Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca-protivtuženog AA iz …, vlasnika SZR „…“ iz …, koga zastupa punomoćnik Miroljub Trajković, advokat iz …, protiv tuženog–protivtužioca BB iz …, koga zastupa punomoćnik Olivera Stevanović, advokat iz …, radi ispunjenja ugovorne obaveze i naknade štete, odlučujući o revizijama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž br. 2462/2018 od 04.07.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 04.11.2020. godine doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž br. 2462/2018 od 04.07.2019. godine i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužioca - protivtuženog.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž br. 2462/2018 od 04.07.2019. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Zaječaru P br. 690/17 od 19.01.2018. godine i odlučeno tako što je obavezan tuženi – protivtužilac BB iz ..., da tužiocu protivtuženom AA iz ..., vlasniku SZR „...“ iz ..., na ime ispunjenja ugovorne obaveze isplati iznos od 2.194,11 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.03.2015. godine, kao dana podnošenja tužbe do konačne isplate, dok je za veći iznos od dosuđenog, a do traženog iznosa od 9.500 evra sa zakonskom zateznom kamatom po Zakonu o zateznoj kamati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS obračunate počev od 01.08.2013. godine do isplate, tužbeni zahtev tužioca – protivtuženog odbijen kao neosnovan; obavezan je tužilac – protivtuženi da tuženom – protivtužiocu, na ime naknade štete, isplati iznos od 23.122,42 evra, sa zakonskom zateznom kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 19.01.2018. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate, dok je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog protivtužioca kojim je tražio zakonsku kamatu na navedeni iznos od 02.11.2017. godine do 19.01.2018. godine; obavezan je tužilac – protivtuženi da tuženom – protivtužiocu, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 542.000,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude, do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu parnične stranke su blagovremeno izjavile revizije, i to tužilac-protivtuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi – protivtužilac zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je utvrdio da su revizije osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac, kao izvođač radova, sa tuženim, kao investitorom, zaključio dana 16.12.2013. godine pismeni ugovor o radu kojim su precizno navedeni radovi koje je izvođač radova u obavezi da obavi za investitora. Ugovorom je saglasno utvrđena vrednost ugovorenih radova na iznos od 33.000 evra. Tužilac je bio dužan da kuću završi do 20. aprila, a kompletne radove do 10.07.2014. godine. Dogovorena je i dinamika plaćanja, pa je predviđeno avansno plaćanje u iznosu od 5.000 evra, po završetku krova kuće plaćanje iznosa od 10.000 evra i 18.000 evra u decembru mesecu 2014. godine. Izvođač radova je preuzeo i obavezu da ukoliko u aprilu ne završi kuću vrati investitoru iznos od 5.000 evra, bez obzira na do tada uložena sredstva. Utvrđeno je, kao nesporno među strankama, da je tužilac imao obavezu da sam nabavlja potrebni građevinski materijal, a što proizlazi i iz odredbi zaključenog ugovora.

Tužilac je kao izvođač radova ugovorene radove obavio samo delimično, odnosno izveo je grube radove na izgradnji starog stambenog objekta i zidanju novih pomoćnih objekata, kao i naknadne radove na izgradnji terase koje nije završio, već ih je završio tuženi. Nakon prekida radova od strane tužioca, tuženi je neke od preostalih radova izveo sam, tako što je za njihovo izvođenje angažovao druga lica, koja je posebno i platio, a neki od ugovorenih radova su ostali neobavljeni. Tuženi je tužiocu, po zaključenju ugovora, isplatio ukupan iznos od 26.000 evra. Uviđajem na licu mesta sa veštakom građevinske struke utvrđeno je da se na parceli tuženog u ... sada nalazi glavni stambeni objekat, koji je u potpunosti završen i priveden nameni, koji se sastoji od prizemlja i sprata i spojen je sa pomoćnim objektom. Od strane veštaka je utvrđena ukupna vrednost radova sa materijalom koji su ugovoreni i izvedeni od strane tužioca, te vrednost naknadnih radova koje je tužilac izveo na terasi, kao i vrednost radova sa materijalom koji su ugovoreni, a koje je izveo tuženi, te vrednost naknadnih radova na dogradnji terase koje je izveo tuženi, pri čemu je vrednost radova utvrđivana prema cenama u vreme veštačenja. Veštak je utvrdio i da je tužilac izvršio 48,34 % ugovorenih radova, tuženi je izveo 50,2 % ugovorenih radova, dok 1,46 % ugovorenog posla još uvek nije urađeno. Prilikom obračuna vrednosti radova koje je tuženi izveo, a koji su ugovoreni sa tužiocem, veštak nije uzeo u obzir vrednost luksuznijih radova koje je tuženi izveo i koji nisu neophodni za korišćenje objekta, kao što je ugradnja kamina i gipsanih radova, odnosno spuštenih plafona i osvetljenja.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da je između parničnih stranaka u stvari zaključen ugovor o građenju, s obzirom da ugovor o radu od 16.12.2013. godine po svojoj prirodi predstavlja ugovor o građenju, s obzirom na predmet ugovora, te na ugovorne odnose stranaka treba primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima kojima se reguliše ugovor o građenju, kao i odredbe istog Zakona kojim je regulisan raskid ugovora i posledice raskida.

Prvostepeni sud je smatrao da tužiocu ne pripada pravo na isplatu razlike od plaćenog do ukupnog ugovorenog iznosa po spornom ugovoru, jer tužilac nije izveo 51,66 % ugovorenih radova, što u odnosu na ugovorenu sumu od 33.000 evra iznosi 17.047,80 evra, odnosno da je tužiocu, proporcionalno obavljenom radu umesto 15.952,20 evra isplaćen iznos od 26.000 evra. Takođe, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac isključivo kriv za neizvršenje ugovora, zbog čega je tuženi trpeo štetu, odnosno morao je da naknadno plati radove koji su izvedeni od strane trećih lica, zbog čega je tužioca obavezao da tuženom plati na ime sticanja bez osnova iznos od 10.047,80 evra i na ime naknade štete iznos od 13.074,62 evra.

Odlučujući o žalbi tužioca – protivtuženog, drugostepeni sud je nakon održane rasprave zaključio da tužilac nema pravo na isplatu vrednosti naknadnih radova na izgradnji terase, imajući u vidu da za svako odstupanje od projekta građenja, odnosno ugovorenih radova, izvođač mora imati pismenu saglasnost naručioca, u smislu člana 633.Zakona o obligacionim odnosima, te da ne može zahtevati povećanje ugovorene cene za radove koje je izvršio bez takve saglasnosti, a radovi na izgradnji terase ne predstavljaju ni hitne nepredviđene radove u smislu člana 634. navedenog Zakona. Međutim, imajući u vidu dopunu nalaza veštaka, kao i vrednost ugovorenih, izvedenih i neizvedenih radova u vreme veštačenja, drugostepeni sud je zaključio da je do raskida ugovora tužilac izvršio radove u vrednosti od 28.194,11 evra, pa je obavezao tuženog da tužiocu isplati preostali neplaćeni iznos od 2.194,11 evra, imajući u vidu da je tuženi isplatio tužiocu iznos od 26.000 evra. S druge strane, imajući u vidu vrednost radova koje je tuženi, nakon raskida spornog ugovora morao da obavi sam, angažovanjem drugih lica, izračunata je razlika koju tužilac na ime naknade štete treba da isplati tuženom, u ukupnom traženom iznosu od 23.122,42 evra.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Tužilac – protivtuženi u reviziji osnovano ukazuje na činjenicu da je u toku izvođenja radova došlo do nepredviđenih radova, i to pre svega zbog činjenica da temelj starog stambenog objekta nije mogao da izdrži nadziđivanje još jednog sprata, zbog čega je trebalo da se izvedu radovi na ojačavanju temelja. Isticana je činjenica da je ugovorena izgradnja pomoćnog objekta, nakon čega je tuženi protivtužilac tražio izgradnju stambenog objekta od 90 m2. Takođe, ni krivica tužioca – protivtuženog za raskid spornog ugovora nije pouzdano utvrđena. U vezi izmene ugovorenih radova tužilac protivtuženi ukazuje i na iskaze svedoka koji su saslušani u prvostepenom postupku, i to VV, arhitekte koji je projektovao sporne objekte i vršio nadzor nad izvođenjem radova, kao i svedoka GG, brata tuženog koji je bio prisutan prilikom izvođenja radova. U reviziji se osnovano ukazuje i na nepravilan zaključak sudova da je ugovor zaključen sa odredbom „ključ u ruke“, s obzirom da to iz samog ugovora ne proizlazi, odnosno ugovor ne sadrži takvu odredbu, u smislu člana 640. Zakona o obligacionim odnosima.

U reviziji tuženog – protivtužioca se osnovano ukazuje na način utvrđivanja vrednosti izvedenih i neizvedenih radova koje je tuženi morao naknadno da izvede preko trećih lica, s obzirom da je cena radova ugovorena u ukupnom iznosu za ceo objekat, a ne po jedinici mere ugovorenih radova, te da se ne može uzeti u obzir vrednost radova prema cenama u vreme izrade nalaza i mišljenja veštaka.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud nije u dovoljnoj meri ocenio sve činjenice koje su u postupku utvrđene, dovodeći ih u vezu sa svim dokazima koji su izvedeni u postupku, kako bi pravilno primenio materijalno pravo donoseći odluku o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, a na koje je već ukazano u revizijama parničnih stranaka. Zbog toga su revizije usvojene, a pobijana presuda ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, tako što će pre svega pouzdano utvrditi da li je tužilac – protivtuženi isključivo kriv za raskid spornog ugovora, imajući u vidu navode tužioca o promenama cena i radovima koji su se javili kao naknadni, te činjenicu izvođenja radova na terasi koje je zahtevao tuženi, kao investitor. Pored toga, drugostepeni sud će ponovo oceniti na koji način treba utvrđivati vrednost izvedenih radova, imajući u vidu da su stranke ugovorile ukupnu cenu izvedenih radova i da je veštak utvrdio procenat izvedenih radova od strane tužioca – protivtuženog, procenat radova koje je tuženi – protivtužilac naknadno izveo, a koji su bili ugovoreni, kao i procenat radova koji su ugovoreni, a nisu izvedeni.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić