Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi prema tuženoj da je tužilac po osnovu održaja nosilac prava korišćenja na katastarskoj parceli određenoj u izreci prvostepene presude, odnosno da se utvrdi da je držalac po osnovu gradnje objekta na istoj parceli, prema podacima iz katastra nepokretnosti navedenim u izreci prvostepene presude. Prema razlozima nižestepenih odluka, tužilac na osnovu Ugovora o kupoprodaji od 26.05.2004. godine zaključenim sa DP Rudnik kvarcnog peska „Srbokvarc“- u stečaju nije mogao steći pravo svojine, pa ni pravo korišćenja na delu predmetnih nepokretnosti koji su bili u svojini drugog pravnog lica ZZ „Progres“ Rgotina, već samo na imovini koja je pripadala DP Rudnik kvarcnog peska „Srbokvarc“ u stečaju i koju je kupio u stečajnom postupku od navedenog preduzeća. Po nalaženju drugostepenog suda tužilac nije imao zakonitu državinu na predmetnim nepokretnostima, jer nije imao pravnog osnova za sticanje prava svojine ili prava korišćenja na nepokretnostima koje su bile u svojini ZZ „Progres“ Rgotina. Takođe, tužilac nije imao ni savesnu državinu predmetnih nepokretnosti, jer je u Ugovoru kupoprodaji od 26.05.2004. godine navedeno da DP Rudnik kvarcnog peska „Srbokvarc“ Rgotina u stečaju tužiocu prodaje svoju celokupnu nepokretnu i pokretnu imovinu, a odredbama čl. 3. i 4. navedenog ugovora, su taksativno navedene katastarske parcele i objekti koji su predmet kupoprodaje i u tim članovima nisu navedeni ni predmetna parcela ni objekat, tako da je tužilac znao da iste nije kupio. Stoga, nižestepeni sudovi zaključuju da tužilac nije imao zakonitu i savesnu državinu na predmetnim nepokretnostima, zbog čega su odbili tužbeni zahtev.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj. Pogrešna primena materijalnog prava na koju revident ukazuje u pogledu ocene savesnosti njegove državine, ne može sama po sebi biti osnov za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Nižestepeni sudovi su na osnovu svih izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja zaključili da tužilac nema savesnu državinu predmetnih nepokretnosti u celosti, koji zaključak zasnivaju na nedokazanoj činjeničnoj tvrdnji da je tužilac, koji je upisan u katastru nepokretnosti sa pravom korišćenja u udelu od 81/401 i na objektu kao držalac u udelu od 81/401, pribavio pravnim poslom imovinsku celinu u okviru koje bi trebalo da se nalaze i predmetne nepokretnosti. Međutim, iz ugovora o prodaji od 26.05.2004. godine, nižestepeni sudovi su utvrdili da sporne nepokretnosti nisu bile predmet kupoprodaje, te da stoga ni tužilac iako tvrdi da je u njihovom posedu, nije mogao opravdano verovati da je (isključivi) korisnik spornih nepokretnosti (u smislu prava korišćenja), pa se stoga ne može smatrati savesnim držaocem, mimo idealnog dela sa kojim je upisan u katastru nepokretnosti, u kome nalazi da tužilac nema pravnog interesa da traži utvrđenje istih prava u sudskom postupku. Revident u suštini pobija pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja o sticanju nepokretnosti kupovinom imovine DP Rudnik kvarcnog peska „Srbokvarc“, što ne može biti osnov za posebnu reviziju. Pozivanje tužioca na drugačije odluke revizijskog suda u kojima je takođe raspravljano pitanje savesnosti državine kod tužbi za utvrđenje prava svojine na osnovu održaja, ne mogu predstavljati razlog za ujednačavanje sudske prakse jer su te odluke zasnovane na drugačijem činjeničnom utvrđenju. Iz navedenih razloga nema potrebe u konkretnom sporu za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je podneo tužbu dana 02.10.2020. godine. Vrednost predmeta spora koju je tužilac označio iznosi 100.000,00 dinara, što predstavlja protivvrednost od 850,51 evro po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 33. stav 2. istog zakona propisano je da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi.

Kako u konkretnom slučaju označena vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija tužioca nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković