U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Marine Govedarica i Slađane Nakić Momirović, članova veća, u parnici tužioca ''AA'' iz, čiji je punomoćnik Miroslav Đerković, advokat iz, protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Milan Kozomora, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2872/15 od 27.04.2016. godine, na sednici održanoj 30.05.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2872/15 od 27.04.2016. godine, kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2872/15 od 27.04.2016. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 5804/13 od 03.06.2015. godine kojom je, stavom prvim izreke, odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je ništav kupoprodajni ugovor od 29.12.2011. godine, overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod Ov3 .../2011 i aneks ovog ugovora od 29.05.2012. godine, zaključen između parničnih stranaka i da mu se naknade troškovi postupka. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 442.900,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14), pa je našao da revizija nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Iako kao jedan od razloga revizije naveden da su počinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka tužilac u reviziji ne označava o kojim bitnim povredama se radi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju stranke su, i to tužilac kao prodavac i tužena i njen suprug kao kupci, 2007. godine zaključili predugovor a potom i ugovor o kupovini i prodaji stana koji se nalazi u ..., u ul. ... br. ..., površine 35 m2, po ceni od 29.050 evra koja je prodavcu isplaćena u celosti do 06.10.2008. godine. Tužena i njen suprug nisu ušli u posed stana. Kasnije su, uz obostranu saglasnost stranke raskinule ugovor o kupovini i prodaji stana u ul. ... br. ... i usmeno dogovorile da tužena vrati stan tužiocu, a da tužilac tuženoj ne vrati primljenu cenu stana, već da se tržišna cena stana koja je u vreme raskida ugovora utvrđena na iznos od 45.000 evra, bude uračunata kao unapred plaćeni deo cene za stan koji je tužena htela da kupi od tužioca i to stan koji se nalazi u zgradi br. ... u ul. ... u ... u kojoj je tužilac na ime kompenzacije od investitora ''VV'' trebalo da dobije 5 stanova, čija je cena 61.000 evra za svaki. Pomenuti stan tužena je trebalo da kupi od tužioca. U tom cilju tužena je tužiocu u dva maha tokom jula 2010. godine na ime cene stana u ul. ... isplatila iznos od još 15.500 evra, što se ranije priznatom uplatom od 45.500 evra čini iznos od 61.000 evra koliko je bilo ugovoreno kao kupoprodajna cena stana. Inače, stranke su 20.07.2010. godine potpisale i u sudu overile potpise, sporazum o raskidu ugovora o kupoprodaji stana u ul. ... br. ..., u kome su, između ostalog, utvrdile da je svaka strana vratila primljeno po tom ugovoru – prodavac kupcu primljenu kupoprodajnu cenu stana, a kupac prodavcu predmet ugovora – stan. S obzirom da je tužena od strane ''VV'' sprečena da uđe u posed stana u ul. ... ..., od kog stana joj je tužilac prethodno predao ključeve, a sa razloga što ''VV'', kao investitoru nije od strane tužioca isplaćena kupoprodajna cena stana, parnične stranke su 29.11.2011. godine zaključile predmetni ugovor o kupovini i prodaji kojim su ugovorile da prodavac – tužilac ima pravo svojine na stanu br. ..., površine 76 m2 koji se nalazi u potkrovlju zgrade br. ... u ul. ... u ..., kao i da je vlasnik stana površine 61,6 m2 na ... spratu zgrade u ..., u ul. ... ..., da je cena oba stana identična – 61.000 evra, da je prodavac celokupni iznos cene primio od kupca i da daljih potraživanja od njega nema. Stranke su saglasno dogovorile (tačka 3. ugovora) da će naknadno zaključenjem aneksa precizirati koji od dva navedena stana kupac kupuje, pri čemu je kao rok predaje stana kupcu ugovoren datum 01.05.2012. godine, i da će predmet aneksa biti stan koji do navedenog datuma bude završen. I ovaj ugovor je overen od strane suda. U skladu sa dogovorenim 29.05.2012. godine zaključen je Aneks po kome je tužilac tuženoj prodao stan br. ..., površine 76 m2, koji se nalazi u potkrovlju višestambene zgrade u ul. ... br. ... u ..., za kupoprodajnu cenu od 61.000 evra koja je isplaćena u celosti. Potpisi ugovarača na aneksu su istog dana overeni u sudu.

Razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani, a oni kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje su bez značaja za odluku, jer je odredbom člana 407. stav 2. ZPP izričito isključena mogućnost da se revizija izjavljuje zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo – odredbe članova 10, 12, 13, 139, 148. i 403. - 411. Zakona o obligacionim odnosima i član 13. Zakona o hipoteci, kada su odlučili da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan. Za svoju odluku naveli su jasne, iscrpne i zakonite razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, sporni ugovor nije protivan ni jednom prinudnom propisu i nije ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Parnične stranke su ugovor od 29.11.2011. godine zaključile u smislu člana 403. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da ako neka obaveza ima dva ili više predmeta, ali je dužnik dužan dati samo jedan da bi se oslobodio obaveze, pravo izbora, ako nije što drugo ugovoreno pripada dužniku i obaveza prestaje kad on bude predao predmet koji je izabrao. Navedenim ugovorom stranke su dogovorile, da u konkretnom slučaju pravo izbora ima poverilac – tužena, odnosno kupac, ali su, isto tako, navele čime će se kupac rukovoditi prilikom izbora, a to je okolnost koji od dva opisana stana koji su u vlasništvu prodavca – tužioca će biti završen do 01.05.2012. godine.

Revizijski navodi se u suštini svode na ponavljanje tvrdnje, koju je tužilac iznosio i u postupku pred prvostepenim sudom i u žalbi, da tužena nije isplatila celokupnu cenu stana po predmetnom ugovoru. Ovi revizijski navodi su neprihvatljivi i to kako iz razloga što su okolnosti vezane za isplatu kupoprodajne cene u postupku pred prvostepenim sudom utvrđene sa sigurnošću, na osnovu valjanih i podobnih dokaza, čija verodostojnost nije dovođena u sumnju, tako i iz razloga što ovim navodima tužilac pokušava da ospori utvrđene činjenice, a što je, kako je već rečeno, shodno članu 407. stav 2. ZPP nemoguće činiti revizijom. Pored toga, kako su to pravilno naveli nižestepeni sudovi, neispunjenje ugovorne obaveze koja se tiče isplate kupoprodajne cene ne može biti razlog za ništavost ugovora u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Kako se, prema tome, revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca odbio kao neosnovanu, a kako se u reviziji ponavljaju navodi koji su kao žalbeni razlozi isticani u postupku pred drugostepenim sudom koji je na te navode pravilno odgovorio, to ova odluka, shodno članu 414.stav 2. ZPP, nije detaljno obrazlagana.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić