Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 3. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane drugostepenog suda, nakon održane rasprave, suprug tužilje, VV i suprug tužene GG su u toku 2010. i 2011. godine bili u poslovnom odnosu. Tužena i njen suprug GG su suprugu tužilje VV, radi realizacije određenih projekata, u tri navrata pozajmili ukupno 226.000 evra. U toku 2013. godine, GG je predao Službi za katastar nepokretnosti zahtev za upis hipoteke na stanu u ... broj ..., za iznos od 62.000 evra po ugovoru o zajmu, a nakon toga je VV preko GG na ime dela duga, preneo tuženoj stan u izgradnji u ..., u vrednosti od 76.000 evra. Dana 22.11.2013. godine, na sastanku koji je održan u restoranu „...“, u prisustvu DD, GG i drugih lica, obavezao se GG da izvrši ispis hipoteke (brisanje hipoteke) na stanu koji je formalno bio u vlasništvu VV, a stvarno vlasništvo drugog lica. Na sastanku je GG saznao da VV ima nepokretnosti na ..., koje su se vodile na njegovu suprugu - tužilju, zbog čega su zajedno otišli do ... da vide nepokretnosti. Na putu do ... VV ponudio je GG da kupi nepokretnost koja je predmet spornog ugovora za iznos od 150.000 evra, kao i da kasnije kupi ostatak parcele i da sagradi objekat površine 6.000 – 7.000 m2, na koji način bi profit ostvarila obojica i rešili sve međusobne obligacione odnose. Nakon toga, VV je predložio svojoj supruzi - tužilji da ovlasti GG da može da proda predmetnu nepokretnost, nakon čega je tužilja potpisala i overila specijalno punomoćje 25.11.2013. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu Ov 213077/13. Navedenim punomoćjem tužilja je ovlastila GG da može u njeno ime i za njen račun preduzimati sve neophodne pravne i faktičke radnje, pred svim nadležnim organima, koje su potrebne za prodaju, zaključenje i overu ugovora o kupoprodaji ili ugovora o razmeni, kao i eventualno hipotekom da optereti, preduzme sve radnje u postupku legalizacije nepokretnosti čiji je ona vlasnik - korisnik i to vikend kuće ukupne površine 196 m2, koja se nalazi na Zlatiboru i prava korišćenja na kućnom placu površine od 1,96 ari pod kućom i 5 ari okućnice, ukupno 6,96 ari od kp. br. ..., koja ukupno ima površinu 4.783 m2, upisano u LN br. ... KO ... Ovlašćeno lice, GG je je ovim punomoćjem posebno ovlašćen da po svom slobodnom izboru izvrši odabir kupca i utvrdi iznos kupoprodajne cene nepokretnosti ili da po svom slobodnom izboru izvrši odabir fizičkog ili pravnog lica sa kojim će zaključiti ugovor o kupoprodaji, ugovor o razmeni ili opteretiti hipotekom; da u njeno ime i za njen račun može da zaključi, potpiše i overi kod suda ugovor za opisanu nepokretnost, uvede u posed, izda potvrdu da je kupoprodajna cena primljena u celosti; da preuzme celokupni iznos kupoprodajne cene ukoliko se radi o pravnom poslu kupoprodaje; da sprovede postupak razreza poreza na promet; da kod nadležnih organa preduzme sve potrebne radnje u vezi sa prenosom na budućeg vlasnika na opisanoj nepokretnosti, kao i za eventualni postupak legalizacije. Na osnovu ovog specijalnog punomoćja GG je u svojstvu punomoćnika prodavca- tužilje zaključio sa tuženom, kao kupcem ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti koji je overen pred Osnovnim sudom u Užicu, Sudskom jedinicom u Čajetini 27.11.2013. godine. Članom 1. ugovora konstatovano je da je prodavac nosilac prava korišćenja sa obimom udela 1/1 na zemljištu obuhvaćenom kp br. ... KO ..., ukupne površine 47,83 ara od čega je zemljište pod zgradom – objektom površine 1.96 ari, zemljište uz zgradu – objekat površine 5 ari i livade šeste klase površine 40,87 ari, kao i da je nosilac prava držanja sa oblikom svojine – privatna sa obimom udela 1/1 na vikend kući površine 196 m2, sve upisano u LN br. ... KO ... Prema članu 3. ugovoreno je da je cena predmetne nepokretnosti 150.000 evra uz klauzulu „viđeno-odobreno“. Prema članu 4. ugovarači su saglasno konstatovali da je kupac ugovorenu kupoprodajnu cenu iz člana 3. ugovora u iznosu od 150.000 evra u označenoj efektivnoj valuti platio prodavcu u celosti u momentu zaključenja i overe tog ugovora, kao i da je prodavac uveo kupca u državinu predmetnih nepokretnosti. Po osnovu ugovora o kupoprodaji tužena je sprovela postupak legalizacije i prenamene zemljišta i uknjižila se kao vlasnik predmetne nepokretnosti u LN br. ... KO ...

Iste stranke su zaključile i ugovor o kupoprodaji 14.07.2014. godine, koji su istog dana overili pred Osnovnim sudom u Užicu, kojim je članom 2. ugovoreno da tužilja, kao prodavac prenosi, a tužena pribavlja pravo korišćenja na delu zemljišta kp br. ... KO ... (ostatak parcele) i to zemljište livada 6 klase, površine 40,87 ari, sve upisano u LN ... KO ..., za kupoprodajnu cenu od 350.000 evra. Članom 3. istog ugovora stranke su se saglasile da je kupac u obavezi da ugovorenu kupoprodajnu cenu isplati prodavcu, tako što će raskinuti ugovor o kupoprdaji nepokretnosti u izgradnji Ov 85157/13 od 11.05.2013. godine i preneti na prodavca prava svojine ½ stana u ... u ul. ..., kao i preneti na prodavca prava svojine na 350 m2 neto stambenog prostora u obimu koji će ovde tužena svojim sredstvima izgraditi na zemljištu koje je predmet kupoprodajnog ugovora najkasnije do 31.05.2019. godine. Tužilja i GG su 14.07.2014. godine zaključili i overili ugovor o jemstvu pred Osnovnim sudom u Užicu, gde su predvideli da je ovaj ugovor sastavni deo ugovora o kupoprodaji od 14.07.2014. godine, i obaveze GG, koje će ispuniti prema tužilji do 31.05.2019. godine. GG nije ispunio svoje obaveze do označenog datuma. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Užicu od 05.11.2020. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev ovde tužilje i raskinut je ugovor o kupoprodaji zaključen 14.07.2014. godine i raskinut je ugovor o jemstvu zaključen istog datuma između tužilje i GG, a odbijen je zahtev ovde tužilje da se obavežu ovde tužena i GG da solidarno tužilji isplate na ime štete iznos od 600.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom od presuđenja do isplate.

Prvostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pred tim sudom, usvojio tužbene zahteve tužilje, jer je utvrdio da tužilja i tužena predmetni ugovor nisu zaključile sa namerom prenosa prava svojine na nepokretnostima, već sa namerom da ugovor posluži kao sredstvo obezbeđenja potraživanja tužene i njenog supruga prema tužiljinom suprugu u visini pozajmljenog novca, zbog čega je i dato specijalno punomoćje odnosno radi prebijanja duga zbog čega je predmetni ugovor i zaključen. Da na to ukazuje i utvrđena činjenica da sporni ugovor nije u celosti ispunjen u tom smislu što tužena nije isplatila kupoprodajnu cenu navedenu u ugovoru, odnosno novac od kupoprodaje tužilji nije predat, s obzirom da je i suprug tužene imao ovlašćenje da primi kupoprodajnu cenu već je od utvrđene cene za predmetnu nepokretnost prebio dug koji je suprug tužilje imao prema tuženoj i njenom suprugu. Na odsustvo namere sticanja prava svojine na nepokretnostima, po oceni prvostepenog suda ukazuje i iskaz tužene u delu u kome navodi da nije imala volju da predmetnu nepokretnost kupi, već da se reši pitanje pozajmice sa VV. Zbog odsustva osnova (kauze) za prodaju i kupovinu predmetnih nepokretnosti, prvostepeni sud je zaključio da je sporni ugovor ništav i sa tih razloga primenom člana 51, 52, 66, 103. stav 1. ZOO, usvojio zahteve tužilje.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave i utvrđenog činjeničnog stanja pred tim sudom, ukinuo prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovane tužbene zahteve tužilje. Po oceni drugostepeno suda predmetni ugovor o kupoprodaji od 27.11.2013. godine zaključen je u pisanoj formi, ugovorom je utvrđen predmet kupoprodaje i kupoprodajna cena, potpisale su ga obe parnične strane, s tim što je u ime i za račun prodavca, ovde tužilje ugovor potpisao GG, suprug tužene na osnovu overenog specijalnog punomoćja u skladu sa članom 90. ZOO. Ugovor je overen pred sudom, pa je isti zaključen u skladu sa članom 4. Zakona o prometu nepokretnosti. Kako je tokom postupka utvrđeno da je kupoprodajna cena u iznosu od 150.000 evra isplaćena nakon potpisivanja specijalnog punomoćja od 05.11.2013. godine i to od strane GG, supruga tužilje, u prisustvu tužilje, a što posredno potvrđuje i specijalno punomoćje kojim je tužilja ovlastila GG da može preduzimati sve neophodne pravne i faktičke radnje pred svim nadležnim organima koji su potrebni za prodaju, zaključenje i overu ugovora o kupoprodaji ili ugovora o razmeni ili da eventualno hipotekom optereti predmetnu nepokretnost, da po svom slobodnom izboru izvrši odabir fizičkog ili pravnog lica sa kojim će zaključiti ugovor o kupoprodaji, ugovor o razmeni ili opteretititi hipotekom, da uvede u posed, izda potvrdu da je kupoprodajna cena primljena u celosti, da preduzme sve potrebne radnje u vezi sa prenosom na budućeg vlasnika na opisanoj nepokretnosti kao i za eventualni postupak legalizacije. S tim u vezi drugostepeni sud je utvrdio da je kupoprodajna cena isplaćena odmah po potpisivanju specijalnog punomoćja od 25.11.2013. godine u iznosu od 150.000 evra, da je GG u granicama svojih ovlašćenja, na zakonit način raspolagao nepokretnošću, zaključenjem i overom ugovora o kupoprodaji od 27.11.2013. godine sa tuženom kao kupcem, što odgovara nameri i volji tužilje. Zbog svega napred navedenog, drugostepeni sud je zaključio da je predmetni ugovor pravno valjan pravni posao, zaključen u propisanoj formi koji nije suprotan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije, kod utvrđenog činjeničnog stanja od strane drugostepenog suda, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava odbio, kao neosnovane tužbene zahteve tužilje, pravilno nalazeći da u konkretnom slučaju zaključeni ugovor nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima, niti se radi o fiktivnom ili simulovanom ugovoru, zbog čega nisu ispunjeni uslovi iz člana 66. i 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), da bi se isti smatrao ništavim.

Članom 10. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji. Članom 12. istog zakona propisano je da u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveze iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Članom 13. istog zakona propisano je da je zabranjeno vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato. Članom 46. stav 1. istog zakona propisano je da ugovorna obaveza može se sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju, dok je stavom 2. istog člana propisano da ona mora biti moguća, dopuštena i određena, odnosno odrediva. Članom 47. istog zakona propisano je da kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav. Članom 103. stav 1. istog zakona propisano je da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Sporni ugovor od 27.11.2013. godine, zaključen je u pismenoj formi, a ugovorom je utvrđen predmet kupoprodaje i kupoprodajna cena, potpisale su ga obe ugovorne strane, s tim što je u ime i za račun tužilje, kao prodavca ugovor potpisao GG, na osnovu overenog specijalnog punomoćja, u skladu sa članom 90. ZOO. Ugovor je overen pred sudom, pa je isti zaključen u skladu sa članom 4. Zakona o prometu nepokretnosti, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Promet nepokretnosti koje čine predmet kupoprodaje nije zabranjen ni jednim pozitivno pravnim propisom, niti je u suprotnosti sa dobrim običajima i javnim poretkom, pa se imajući ovo u vidu, ne radi o ništavom ugovoru u smislu člana 103. ZOO.

Pored ispunjenja formalnih uslova za pravnu valjanost zaključenog ugovora, drugostepeni sud je utvrdio i da je isti sačinjen u skladu sa postignutom saglasnišću volja ugovornih stranaka, te da je kupoprodajna cena isplaćena suprugu tužilje u prisustvu tužilje, pre zaključenja ugovora, a nakon potpisivanja specijalnog punomoćja, od strane GG, a u skladu sa specijalnim punomoćjem, prema kom je isti imao široka ovlašćenja. Kako je tužilja na ovaj način primila ugovoreni iznos na ime kupoprodajne cene, to iz navedenog ne proizlazi da se radi o fiktivnom ili simulovanom ugovoru u smislu člana 66. ZOO, a tužilja (na kojoj je teret dokazivanja), u toku postupka nije iznela navode niti je dostavila dokaze koji bi upućivali na suprotan zaključak. Drugostepeni sud je imao u vidu da je sporni ugovor o kupoprodaji od 27.11.2013. godine zaključen u vreme kada su tužena i njen suprug GG suprugu tužilje VV pozajmili u tri navrata ukupno 226.000 evra, i s tim u vezi je pravilno cenio i ugovore koji su isti nakon toga zaključili, smatrajući da su na taj način regulisali međusobna potraživanja.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je pravilno zaključio da se ne radi o fiktivnom ugovoru (prikriveni ugovor koji obezbeđuje ugovor o zajmu, kako to tvrdi tužilja), već je prava volja ugovornih strana bila zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, što potvrđuje kako overeno specijalno punomoćje kojim je tužilja ovlastila GG na zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, tako i način realizacije ovog ugovora, posebno u delu izvršenja ugovora od strane tužene, kao kupca kupca.

Imajući u vidu napred izneto, to proizlazi da sporni ugovor o kupoprodaji od 27.11.2013. godine, predstavlja pravno valjan pravni posao, na osnovu koga je izvršen prenos prava svojine sa tužilje na tuženu, kao kupca, koja je po tom osnovu sprovela postupak legalizacije i prenamene zemljišta i upis svog prava svojine na kupljenim nepokretnostima na zakonit način, a u skladu sa članom 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Službeni list SFRJ” br. 6/80, … “Sl. glasnik RS” br. 29/96 i 115/05) postala vlasnik istih, iz čega proizlazi da se radi o pravno valjanom pravnom poslu, jer je isti zaključen u zakonom propisanoj formi, i nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom ili dobrim običajima, čime nisu ispunjeni uslovi iz člana 66. i 103. ZOO, za njegovu ništavost, sa kojih razloga je tužbeni zahtev neosnovan, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Prilikom odlučivanja, Vrhovni sud nije cenio navode revizije kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, jer se njima zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno (član 407. stav 2. ZPP).

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković