Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/2023), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac u reviziji ukazuje na bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, međutim, ta bitna povreda nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je pred Višim sudom u Vranju vođen postupak zbog krivičnih dela iz člana 214. stav 4. i 348. stav 1. Krivičnog zakonika. Postupak je okončan rešenjem Višeg suda u Vranju K 101/12 od 11.03.2013. godine kojim je tužiocu izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi. Pored navedenog, vođen je još jedan krivični postupak protiv tužioca, u kom je, po naredbi Višeg suda u Vranju K 27/10 od 18.02.2010. godine, dat nalaz i mišljenje Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti ''Gornja Toponica'' Niš br. 17-1963/1 od 28.04.2010. godine, da tužilac nije sposoban da prati tok krivičnog postupka i da iznosi svoju odbranu pred sudom. U krivičnom postupku K 101/12, zbog mere pritvora, tužilac je bio smešten u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici ''Gornja Toponica'', počev od 01.09.2012. godine do 31.11.2012. godine, a u toj ustanovi tužilac je bio sve do preinačenja navedene mere u meru obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi po rešenju Kv 16/6 od 22.02.2016. godine. Ta mera je takođe sprovođena u istoj bolnici u periodu od 15.04.2016. godine do 15.04.2019. godine. Tokom celokupnog boravka kod tužene od 2012. do 2016. godine, tužilac nikada nije podnosio zahtev sudu da se izrečena mera izmeni. Centar za socijalni rad Vranje, u svojstvu predlagača, podneo je predlog za lišenje poslovne sposobnosti tužioca koji je, rešenjem od 18.09.2015. godine odbijen, na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka o tome da nema objektivnih i validnih anamnestičkih podataka i evidentiranih izmena u ponašanju i psihičkim simptomima koji bi ukazivali da se kod tužioca, u bilo kom periodu života, ispoljavala duševna bolest ''paranoidna šizofrenija'', niti bilo koji drugi psihički poremećaj iz grupe duševnih bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalosti u mentalnom razvoju ili kakve druge teže duševne poremećenosti. Zbog tog nalaza i mišljenja tužilac je podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari, jer smatra da je neosnovano bio zadržan kod tužene na lečenju, te da je pretrpeo nematerijalnu štetu za koju traži naknadu. Tužena se izjasnila da je tužilac bio hospitalizovan kod nje po rešenju suda i da su bolnički uslovi u ustanovi u kojoj je boravio bili u skladu sa pozitivino-pravnim propisima koji uređuju uslove boravka i lečenja pacijenata.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca odbio, nalazeći da on nije dokazao da je do izricanja mere bezbednosti obaveznog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi i smeštaja i boravka kod tužene, te pružanja propisane psihofarmako terapije, došlo usled pogrešnog postupanja zaposlenih tužene i pogrešno datog nalaza i mišljenja, te da shodno tome, tužilac nije dokazao da postoji uzročna veza između nastale štete i radnje zaposlenog kod nje, što je bio dužan, u smislu odredbe člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio zaključak i argumentaciju prvostepenog suda, nalazeći da je tužilac kod tužene bio smešten na osnovu pravnosnažne odluke suda i da je to rešenje moglo biti predmet preispitivanja samo od strane drugostepenog suda u zakonom propisanom postupku, što je u konkretnom slučaju izostalo imajući u vidu da tužilac nije izjavio žalbu u krivičnom postupku, niti je tokom trajanja mere bezbednosti bilo kada tražio od suda izmenu iste.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ propisana je odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

U konkretnom slučaju, pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Vranju K 101/12 od 11.01.2013. godine, prema tužiocu je određena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, jer je 01.09.2012. godine u ..., u neuračunljivom stanju usled duševne bolesti ''paranoidna šizofrenija'' (rascep ličnosti), zbog koje postoji ozbiljna opasnost da isto učini krivično delo, neovlašćeno nosio vatreno oružje i municiju i to: jedan pištolj – revolver, marke ''...'', kalibra ... ''...'' sa pet metaka u dobošu i jedan pištolj marke ''...'', model ..., kalibra ...mm, bez serijskog broja, tako što je jedan pištolj nosio u ruci, a drugi za pojasom, krećući se iz pravca ... u pravcu ulice ..., gde je otkriven od strane ovlašćenih službenih lica PU Vranje, kada mu je vatreno oružje i municija uz potvrdu privremeno oduzeta, čime je na opisani način izvršio protivpravno delo koje je u zakonu određeno kao krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 4., u vezi stava 1. KZ. Tužilac nije dokazao da je u periodu kada je boravio kod tužene trpeo fizičke bolove, da je došlo do umanjenja njegove životne aktivnosti i da mu je povređeno neko pravo ličnosti. To što su se sudski veštaci u postupku lišenja tužioca poslovne sposobnosti, izjasnili da nema objektivnih i validnih anamnestičkih podataka i evidentiranih izmena u njegovom ponašanju koje bi ukazivali da se u bilo kom periodu života kod tužioca ispoljavala duševna bolest ''paranoidna šizofrenija'', niti bilo koji drugih psihičkih poremećaja iz grupe duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalosti u mentalnom razvoju ili kakve druge teže duševne poremećenosti, nije osnov za naknadu nematerijalne štete tužiocu, jer to ne znači da je tužena tužiocu pričinila štetu koja je predmet ovog spora.

Tužilac u reviziji ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, međutim, to nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom Zakona propisano je da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog Zakona, što ovde nije slučaj.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković