Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4213/22 od 13.03.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 114/21 od 26.05.2022. godine u delu stava prvog i drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženu Republiku Srbiju i u delu stava trećeg izreke kojim je tužilac obavezan da tuženoj Republici Srbiji naknadi troškove postupka. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog i drugog izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženog JP „Putevi Srbije“ i preostalom delu stava trećeg izreke i u navedenim delovima predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju pobijajući je u stavu prvom izreke zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Mionici K 129/19 od 03.06.2020. godine tužilac je oglašen krivim što je dana 16.02.2019.godine, sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, kao učesnik u saobraćaju na putevima, ne pridržavajući se saobraćajnih propisa, doveo u opasnost život ljudi, usled čega je nastupila smrt drugog lica, čime je izvršio krivično delo - teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 4. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 8 meseci. Do saobraćajne nezgode došlo je tako što tužilac upravljajući putničkim motornim vozilom marke „Peugeot 308“, brzinu kretanja nije prilagodio osobinama i stanju puta, krećući se nedozvoljenom brzinom izgubio kontrolu nad vozilom i prešao u suprotnu traku čime je izazvao sudar sa drugim putničkim vozilom, usled čega je vozač u tom drugom vozilu izgubio život. Usled povreda zadobijenih u saobraćajnog nezgodi tužilac je lečen u Srbiji i SAD. Tužilac je u svojstvu kupca – zakupca zaključio ugovor čiji je predmet zakup nepokretnost koja se nalazi u SAD i obavezao se da isplaćuje mesečno 1.700 dolara, da uplati depozit od 3.400 dolara, da plaća komunalne i ostale usluge i ugovorena je mogućnost kupovine nepokretnosti počev od 03.11.2011. godine do 03.11.2021. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da krivičnim postupkom koji je vođen protiv tužioca i koji je okončan osuđujućom presudom, protiv koje tužilac nije izjavio žalbu, tužiocu nije pričinjena šteta nezakonitim i nepravilnim radom organa tužene Republike Srbije, propisanim članom 172. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je odbijen tužbeni zahtev tužioca. U konkretnom slučaju, tužilac je tražio naknadu štete zbog nepravilnog rada MUP-a, tužilaštva i suda, ukazujući na propuste u radu policijskih službenika, javnog tužioca i iznoseći primedbe na nalaz i mišljenje sudskog veštaka, te ukazujući na nelogičnosti u iskazima svedoka saslušanih u krivičnom postupku. Kod nesumnjivo utvrđenog da je krivični postupak protiv tužioca pravnosnažno okončan, pri čemu tužilac nije iskoristio zakonsku mogućnost izjavljivanja žalbe protiv prvostepene osuđujuće presude, ne može se smatrati da u smislu člana 172. ZOO postoji odgovornost tužene Republike Srbije za štetu koju je tužilac pretrpeo.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak i pravni stav nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 172. ZOO. Sama činjenica da je protiv tužioca vođen krivični postupak ne može se smatrati nepravilnim i nezakonitim radnjama organa tužene, bez obzira na ishod postupka, koji je u konkretnom slučaju nepovoljan po tužioca (osuđen je na kaznu zatvora), s obzirom na to da su organi tužene postupali u okviru zakonom datih ovlašćenja. Pokretanje i vođenje krivičnog postupka predstavlja upotrebu legalnih pravnih sredstava protiv potencijalnih učinilaca krivičnih dela i podrazumeva zakonitu proceduru tokom koje su okrivljeni zaštićeni pretpostavkom nevinosti. Primena pravnih sredstava ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad ni u situaciji kada je okrivljeni oslobođen optužbe, kada je optužba odbijena ili postupak obustavljen, a posebno ne u situaciji kada je okrivljeni oglašen krivim i izrečena mu je kazna zatvora, kao u konkretnom slučaju, pa je s obzirom na postavljeni tužbeni zahtev na tužiocu bio teret dokazivanja konkretnog propusta i radnje preduzete na njegovu štetu i postojanje uzročno-posledične veze između takvih propusta i radnji koje imaju karakter nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene, a koje tvrdnje tužilac tokom postupka nije dokazao.

Dakle, u odsustvu konkretno utvrđenih protivpravnih postupaka od strane organa tužene tokom pokretanja i trajanja krivičnog postupka, tužilac nema pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju potražuje u ovom postupku. Odgovornost tužene države kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njen organ postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija državnog organa, te da je šteta nastala kao posledica takvog rada organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za štetu po osnovu člana 172. stav 1. ZOO. Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Nasuprot revizijskim navodima postupanje organa koji je u skladu sa zakonskim propisima ili u okviru njegovih ovlašćenja ne može predstavljati ni nepravilni ni nezakoniti rad. Čak i pogrešna primena odgovarajuće zakonske norme ili eventualno pogrešna procena ispunjenosti uslova za donošenje određene odluke ne predstavlja sama po sebi povredu dužnosti u vršenju funkcija tog organa za koji bi država odgovarala. Ustav Republike Srbije garantuje samostalnost i nezavisnost u suđenju, odnosno izražavanje mišljenja prilikom donošenja odluke, za koju sudija ni na koji način ne može odgovarati. Iz tih razloga pravilno je stanovište nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev neosnovan, s obzirom da tužilac nije dokazao da je postojao nezakonit i nepravilni rad državnih organa, te su revizijski navodi neosnovani.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković