Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog BB nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku i na osnovu sprovedene rasprave i dopunjenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, tužilac je u novembru 2015. godine od svog poslodavca „Železnice Srbije“ a.d. Beograd po pravnosnažnoj presudi po osnovu naknade iz radnog odnosa primio dinarska sredstva u iznosu od oko 2.000 evra, koja je hteo da razmeni za evre u menjačnici „VV“ u ... u kojoj je zatekao GG, kao i tuženog BB koga je poznavao, jer su živeli u susednim zgradama. Tuženi BB nije bio zaposlen u menjačnici, ali ga je tužilac stalno viđao u menjačnici, pa je smatrao da je ortak sa VV, koga tužilac nije viđao u menjačnici. Tuženi BB mu je tom prilikom rekao da može ostaviti dinare u menjačnici ako mu evri ne trebaju odmah, a da će mu posle 10-15 dana dati evre po povoljnijim uslovima, na šta je tužilac pristao. Nakon 10-ak dana tužilac je svratio u menjačnicu da bi uzeo 2.000 evra, ali mu je tada GG rekao da ako bi imao ukupno 10.000 evra i omogućio njemu i BB da se u menjačnici služe tim novcem častili bi ga mesečno 200 – 300 evra. Tužilac tada nije ništa odgovorio GG, već se nakon toga mobilnim telefonom čuo sa tuženim BB i BB je to potvrdio tužiocu. Tužilac je nakon toga, smatrajući da je dogovor postigao sa tuženim BB koga je poznavao, a ne GG, 09.11.2015. godine podigao u „Banca Intesa” a.d. Beograd iznos od 8.000 evra, odneo ih u menjačnicu i novac predao GG koji je tada bio prisutan u menjačnici. O tome nije sačinjen pisani ugovor, već samo usmeni ugovor tužioca sa tuženim BB. U narednih godinu dana tužiocu je GG isplaćivao mesečne iznose od po 200 – 300 evra na ime nagrade, odnosno časti. Nakon toga GG je izvršio samoubistvo. Na sahrani GG tužilac je upitao tuženog BB šta će biti sa njegovim novcem, a tuženi BB je tada odgovorio tužiocu da se malo strpi, da će menjačnica u kojoj tada nije bilo novca početi sa radom i da će mu tuženi BB vratiti novac. VV je ubrzo prodao menjačnicu i otišao u inostranstvo. Tužilac je pripremio blanko priznanicu - potvrdu i dao je tuženom BB da je popuni i navede u kom roku će vratiti tužiocu dugovani iznos. Tuženi BB je uzeo priznanicu i rekao tužiocu da će se o tome konsultovati sa svojim advokatom, pa je nakon izvesnog vremena saopštio tužiocu da ne želi da potpiše priznanicu.

Tužilac je na poslednjem ročištu za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom povukao tužbu u odnosu na tuženog VV i smanjio tužbeni zahtev sa 10.000 evra na 7.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom, uračunavajući iznos od 3.000 evra kao vraćeni deo duga.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odredbe člana 557. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 277. i 324. istog Zakona i ocenio da je tužbeni zahtev osnovan i tuženog BB obavezao na isplatu novčanog iznosa od 7.000,00 evra, sa zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, jer je drugostepeni sud čitanjem dokaza izvedenim pred prvostepenim sudom i izvođenjem dokaza na raspravi održanoj pred drugostepenim sudom, upotpunio činjenično stanje i uz obrazloženu ocenu dokaza utvrdio sve bitne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava i odluku o izjavljenoj žalbi.

Ocenom iskaza stranaka i saslušanih svedoka drugostepeni sud je utvrdio da je tužilac upravo sa tuženim BB, koga je poznavao, postigao usmeni dogovor da se tuženi BB i sada pok. GG jedno vreme u menjačnici „VV“ služe tužiočevim novcem (najpre sa 2.000 evra, a potom sa još 8.000 evra), a da zauzvrat tužioca časte mesečno sa 200 – 300 evra, po kom osnovu je tužiocu do smrti GG dat iznos od 3.000 evra, koji je tužilac uračunao u ukupan iznos duga i utoliko smanjio tužbeni zahtev na preostalih nevraćenih 7.000 evra. Tuženi koji je u postupku osporavao da je sa tužiocem postigao dogovor o pozajmici novca, takvu tvrdnju prema pravilima o teretu dokazivanja nije dokazao. Ovo tim pre što tuženi nije odmah odbio da popuni i potpiše blanko menicu kada mu je tužilac priznanicu predao sa zahtevom da tuženi BB u njoj navede rok u kom će vratiti tužiocu dugovani iznos, kakav sled događaja bi jedino bio očekivan da dug tuženog BB prema tužiocu nije nastao, odnosno da je pozajmljeni novčani iznos vraćen, već je priznanicu uzeo i tek po konsultaciji sa advokatom tužiocu saopštio da ne želi da je potpiše. Stoga se po oceni Vrhovnog suda, u odsustvu dokaza za suprotnu tvrdnju, zaključak drugostepenog suda o postojanju obligaciono-pravnog odnosa između tužioca, kao zajmodavca i tuženog kao zajmoprimca, navodima revizije ne dovodi u sumnju. Takođe, ni ostalim, navodima revizije, koje je Vrhovni sud cenio, ne dovodi se u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća- sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić