Tužbom, podnetom na osnovu člana 41. stav 3. i člana 43. Zakona o zabrani diskriminacije, tražena je zaštita od diskriminacije i diskriminatorskog postupanja tuženih po više osnova. U podnetoj tužbi i tokom postupka izneta je tvrdnja da su tuženi diskriminatorski postupali u odnosu na tužioca tako što je tuženi, postupajući sudija u predmetu Višeg suda u Smederevu P 65/21, na pripremnom ročištu od 09.12.2021. godine odbio da izvrši svoju službenu dužnost i utvrdi činjenice koje između stranaka u tom postupku nisu sporne, odnosno činjenice koje su opštepoznate i činjenice koje su sporne i koja bi pitanja trebalo raspraviti. Zbot toga tužilac tvrdi da je u tom postupku stavljen u neravnopravni položaj.

Nižestepeni sudovi su primenom člana 294. stav 1. tačka 6. ZPP odbacili podnetu tužbu u odnosu na tuženog sudiju.

Po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 21. stav 1-3 Ustava Republike Srbije propisano je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zakonom o zabrani diskriminacije uređena je opšta zabrana diskriminacije, njeni oblici i slučajevi, kao i postupci zaštite od diskriminacije. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. tog zakona dato je značenje izraza „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“, a tačkom 2. istog člana i izraza „svako“ i „lice“, tako da oni označavaju i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije. Prema članu 41. stav 1. navedenog zakona, svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sa zahtevima predviđenim u članu 43. Zakona.

Prema članu 42. stav 2. Ustava, sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 149. Ustava propisano je da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu, a svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen, te da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije (član 151. stav 1. Ustava). I prema članu 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 116/08 ... 47/17), važećeg u vreme kada je po tvrdnji tužioca izvršena njegova diskriminacija radnjom tuženog sudije, sudija je nezavisan u postupanju i donošenju odluka, sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, potvrđenih međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava. Odredbom člana 5. stav 1. tog zakona propisano je da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije, a za štetu koju je sudija prouzrokovao nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija, u skladu sa članom 6. stav 1. istog zakona.

Sledstveno izloženom, sudija uživa imunitet u smislu člana 151. Ustava Republike Srbije i člana 5. Zakona o sudijama. Imunitet je povlastica - pravo određenog subjekta da bude izuzet od primene određenih propisa koji se na druga lica redovno primenjuju, u konkretnom slučaju primene propisa Zakona o zabrani diskriminacije. Kod jasno postavljenih pravila o postojanju imuniteta i nepostojanju neposredne odgovornosti za eventualne greške i propuste u obavljanju sudijske funkcije, tužba protiv sudije sa zahtevom za utvrđenje da je u vršenju sudijske funkcije, postupajući u predmetima (procesnom radnjom ili odlukom) povredio neko pravo stranke zajemčene Ustavom i zakonom, ne predstavlja zahtev o kojem se može raspravljati i odlučivati u smislu člana 1. ZPP i u tom smislu nije podobno za sudsku zaštitu. Zaštita stranke jasno je definisana i obezbeđena kroz Ustavom i zakonom propisano pravilo o odgovornosti države.

Zato je pravilan zaključak nižestepenih sudova da zbog nedostatka tuživosti, kao procesne pretpostavke za meritorno odlučivanje, ne postoji interes tužioca za podnošenje tužbe protiv tuženog sudije i da tužbu treba odbaciti. Odredbe Zakona o zabrani diskriminacije, kao posebnog zakona kojim su uređeni opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupak zaštite od diskriminacije, ne propisuje neposrednu odgovornost sudije za postupanje u određenom predmetu koje bi se moglo podvesti pod diskrminaciju u smislu tog zakona. Zbog toga se, kod Ustavom propisanog imuniteta sudija, odredbe Zakona o zabrani diskriminacije ne mogu primeniti u konkretnom slučaju na tuženog sudiju.

Nisu osnovani ni navodi tužioca o pogrešnoj primeni odredbe člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije. Navedenu odredbu, kojom je propisano da je revizija uvek dopuštena, treba razumeti tako da je u postupcima zaštite od diskriminacije revizija uvek dozvoljena protiv odluke o glavnoj stvari. U drugim slučajevima primenjuje se stav 2. navedene odredbe, kojim je propisano da su u postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o krivičnom postupku.

Prema članu 420. stav 1. ZPP, stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Rešenjem kojim je odlučeno o predlogu tužioca za određivanje privremene mere parnični postupak se pravnosnažno ne okončava, zbog čega ne postoje uslovi iz navedene odredbe da se protiv takvog rešenja podnese revizija. Zato su nižestepeni sudovi pravilno postupili kada su odbacili reviziju tužioca izjavljenu protiv rešenja kojim je odlučeno o tužiočevom predlogu za određivanje privremene mere.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP u vezi člana 420. stav 6. istog zakona, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić