napred navedenom principu, se mogu prihvatiti jer oni nesumnjivo proizlaze i iz niza odluka Evropskog suda koje su donete u vezi ovih pitanja. Tako je nesumnjivo prihvatljiv stav drugostepenog suda da se u ovom slučaju može govoriti o konkurenciji prava na imovinu koju u ovom slučaju poseduje tužilac i prava na dom na koji pretenduje tuženi. Tužilac u ovom slučaju dopuštenost svog zadiranja u eventualno pravo tuženog na dom zasniva na zakonu ali je i pored toga nužno proceniti ravnotežu odnosno proporcionalnost kako to navodi Evropski sud u presudi Džejms i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva (NO 3/1984 od 21.02.1986. godine). Činjenica da je tuženikova supruga imala dva stana u testu proporcionalnosti svakako daje prednost tužiocu kao sopstveniku imovine i njegovom pravu na mirno uživanje. Evropski sud je u odluci Velosa Bareta protiv Portugala (NO 18072/90 od 26.10.1995. godine) izneo stav da ne postoji obaveza države niti pravo svakog lica da poseduje stan ili dom za sebe. Potrebno je samo obezbediti adekvatan smeštaj i uslove za lica koja nisu u stanju da sebi obezbede stan. Drugim rečima pravo na dom se javlja samo u situaciji kada neko lice sebi ne može da obezbedi nikakve uslove stanovanja. Bez obzira što se smatra da pravo na dom nije ekonomsko ni socijalno pravo ono svakako ima elemente tog socijalnog statusa lica na koga se to pravo eventualno odnosi. Ako to lice po nekom drugom osnovu ima način da svoje stambene potrebe zadovolji onda se ono ne može pozivati na pravo na dom. Otuda sama činjenica da je tuženi dugo vremena proveo u navedenom stanu nije sama za sebe dovoljna da mu se po tom osnovu i prizna pravo na dom. Takođe i činjenica na koju revizija insistira da tužilac dugo toleriše ovakvo stanje u kome tuženi stanuje u njegovom stanu u konkretnom slučaju nije dovoljna za priznavanje prava na dom bez obzira što je Evropski sud u svojoj odluci Cvijetić protiv Hrvatske (NO 71549/01 od 26.02.2004. godine) zauzeo stav da kada država dugo toleriše stanje odnosno ne izvršava svoje presude o iseljenju, to daje pravo licu koje treba da se iseli da nastavi sa korišćenjem stana. U ovom slučaju, time što nije blagovremeno reagovao i tražio iseljenje tuženog, tužilac je i omogućio tuženom ne samo da u dugom periodu koristi stan bez ikakvog osnova već i da u tom periodu reši svoje stambeno pitanje što je i on uspeo zaključenjem braka, a kako je to napred opisano.

Sve napred navedeno pokazuje da je pravilno drugostepeni sud u ovom slučaju našao da tuženi nema pravo da nastavi korišćenje stana po osnovu prava na dom, a kako se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost drugostepene odluke, to je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić