U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Zoran Ateljević, advokat iz ..., protiv tuženih ''BB'' ..., koga zastupa punomoćnik Dušan Stojković, advokat iz ... i VV iz ..., koga zastupaju punomoćnici Sava Anđelković i Aleksandra Anđelković, advokati iz ..., radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tuženog VV iz ..., izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 159/2016 od 21.12.2016. godine, u sednici veća od 21.03.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

Delimično se UVAŽAVA revizija tuženog VV iz ..., pa se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž3 159/2016 od 21.12.2016. godine PREINAČUJE u delu stava 1. izreke, tako što se tuženi obavezuje da tužiocu na iznos dosuđene nematerijalne štete solidarno sa prvotuženim isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 21.12.2016. godine pa ubuduće do konačne isplate, dok se tužiočev tužbeni zahtev za zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos za period od 12.02.2016. do 21.12.2016. godine u odnosu na tuženog VV, ODBIJA kao neosnovan.

U preostalom delu revizija tuženog VV iz ... izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 159/2016 od 21.12.2016. godine, ODBIJA SE kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P3 334/15 od 12.02.2016. godine, stavom 1. izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno na ime naknade nematerijalne štete isplate 550.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja odluke do isplate. Stavom 2. izreke, tužilac se obavezuje da naknadi troškove parničnog postupka tuženim i to prvotuženom u iznosu od 207.000,00 dinara i drugotuženom u iznosu od 259.500,00 dinara u roku od osam dana po prijemu presude pod pretnjom izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž3 159/2016 od 21.12.2016. godine, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P3 334/15 od 12.02.2016. godine u stavu 1. izreke, tako što su obavezani tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.02.2016. godine do isplate u roku od osam dana po prijemu presude dok se navedena presuda u preostalom delu stava 1. izreke, potvrđuje i žalba tužioca odbija kao neosnovana. Preinačeno je i rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu 2. izreke presude Višeg suda u Beogradu tako što se obavezuju tuženi da tužiocu solidarno isplate troškove parničnog postupka u iznosu od 324.300,00 dinara u roku od osam dana po prijemu presude.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi VV je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o izjavljenoj reviziji odluči kao izuzetno dozvoljeno, a zbog raspravljanja pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tuženikova revizija dozvoljena i delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a povrede postupka na koje tuženi ukazuje u svojoj reviziji nisu osnov za korišćenje tog pravnog sredstva po članu 407. ZPP (tuženi se u reviziji poziva na primenu ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04 i 111/09) iako je ranije doneta prvostepena presuda u ovom postupku ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 5578/15 od 23.10.2015. godine zbog čega se po članu 506. stav 2. ZPP na odlučivanje u konkretnom slučaju primenjuje ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u dnevnim novinama ''GG' ... 2006. godine objavljen je tekst sa naslovom ''AA nije stručan za predsednika USS'' i sa nad naslovom ''Optužba advokatske kancelarije ...''. U tekstu tuženi VV, advokat jedne od stranaka koju je po njegovoj tvrdnji oštetio sudija AA zbog čega on ne samo da ne bi smeo da bude izabran za predsednika Ustavnog suda Srbije već bi stručna tela morala da preispitaju da li on uopšte može da radi kao sudija, pošto je kao sudija Vrhovnog suda Srbije u nekoliko navrata oštetio građane donoseći odluke koje nisu bile u skladu sa zakonom. Dalje se u tekstu navodi da je VV zastupao tužioca u postupku radi naknade štete koji se vodio pred tada Trgovinskim sudom u Beogradu da je parnicu dobio, da je presudu potvrdio i Viši trgovinski sud, ali je Vrhovni sud rešenjem ukinuo presudu i predmet vratio Privrednom sudu u Beogradu na ponovno suđenje. U tom postupku je ponovo doneta odluka u korist tužioca i ista potvrđena od strane Višeg trgovinskog suda u Beogradu. Kada je spor ponovo došao do Vrhovnog suda Srbije veće kojim je predsedavao AA preinačilo je presudu sa obrazloženjem da pravosuđe Srbije nije nadležno za taj slučaj. Tuženi VV smatra da je kao sudija izvestilac AA morao da razmatra nadležnost suda i da je bio dužan da to uradi prvi put kada je predmet rešavan u kom slučaju bi tužilac mogao da nastavi parnicu pred drugim sudom. U međuvremenu, advokatu VV su se javljali građani sa predmetima u kojima ih je oštetio sudija AA kao npr. DD, vlasnik preduzeća „ĐĐ'' iz ... . Tekst se završava navodom advokata VV da ovi ali i drugi slučajevi pokazuju da AA ne poseduje kvalitete za predsednika Ustavnog suda Srbije. Tekst sadrži i antrfile u kome se navodi da ''Vrhovni sud Srbije podržava AA da sudija AA nije bio dostupan za komentar i da su u Vrhovnom sudu Srbije izjavili da podržavaju sudiju AA i da poručuju da je neprimereno da stranke koje su izgubile spor osporavaju njegovu kandidaturu te da Vrhovni sud Srbije smatra da je sudija AA stručan i dostojan sudijske funkcije i na mestu predsednika Ustavnog suda''. Tekst je potpisan sa inicijalima N.M.J.

Pre objavljivanja ovog teksta u dnevnom listu ''EE'' ... 2006. godine objavljen je tekst ''osporen'' sa podnaslovom ''Tadićev kandidat za predsednika Ustavnog suda Srbije AA prozvan za kršenje zakona kao sudija Vrhovnog suda'' u kom tekstu se takođe navodi da beogradski advokat VV tvrdi da je AA čak dva puta prekršio zakon u istom predmetu u kom VV bio zastupnik jedne od stranaka u sporu, te da AA u izjavi za ''EE'' negira ove optužbe. Iste dnevne novine su ... 2006. godine povodom navedenog teksta objavile podnaslov ''Dostojan dužnosti i zaključak sednice Vrhovnog suda u kome se navodi da je AA stručan i dostojan dužnosti sudije i predsednika Ustavnog suda Srbije''. U dnevnom listu ''GG' od ... 2006. godine objavljen je naslov ''Ustavni sud i dalje u blokadi'' i podnaslov „AA neće dobiti podršku Skupštine za predsednika USS'' u kom tekstu se između ostalog navodi da u vladajućoj koaliciji nemaju povoljno mišljenje o AA kome se osporava stručno znanje za takvu kvalifikaciju, da je AA stručnjak u oblasti privrednog i trgovinskog prava i da je bio sudija Privrednog i Višeg trgovinskog suda u Zrenjaninu pa sudija Vrhovnog suda od 1999. godine. AA je među kolegama poznat i po tome što na posao dolazi džipom te se u tekstu navodi mišljenje ŽŽ da ne veruje da će novi predsednik Ustavnog suda Srbije biti izabran pred referendum te i informacija da je mesto predsednika Ustavnog suda Srbije predsednik Tadić ponudio sudiji ZZ. U odnosu na ovaj tekst objavljen u dnevnom listu ''GG'', portparol Vrhovnog suda Srbije je uputio demanti u kome stoji da su Vrhovni sud Srbije i sudije tog suda iznenađeni da urednici i novinari lista koji ima ugled i veliki tiraž sebi dozvoljavaju grube greške i kršenje osnovnih pravila novinarske profesije. U demantiju dalje stoji i da sudija ne dolazi na posao džipom kao i da ta okolnost nije odlučujuća za njegovu dostojnost sudijske funkcije i napredovanje. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K 2970/10 od 16.11.2010. godine obustavljen je krivični postupak protiv okrivljenog VV zbog krivičnog dela klevete iz člana 171. stav 2. u vezi stava 1. KZ zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, a koji krivični postupak je vođen po privatnoj tužbi AA koja je protiv VV podneta 23.11.2006. godine.

Polazeći od navedenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan našavši da je tuženi ''BB'' verno preneo mišljenje tuženog VV koje ne podleže dokazivanju istinitosti kao i informaciju u vidu činjenične tvrdnje u odnosu na koju je postupao sa dužnom pažnjom. Tuženi VV je izneo svoje mišljenje u pogledu ličnosti tužioca u vidu vrednosnog suda da tužilac nije stručan za predsednika Ustavnog suda Srbije pri čemu je tužilac kao kandidat za nosioca javne funkcije bio dužan da se većim stepenom tolerancije trpi iznete kritike i mišljenja o rezultatima svog rada u vezi sa obavljanjem funkcije. Na osnovu svega toga, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije oštećen iznetim mišljenjem i informacijama niti je nastupila štetna radnja tuženog jer je tužilac nakon toga i izabran za predsednika Ustavnog suda Srbije. Međutim, po nalaženju drugostepenog suda, postoji odgovornost tuženih za nematerijalnu štetu koju je tužilac u konkretnom slučaju pretrpeo i to kada se radi o javnom glasilu zbog toga što nije postupalo sa pažnjom primerenom okolnostima konkretnog slučaja i informaciju o tužiocu nije detaljno proverilo, a posebno imajući u vidu činjenicu da sporni tekst sadrži činjenični iskaz koji je leziono podoban da povredi čast i ugled tužioca. Tuženi VV odgovara po principu subjektivne odgovornosti u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima jer iznete kvalifikacije o nezakonitom postupanju tužioca kao sudije Vrhovnog suda Srbije prelaze okvir dozvoljene kritike i ocene stručnosti tužioca na prihvatljiv način obzirom da sudija ne odgovara za mišljenje izneto u odlukama čija se pravilnost i zakonitost proverava u postupcima predviđenim zakonom. Zbog toga je drugostepeni sud i preinačio prvostepenu presudu na način kako je to napred navedeno.

Nije sporno, a što se ističe u reviziji, da tuženi VV u ovom postupku ne može biti odgovoran za naknadu štete po Zakonu o javnom informisanju (''Službeni glasnik RS'' 40/03 i 61/05) koji je bio u primeni u momentu objavljivanja spornog teksta jer on ne spada u krug lica iz člana 80. stav 1. Zakona koja odgovaraju za štetu. U tom delu za odlučivanje o odgovornosti ovog tuženika značajno je samo da je pravnosnažno utvrđena odgovornost tuženog ''BB'' ..., kao osnivača javnog glasila zbog objavljivanja spornog teksta koji sadrži neistinit sadržaj, a bez prethodne detaljne provere, s tim što je do tog sadržaja, informacije javno glasilo došlo preko tuženog VV. Otuda se odgovornost ovog tuženika može zasnivati samo na odredbi člana 200. stav 1. ZOO po kojoj za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda časti ili prava ličnosti, ako nađe da okolnosti slučaja a naročito jačina bolova i straha njihovo trajanje to opravdava sud će dosuditi novčanu naknadu s tim što će po stavu 2. istog člana pri odlučivanju o zahtevu kao i visini naknade voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Sloboda izražavanja (član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 47. Ustava Republike Srbije) se jemči u demokratskom društvu, ali je pravo države da zadire, ograniči tu slobodu radi zaštite drugih legitimnih ciljeva. Da bi to zadiranje bilo dopušteno ono mora pre svega da bude zakonito (propisano zakonom) a pored toga ono mora da bude i opravdano radi zaštite viših ciljeva. Jedan od legitimnih, viših ciljeva kome ograničenje slobode izražavanja teži je i očuvanje autoriteta sudstva. To ne znači da se rad suda i sudija ne sme ocenjivati u javnosti, pa i kritikovati. Šta više, izveštaj o sudskim postupcima, uključujući tu i odgovarajuće komentare doprinose njihovom boljem poznavanju i samim tim su potpuno u skladu sa zahtevom za javnost rasprave koju propisuje član 6. stav 1. Konvencije. Međutim, nužno je da uvek postoji srazmera među legitimnim ciljevima koje treba postići. Tuženikova izjava u javnom glasilu, kako to navodi drugostepeni sud, u sebi sadrži njegov vrednosni sud o tužiocu kada se on izjašnjava o stručnosti tužioca, ali sa druge strane sadrži i činjenične navode kada on govori da je tužilac kao sudija Vrhovnog suda u nekoliko navrata oštetio građane donoseći odluke koje nisu u skladu sa zakonom. Vrednosni sudovi, po pravilu se ne moraju dokazivati. Sloboda izražavanja bez sumnje podrazumeva pravo na javnu diskusiju o pitanjima od opšteg interesa, a izbor funkcionera na najviše državne funkcije jeste opšti interes i kao takav podleže javnoj debati. Otuda je i obaveza lica koja istupaju u javnom svojstvu da prihvate šire granice kritike i pokažu veći stepen tolerancije (Evropski sud za ljudska prava – slučaj Jeruzalem protiv Austrije, broj predstavke 26958/95). Tuženikov stav o tužiočevoj stručnosti, pri čemu treba imati u vidu da je tuženi advokat, može se tretirati kao javna kritika kandidata za visoku državnu funkciju ali u meri u kojoj je cilj te rasprave sveden na pitanje od javnog značaja. Međutim, tužilac nije bio samo kandidat za visoku državnu funkciju već i sudija Vrhovnog suda, dakle, on već vrši drugu visoku funkciju pa bi i u tom delu bio podložan kritici ali opet u cilju diskusije o pitanjima od javnog značaja. U odnosu na tu tužiočevu funkciju tuženi se nije zadržao na kritici stručnosti, vrednosnom sudu, već je izneo i činjenični stav da je tužilac kao sudija Vrhovnog suda donoseći presude oštetio više građana. Taj činjenični stav nije ničim potkrepljen a sa druge strane već je kroz utvrđenu odgovornost javnog glasila koje je to objavilo u ovom postupku dokazana neistinitost te tvrdnje čak i ne ulazeći u formalno pitanje ko donosi odluku u sudu kada sud postupa u veću. Otuda sledi zaključak i da konkretno istupanje tuženog i nije imalo prevashodni cilj raspravu o pitanju od javnog značaja već diskreditaciju tužioca kao kandidata. Tužilac kao sudija polaže pravo na zaštitu ugleda i otuda ovde postoji legitiman osnov zadiranja u slobodu izražavanja (Evropski sud za ljudska prava – slučaj Prager i Oberšlik protiv Austrije – broj predstavke 15974/90), odnosno tuženi se ne može osnovano pozvati na to svoje pravo koje bi ga štitilo, te postoji osnov za njegovu odgovornost.

Da bi tužilac kod svega navedenog imao pravo i na naknadu nematerijalne štete nužno je da ta šteta kod njega i nastupi pri čemu nema potrebe, a kako to tuženi u reviziji ističe, da se postojanje te štete utvrđuje u postupku veštačenjem. Ma kako čast predstavljala apstraktan pojam ona podrazumeva osećanje vrednosti i uvaženosti koje utiče na društveni položaj i samovrednovanje nekog pojedinca. To je moralna kategorija ali i unutrašnje osećanje koje se otuda ne može utvrđivati veštačenjem, ali do povrede časti nesumnjivo dolazi iznošenjem neistinitih informacija i podataka o određenoj ličnosti, a koje informacije i podaci kada bi bili istiniti bi ozbiljno mogli da diskredituju tu ličnost posebno od vršenja javne funkcije kao što je ovde prisutno.

Sve napred navedeno pokazuje da je pravilno drugostepeni sud našao da u konkretnom slučaju postoji osnov za solidarnu odgovornost i tuženog VV zajedno sa javnim glasilom koje je informaciju koju je dobilo od VV prenelo na način kako je to ranije navedeno. Imajući u vidu kriterijume iz člana 200. stav 2. ZOO iznos dosuđene naknade je po mišljenju ovog suda primeren.

Osnovano tuženi u reviziji ističe da je kod dosuđivanja zakonske zatezne kamate odnosno kod utvrđivanja momenta dospelosti obaveze drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je kamatu dosudio od momenta donošenja prvostepene presude umesto da istu dosudi od momenta donošenja drugostepene presude kojom je utvrđena obaveza na naknadu nematerijalne štete. Otuda je u tom delu shodno članu 189. stav 2. ZOO i preinačena prvostepena presuda.

S obzirom da se ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost drugostepene odluke, osim u odnosu na kamatu, to je i odlučeno kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća

sudija Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić