Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 636/23 od 07.03.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i odluci o troškovima postupka. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužilje i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tuženog.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navod o bitnoj povredi postupka iz člana 374. stav 1. ZPP ne sadrži konkretizaciju procesnih odredaba koje drugostepeni sud nije primenio ili je pogrešno primenio što takve revizijske navode čini neodređenim. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se posredno navodima revizije ukazuje nije propisana kao revizijski razlog prema članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u toku 2015. godine po osnovu nasleđa postala vlasnik predmetnih parcela koje su upisane u listu nepokretnosti broj .. KO Sremska Kamenica i koje se nalaze u obuhvatu Plana generalne regulacije Sremske Kamenice sa okruženjem („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 32/13, 9/21, 28/21, 52/21 i 42/22) i Plana detaljne regulacije Paragova u Sremskoj Kamenici („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 8/19). Parcela .. je namenjena za javnu površinu – zaštitno zelenilo na terenu nepodesnom za gradnju, delom u zaštitnom pojasu potoka, dok je parcela .. planirana kao javna površina – sportski park delom u zaštitnom pojasu potoka, a parcela .. je planirana za javnu saobraćajnu površinu na terenu nepodesnom za gradnju, delom u zoni zaštite infrastrukturnog koridora. Iako su predmetne parcele planskim aktima predviđene kao javna površina, postupak eksproprijacije nije sproveden niti je tužilji kao ni njenoj pravnoj prethodnici isplaćena naknada. Tužilja se pre podnošenja tužbe 30.03.2021. godine obratila tuženom radi mirnog rešenja spora u vezi sa predmetnim parcelama i tim povodom je obaveštena od strane Gradske uprave da rešavanje spornih imovinsko-pravnih odnosa na predmetnom lokalitetu nije planirano Odlukom o programu uređivanja građevinskog zemljišta za 2021. godinu iz kog razloga tuženi nije u mogućnosti da pozitivno odgovori na tužiljino obraćanje. Pored toga tužilja je oglašavala prodaju predmetnih parcela ali nije uspela da ih proda iako je bilo zainteresovanih kupaca koji su odustajali od kupovine po saznanju za planiranu namenu ovih parcela. Prema proceni poreske uprave tržišna vrednost predmetnih parcela iznosi 5.135,33 dinara po m2.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tuženi zahtev (osim dela tražene zakonske zatezne kamate) nalazeći da tužilja jeste formalni titular prava svojine na predmetnim parcelama i kao vlasnik upisana je u javnim knjigama, međutim ona to svoje pravo ne može da koristi u punom obimu u smislu člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Parcele su tržišno nekonkurentne jer ne postoji interes kupaca da kupuju zemljište koje je predviđeno za javne namene, niti je ekonomski opravdano da se bilo šta radi na predmetnim parcelama pošto tuženi može da uzurpira imovinu tužilje pozivom na donete planske akte. Ograničenje prava svojine je posledica nečinjenja nadležnih organa tuženog u realizaciji donetih planskih akata u vremenskom periodu od gotovo 10 godina i mešanja javne vlasti u pravo tužilje na mirno uživanje imovine, što je suprotno članu 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda čime je narušena pravična ravnoteža između opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine pošto tužilja usled izostanka bilo kakve naknade, nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornih pravnih sredstava trpi prekomerni teret.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Po članu 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom. Vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 1.).

U članu 58. Ustava Republike Srbije, jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Prema članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

U konkretnom slučaju tužilja nije lišena svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine jer donetim planskim aktom nije sprečena da predmetne parcele drži, koristi i njima raspolaže u granicama određenim zakonom, u skladu sa prirodom i namenom stvari. Postojanje planskog akta kojim je predviđeno da će na tužiljinom zemljištu biti izgrađeni objekti javne namene je tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije. Pravo države i jedinice lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje naročito u većim gradovima nije upitno sa stanovišta zakona i vrši se u opštem interesu. Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i u svetlu stavova izraženim u presudama Evropskog suda za ljudska prava nesprovođenje planskih akata u dugom vremenskom periodu, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja. Povreda prava na mirno uživanje imovine u takvoj situaciji proizilazi iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom u dugogodišnjem vremenskom periodu što ima za posledicu nesigurnost vlasnika u pogledu toga šta će biti sa njegovom imovinom, te on trpi prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

Sledom izloženog, po oceni Vrhovnog suda tužilji se ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti njene nepokretnosti, jer se takva naknada dosuđuje vlasniku koji je lišen svoje imovine, a što ovde nije slučaj s obzirom da planski akti nisu sprovedeni i zemljište nije faktički privedeno planskoj nameni bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog.

U ovom slučaju tužilja je predmetne parcele nasledila u toku 2015. godine od svoje majke, tvrdeći da je oglašavala prodaju parcela ali da su kupci odustajali od kupovine po saznanju za planiranu namenu predmetnih parcela, te da je u toku 2021. godine, dobila odgovor od tuženog da za tu godinu nije planirano rešavanje spornih imovinsko-pravnih odnosa na predmetnom lokalitetu. Da li je tužilji kao vlasniku u takvoj situaciji povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li joj za to pripada pravo na naknadu i u kom obimu i visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, a naročito od toga imajući u vidu prirodu i namenu stvari, na koji način je zemljište korišćeno do donošenja planskog akta, a na koji način nakon donošenja planskih akata i u kojoj meri je takav način korišćenja uskraćen ili ograničen. Ove činjenice kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine dokazuje tužilja u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP. U postupku je izostalo utvrđenje navedenih bitnih činjenica zbog čega je Vrhovni sud ukinuo nižestepene odluke u usvajajućem delu tužbenog zahteva i odluci o troškovima postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković