Tuženi je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana članom 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, obzirom da je drugostepeni sud na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučio po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nakon održane rasprave u smislu odredbe člana 383. stav 4. ZPP, tužilac, kao zajmodavac je sa tuženim, kao zajmoprimcem zaključio više ugovora o zajmu novca i to: ugovor o zajmu od 18.07.2013. godine, koji ugovor je overen pred Osnovnim sudom u Jagodini Ov.br. 7184/13 (iznos pozajmice 4.300 evra), ugovor o zajmu od 08.08.2013. godine overen pred Osnovnim sudom u Jagodini Ov.br. 8130/13 (iznos pozajmice 16.500 evra) i ugovor o zajmu od 30.09.2013. godine, koji ugovor je potpisan i overen pred Osnovnim sudom u Jagodini Ov.br. 10319/13 (iznos pozajmice 7.200 evra).

Presudom Višeg suda u Jagodini P 25/18 od 22.02.2021. godine, tuženi je obavezan da tužiocu isplati 62.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome banke otkupljuju stranu valutu na dan isplate, sa zateznom kamatom bliže navedeno u izreci. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1054/21 od 21.04.2021. godine, prvostepena presuda je potvrđena u delu kojim je tuženi je obavezan da tužiocu isplati 28.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, a po ranijim pozajmicama od 18.07.2013. godine, 08.08.2013. godine i 30.09.2013. godine, dok je ukinuta u delu za 34.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Utvrđeno je da je tužilac imao volju da tuženom pozajmi 34.000 evra, a tuženi da primi pozajmicu; da su tim povodom stranke 28.11.2013. godine, bile kod advokata Dragiše Šćekića u ... koji je sačinio ugovor o zajmu u kome se navodi iznos pozajmice od 34.000 evra, ali da predmetni ugovor o zajmu od 28.11.2013. godine stranke nisu potpisale.

Iz iskaza tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke proizilazi da je navedeni iznos tuženom dao u kolima tuženog, bez prisustva svedoka i bez dokaza o isplati (potpisa u vidu priznanice, ugovora ili sl.), a da navedeni ugovor nije potpisan ni overen u sudu iz razloga što je radnik zaposlen na overi tog dana rekao da nema overe i da dođu neki naredni dan; da je posle navedene pozajmice tuženi izbegavao da mu se javi, da tuženog poznaje od školskih dana; da je tuženi tražio novac na zajam ističući da ima probleme; da je pristao da da pozajmice jer je posedovao novac koji je dobio na nasleđe; da je 28.11.2013. godine sa računa podigao 10.000 evra koliko mu je trebalo do iznosa od 34.000 evra. Iz iskaza tuženog saslušanog u svojstvu parnične stranke proizilazi da nakon što je ugovor o zajmu sačinjen, ispred kancelarije advokata saznao je da tužilac nema novac zbog čega nisu išli do suda jer nije bilo potrebe za tim; da je tužilac dolazio kod njega i nudio mu novac; da 28.11.2013. godine tužioca nije dovezao do Jagodine, kao i da nisu bili zajedno u kolima, kao i da mu pozajmica od 34.000 evra nije data.

Posle rasprave održane pred drugostepenim sudom u smislu odredbe člana 383. stav. 4. ZPP, radi utvrđivanja činjeničnog stanja, na kojoj je ponovljeno izvođenje dokaza čitanjem svih pismena u spisima i zapisnika sa rasprava, kao i ponovnim izvođenjem dokaza saslušanjem parničnih stranaka, drugostepeni sud je nakon ocene izvedenih dokaza zaključio da 28.11.2013. godine tužilac nije pozajmio tuženom utuženi iznos od 34.000 evra, ocenivši da je nelogično da tužilac pozajmljuje veću količinu novca a da takvu pozajmicu ne prati dokaz u vidu potpisanog ugovora, priznanice, prisustva svedoka, kao i da tokom postupka tužilac nije pružio dokaze u prilog navoda da je utuženi iznos predao tuženom. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je i da je životno nelogično ponašanje tužioca da ponovo pozajmljuje tuženom 34.000 evra, kod činjenice da mu tuženi ranije pozajmice nije vratio, nalazeći da između stranaka nije zasnovan obligaciono-pravni odnos za navedeni iznos, zbog čega je pobijanom odlukom prvostepena presuda ukinuta i odbijen tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO, propisano je da se ugovorom o zajmu, zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Odredbom člana 559. stav 1. navedenog zakona propisano je da je zajmodavac dužan predati određene stvari u ugovoreno vreme, a ako rok za predaju nije određen, onda kad to zajmoprimac zatraži, a odredbom člana 562. stav 1. istog zakona, propisano je da je zajmoprimac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Saglasno navedenom, da bi ugovor o zajmu nastao potrebno je da se stranke saglase o njegovim bitnim elementima, a to se pre svega odnosi na sam predmet zajma i vreme njegovog trajanja. U konkretnom slučaju, iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da između tužioca kao zajmodavca, i tuženog, kao zajmoprimca nije zaključen ugovor o zajmu od 28.11.2013. godine, jer tužilac nije tuženom predao novac koji je predmet zajma (34.000 evra). Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da bez obzira što ugovor o zajmu može biti zaključen kako u pisanoj, tako i u usmenoj formi, u nedostatku dokaza, ili svedoka da je takav ugovor zaključen, ne može se prihvatiti tvrdnja tužioca da je takav ugovor zaključen. Naime, u konkretnom slučaju, kada postoji samo otkucan ugovor o zajmu koji nije potpisan od strane ugovarača, niti je overen u sudu, a što je do tada bila praksa između stranaka (što proizilazi iz činjeničnog utvrđenja i zaključenih ugovora o zajmu između tužioca, kao zajmodavca i tuženog, kao zajmoprimca i to: od 18.07.2013. godine, 08.08.2013. godine i 30.09.2013. godine, koji su overeni pred Osnovnim sudom u Jagodini), to se ne može se prihvatiti navod tužioca, da je dao pozajmicu tuženom u dobroj veri i sa poverenjem, a kod činjeničnog utvrđenja da ranije pozajmice nisu vraćene, te činjenice da stranke nisu prijatelji, već poznanici. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP nije pružio dokaze u prilog navoda da je zaključen ugovor 28.11.2013. godine i da je utuženi iznos predao tuženom.

Neosnovani su navodi revizije da odluka drugostepenog suda ne sadrži ocenu ostalih izvedenih dokaza, niti razlog o tome od kakvog je značaja činjenica da je tužilac 28.11.2013. godine, kada je sačinjen pisani ugovor o zajmu u banci podigao 10.000 evra, koja potvrda o isplati se nalazi u spisima predmta, radi davanja na zajam tuženom 34.000 evra, pa je izveo zaključak da tužilac nije tuženom pozajmio iznos od 34.000 evra, budući da nije zaključen pisani ugovor o zajmu, kao i prethodni ugovori, poklanjajući u potpunosti veru iskazu tuženog. Naime, slobodna ocena dokaza znači vrednovanje dokaza na osnovu kojeg sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine, te na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Načelo slobodne ocene dokaza karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi, pa sud u svakom konkretnom slučaju slobodno formira svoje uverenje o dokazanim odnosno nedokazanim činjenicama. Na raspravi pred drugostepenim sudom izvedeni su dokazi čitanjem pisanih dokaza i zapisnika o saslušanju svedoka koji su izvedeni pred prvostepenim sudom i saslušane su parnične stranke. U skladu sa navedenim, drugostepeni sud je imao mogućnosti da izvrši ocenu dokaza i formira svoj zaključak o pravnoj prirodi predmetnih izjava. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, kojima se zapravo osporava dokazni postupak i ocena izvedenih dokaza od strane drugostepenog suda koji je suprotno navodima revizije bio ovlašćen da na osnovu rasprave izvede drugačiji činjenično-pravni zaključak od onog u prvostepenoj presudi.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu članova 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni sud iz napred iznetih razloga primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković