Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica, Vladislave Milićević, Tatjane Miljuš i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., opština ..., čiji je punomoćnik Vukašin Ilić, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ... i VV iz ..., čiji su punomoćnici Snežana Miletić i Saša Miletić, advokati iz ..., radi poništaja ugovora o poklonu, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4661/2023 od 17.07.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 12.06.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4661/2023 od 17.07.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4661/2023 od 17.07.2024. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Aleksincu P 33/19 od 19.09.2022. godine, u delu u kome je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je delimično ništav Ugovor o poklonu zaključen između tuženih BB kao poklonodavca i VV, kao poklonoprimca, overen pred Osnovnim sudom u Nišu pod Ov1 br. 25214/2010 dana 05.11.2010. godine i to: u članu 2. koji glasi: „Otac ugovarača pokojni GG je za vreme svog života i korišćenja parcele .. i .. u KO ... na istoj sagradio jednu zgradu za odmor koja je isključivo bila njegova svojina, jer mu niko od suvlasnika to pravo nije osporavao. Ova zgrada nije upisana u katastar nepokretnosti“, u delu člana 3. koji glasi: „Kao i jednu polovinu sagrađene, a neuknjižene zgrade za odmor na istom zemljištu iz stava 2“, u delu člana 4. koji glasi: „A priznaje da je poklonoprimac i vlasnik cele neuknjižene kuće za odmor koja se nalazi na tom zemljištu tako da je saglasan da poklonoprimac može da preduzme sve potrebne mere da ovo svoje pravo uknjiži u javne knjige“, te da navedeni delovi ne proizvode pravno dejstvo, a što su tuženi dužni da priznaju. Preinačeno je rešenje o troškovima postupka, tako što je obavezana tužilja da tuženoj VV na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 242.115,00 dinara, a tuženom BB iznos od 260.115,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv navedene pravnosnažne presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni revizijskog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje revizijski sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tuženog, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni sud je našao da u ovom sporu ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene odluke. Nižestepeni sudovi su zaključili da je predmet ugovora o poklonu koji su tuženi zaključili sagrađena, a neuknjižena zgrada za odmor koja se nalazi na parcelama k.p. br. .. i .., koje su u međuvremenu promenile broj, a koju zgradu je prema izvedenim dokazima isključivo svojim sredstvima izgradio otac tuženih, sada pokojni GG, koga su tuženi nasledili sa jednakim udelima. Stoga je predmet ugovora određen, odnosno dovoljno odrediv da bi se mogao identifikovati, te je tužbeni zahtev kojim se traži njegova ništavost, neosnovan.

Pobijana odluka doneta je primenom odgovarajućeg materijalnog prava, a sporna pravna pitanja su vezana za konkretnu činjeničnu podlogu i rešenje spornog odnosa stranaka. Revizijom se ne ukazuje na postojanje drugačijih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Revizijski navodi kojima se pobija utvrđeno činjenično stanje i ukazuje na nepravilnu ocenu dokaza, ne predstavljaju dozvoljene razloge za izjavljivanje posebne revizije.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stavom 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 17.04.2013. godine, a vrednost predmeta spora označen je u visini od 15.000,00 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stava 3. ZPP, to je primenom člana 413. ZPP ista odbačena kao nedozvoljena drugim stavom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković