IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Danijela Aleksić i Nenad Ćosić advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo finansija, Poreska uprava – Filijala Kragujevac, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kragujevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3379/21 od 18.01.2022. godine, na sednici održanoj 25.06.2026. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3379/21 od 18.01.2022. godine, tako što se ODBIJA žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Kragujevcu P 83/20 od 21.09.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Kragujevcu P 83/20 od 21.09.2021. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca da mu tužena naknadi štetu od 5.650.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.04.2013. godine do isplate (stav prvi izreke) i tužilac je obavezan da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka od 70.500,00 dinara (stav drugi izreke).

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3379/21 od 18.01.2022. godine preinačena je označena prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahev tužioca za naknadu štete od 5.650.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.08.2020. godine do isplate dok je u preostalom delu, za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od 30.04.2014. godine do podnošenja tužbe 12.08.2020. godine, tužbeni zahtev odbijen i tužena obavezana da naknadi tužiocu troškove postupka od 462.700,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se revizijom ukazuje na postojanje bilo koje druge bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vlasnik lokala broj 4, 5, 7 i 8 u poslovno-stambenom objektu u ulici ... u ..., na parceli ... k.o. ... i preduzetničke radnje SGZTR «...» koja se bavila ... Poreska uprava Kragujevac dala je 06.11.2012. godine nalog za terensku kontrolu obračunavanja i plaćanja poreza na dodatu vrednost - PDV za period od 01.04.2011. do 30.09.2012. godine kod tužioca kao vlasnika označene preduzetničke radnje. Tužiočeva poreska obaveza na ime neprijavljenog PDV-a utvrđena je najpre rešenjem od 18.12.2012. godine, poništenim po žalbi 29.04.2013. godine, a zatim rešenjem od 04.07.2013. godine u iznosu od 4.822.128,77 dinara zaključno sa 05.12.2012. godine. Rešenje od 04.07.2013. godine potvrđivano je drugostepenim rešenjima od 29.11.2013. i 07.03.2016. godine, koja je Upravni sud poništio (presudom U 946/14 od 14.01.2016. rešenje od 29.11.2013. i U 7092/16 od 14.12.2018. rešenje od 07.03.2016. godine), da bi drugostepeni organ poništio prvostepeno rešenje od 04.07.2013. godine rešenjem od 16.01.2019. godine. Zatim je, rešenjem RSMFPU–Filijala Kragujevac od 22.08.2019. godine, obustavljen postupak poreske kontrole započet po nalogu od 06.11.2012. godine kod poreskog obveznika AA, bivšeg vlasnika SGZTR «...», brisane 27.06.2016. godine iz registra Agencije za privredne registre, čime je otpao osnov za naplatu PDV od tužioca i njegova poreska obaveza je stornirana.

Tužilac je, radi obezbeđenja dva različita potraživanja, svoje lokale u navedenom poslovno-stambenom objektu opteretio hipotekom na osnovu dve založne izjave. Hipoteka je zasnovana na lokalima 7 i 8 na osnovu založne izjave od 04.01.2013. godine, radi obezbeđenja kredita koji je „Banca ...“ dala privrednom društvu Kragujevac–biro d.o.o. u prinudnoj likvidaciji, a na lokalima 4 i 5 na osnovu založne izjave od 10.04.2014. godine, radi obezbeđenja tužiočevog poreskog duga. U postupku sudskog namirenja potraživanja po bankarskom kreditu (koje je banka ustupila izvršnom poveriocu), određeno je izvršenje prodajom tužiočevih lokala 7 i 8 (procenjenih na iznos od 4.356.000,00 dinara), a kako nisu prodati za 2.178.000,00 dinara na drugom ročištu za javnu prodaju, lokali su dodeljeni i predati izvršnom poveriocu 26.12.2019. godine. Lokali 4 i 5 su u postupku po zahtevu tužioca od 21.02.2014. godine za odlaganje plaćanja poreskog duga po rešenju od 04.07.2013. godine procenjeni na iznos od 7.830.000,00 dinara i parnične stranke su 17.06.2014. godine zaključile sporazum o odlaganju plaćanja tužiočevog poreskog duga na 24 rate, a kako tužilac nije platio ni prvu ratu tužena je 31.07.2014. godine taj sporazum poništila i pokrenula postupak prinudne naplate prodajom založenih lokala 4 i 5, koji su 06.05.2016. godine preneti u svojinu tužene, ali su vraćeni u svojinu tužiocu nakon obustave postupka poreske kontrole rešenjem od 09.07.2020. godine.

U međuvremenu je tužiočeva radnja 24.06.2016. godine brisana iz APR-a zbog blokade računa koja je trajala duže od dve godine, a tužilac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo poreske utaje u periodu od 01.01. do 30.06.2012. godine, (presuda od 04.11.2016. godine, pravnosnažna 24.03.2017. godine).

Povodom istih događaja, tužilac je pred istim prvostepenim sudom vodio još jednu parnicu protiv tužene, radi isplate 7.830.000,00 dinara po osnovu sticanja bez osnova, na ime neosnovano oduzetih lokala u postupku prinudne naplate poreskog duga započetog nalogom za kontrolu od 06.11.2012. godine a okončanog rešenjem od 22.08.2019. godine za period od 01.04.2011. do 30.09.2012. godine, i to: za lokal broj 4 i broj 5 u prizemlju zgrade na parceli ... k.o. .., u kome je prvostepenom presudom P 39/20 od 10.03.2021. godine tužbeni zahtev usvojen, dok je drugostepenom presudom Gž 1359/21 od 22.06.2021. godine prvostepena presuda potvrđena za dosuđeni iznos od 4.439.750,00 dinara sa kamatom i preinačena tako što je tužbeni zahtev odbijen za iznos od 3.391.250,00 dinara, preko dosuđenog a do traženog iznosa od 7.830.000,00 dinara sa kamatom od 25.04.2014. godine, kao i za kamatu na dosuđeni iznos za period od 25.04.2014. do 12.10.2020. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je smatrao da ne postoji uzročno-posledična veza između prinudne prodaje lokala 7 i 8 ispod tržišne cene i nemogućnosti tužioca da proda lokale 4 i 5 (koje je svojom voljom stavio pod hipoteku radi obezbeđenja naplate poreskog duga), a sve u cilju „otkupa“ lokala 7 i 8 u izvršnom postupku, i da tužilac nije dokazao da mu je račun bio blokiran isključivo zbog neplaćanja poreskog duga, koji je inače sam priznao potpisivanjem sporazuma od 17.06.2014. godine, kao ni uzročno-posledičnu vezu između nepravilnog rada državnog organa prilikom utvrđivanja i naplate poreske obaveze i štete u postupku prodaje lokala 7 i 8 u izvršnom postupku, zbog čega je tužbeni zahtev odbio.

Drugostepeni sud je zauzeo drugačije pravni stav, smatrajući da je uzročno- posledična veza između postupaka organa tužene i štete koju je tužilac pretrpeo dokazana, te je tužbeni zahtev usvojio za iznos glavnog duga sa kamatom od podnošenja tužbe.

Vrhovni sud nalazi da tužena revizijom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i da je drugostepeni sud, suštinski, iz utvrđenih činjenica izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana drugostepena presuda.

Naime, revident osnovano ukazuje da tužilac nije bio likvidan već 10.07.2014. godine kada je dospevala za naplatu prva rata njegovog poreskog duga po sporazumu od 17.06.2014. godine, zbog čega je tužena i pokrenula postupak prinudne naplate radi prodaje lokala 4 i 5, i da okolnost što su ti lokali bili u svojini tužene od 06.05.2016. do 09.07.2020. godine, kada su vraćeni u svojinu tužioca, nije bila ni u kakvoj uzročno-posledičnoj vezi sa tužiočevom obavezom da ispuni obavezu trećeg lica po bankarskom kreditu koji je bio obezbeđen tužiočevom založnom izjavom na osnovu koje je zasnovana hipoteka na lokalima 7 i 8.

Po stanovištu revizijskog suda, organ koji postupa u okviru svog zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za pogrešno tumačenje zakonske norme. Primenom neodgovarajuće zakonske norme, kao ni pogrešno zauzet pravni stav u odluci donetoj u vršenju funkcije organa ne predstavlja takvu povredu dužnosti koja sama po sebi može biti kvalifikovana kao nezakonit ili nepravilan rad i time osnov za naknadu štete. Odgovornost države za štetu koju prouzrokuje njen organ trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija postoji, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ako je šteta nastala prekoračenjem ili zloupotrebom ovlašćenja, jer se takvo postupanje državnog organa može smatrati nezakonitim ili nepravilnim radom. U konkretnom slučaju nema prekoračenja ni zloupotrebe ovlašćenja organa tužene. Tužilac nije dokazao da je nelikvidnost kod njega nastupila isključivo zbog utvrđivanja njegove poreske obaveze koja je kasnije stornirana i da je, prenošenjem u svojinu tužene njegovih lokala 4 i 5 (koji su mu, nakon storniranja njegove poreske obaveze, vraćeni u svojinu 2020. godine), on bio onemogućen da te lokale proda i dobijenu cenu upotrebi u izvršnom postupku koji se sprovodio radi namirenja potraživanja trećeg lica prema dužniku po bankarskom kreditu prodajom njegovih lokala 7 i 8.

Pošto okolnosti konkretnog slučaja ne ukazuju na zaključak da je nezakonitim ili nepravilnim postupanjem organa tužene ili prekoračenjem ili zloupotrebom njihovih ovlašćenja tužiocu načinjena šteta, nema osnova za obavezivanje tužene za naknadu štete. Zbog toga je drugostepena presuda preinačena i potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev, koja se neosnovano pobija žalbom tužioca, kao u prvom stavu izreke ove presude, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa čl. 153. i 154. ZPP, te je tužiočev zahtev za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju odbijen, jer on u revizijskom postupku nije uspeo, a ti troškovi i inače nisu bili potrebni, zbog čega je odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković