U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bivša snaha tuženih i bila je u braku sa DD, sinom tuženih, iz kog braka imaju jedno maloletno dete. Do 07.01.2024. godine tužilja i sin tuženih su živeli u porodičnoj kući tuženih, kada je tužilja napustila kuću sa detetom i otišla da živi kod svojih roditelja i od tada nije u kontaktu sa tuženima. U periodu od 01.06.2024. godine pa do 06.08.2024. godine tužilja i DD su nastavili bračnu zajednicu u iznajmljenom stanu, kada je poslednji put ista prekinuta i sada ne žive zajedno. Između tužilje i sina tuženih je u toku zajednice života došlo do poremećaja bračnih odnosa, zbog čega je tužilja napustila porodičnu kuću tuženih 07.01.2024. godine. U bračnoj zajednici su bile prisutne verbalne rasprave, netrpeljivosti i neslaganje oko vaspitanja maloletnog deteta i permanentno roditeljsko uplitanje u novonastalu porodicu tužilje sa sinom tuženih, naročito DD majke, tužene GG, koja je često izazivala sukobe sa tužiljom, gasila bojler za kupatilo, zbog čega tužilja sa detetom nije mogla da se okupa, te kada DD nije bio prisutan nije dozvoljavala tužilji da boravi u kuhinji i sl. Prvi problemi u komunikaciji tužilje i tuženih nastali su u trenutku kada je tužilja ostala u drugom stanju. Dana 07.01.2024. godine, a po prethodnom telefonskom razgovoru sa svojim bivšim suprugom DD koji je tada bio na poslu tužilja je rešila da napusti zajednicu, uzela je svoje dete koje je tada imalo ... meseca, spakovala stvari i pozvala svoje roditelje da dođu po nju uz obrazloženje da odlazi iz zajednice. Međutim, tuženi BB, kada je primetio da tužilja napušta bračnu zajednicu, svojom rukom je sprečio tužilju da sa maloletnim detetom izađe iz sobe, na taj način što je ruku postavio na štok vrata sa namerom koju je izrazio i svojim rečima da tužilju neće pustiti dok DD ne stigne, kako bi sa njim rešila problem oko napuštanja zajednice. Takođe, razbacao je njene stvari iz torbe koju je ponela sa sobom, jer je navodno proveravao šta sve želi da iznese iz kuće. Kada je pokušala da izađe iz kuće, tuženi BB je povukao za rukav, iscepao jaknu, nakon čega su pristigli roditelji tužilje, kao i njen brat, nakon čega je nastala prepirka između tuženih i roditelja tužilje koji su pokušavali da smire situaciju. Međutim, nakon toga tužilja je pozvala policiju, budući da je tužena svekrva zapretila i rekla: „Ubiću te i neću odgovarati za to“. Nižestepeni sudovi dalje utvrđuju da je nakon opisanog događaja, a po pozivu tužilje izašla policija na lice mesta kada su nesuglasice i čarke između parničnih stranaka prestale, pa su se dogovorili sa svekrvom, odnosno tuženom GG, da se dete preda tužilji, da ne bi svi išli u policiju kako bi tamo predavali dete. Od momemnta izlaska policije na lice mesta nije bilo više akata i radnji koji bi predstavljali nasilje ili protivpravno ponašanje, te se utvrđuje da kada je policija vozila tužilju u stanicu, da je ona izjavila da želi da podnose krivičnu prijavu, ali da je kasnije odustala. Prema nalazu u mišljenju Centra za socijalni rad ... od 06.02.2024. godine u konkretnom slučaju nema bitnih elemenata nasilja od strane tuženih prema tužilji, već da su prisutne verbalne rasprave, netrpeljivost i neslaganja oko vaspitanja maloletnog deteta i obostrano roditeljsko uplitanje u novonastalu podoricu tužilje sa sinom tuženih, pa prema mišljenju tog organa starateljstva u ovakvoj situaciji poremećenih porodičnih odnosa primećeni su temeljni problemi vezani za nedostatak međusobnog razumevanja, neefikasne komunikacije i nesuglasice.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da je izrečena mera zaštite od nasilja u porodici neophodna kako bi se tuženi objektivno sprečili u daljem uznemiravanju tužilje i kako bi se tužilji obezbedio neophodan mir i spokojstvo za određeni vremenski period, budući da ista oseća uznemirenje i strah od tuženih, a sve iz preventivnih razloga radi sprečavanja budućeg uznemiravanja i nasilja i obezbeđenja spokojstva i bezbednosti žrtve u konkretnom slučaju.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijlano pravo.

Članom 197. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da nasilje u porodici u smislu ovog zakona jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice. Prema članu 197. stav 2. tačka 6. pod nasiljem u porodici u smislu stava 1. ovog člana smatra se naročito i vređanje kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje. Prema članu 197. stav 3. tačka 3. u članovima porodice u smislu stava 1. ovog člana smatraju se lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu. Članom 198. Porodičnog zakona propisano je da protiv člana porodice koji vrši nasilje sud može odrediti jedno ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojim se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice. Prema stavu 2. tačka 5. citiranog propisa kao mera zaštite od nasilja u porodici je i zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice.

Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da opisano ponašanje tuženih prema tužilji odstupa od uobičajenog normalnog ponašanja koji bi trebalo da postoji u odnosima između članova porodične zajednice, kao i da je izricanje izrečene mere neophodno kako bi se žrtvi nasilja pružila zaštita i obezbedio mir i spokojstvo za određeni period, zbog čega izrečena zaštitna mera predstavlja odgovarajuću meru zaštite od nasilja prema utvrđenoj vrsti i obimu nasilja koje se dogodilo.

Porodično nasilje je i ponašanje koje se ispoljava kroz kontinuiranu upotrebu sile, pretnje ili zloupotrebe poverenja u odnosima članova porodice.

Navodima revizije tuženih ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane odluke. U toku postupka izvedeni su svi potrebni dokazi radi utvrđenja činjeničnog stanja. Određeni dokazi su prikupljeni od organa unutrašnjih poslova, kao i od Centra za socijalni rad koji je sud pravilno cenio. Nasilje u porodici manifestovano kroz vređanje, kao i bezobzirno i zlonamerno ponašanje su pojmovi koji predstavljaju pravne standarde, koji se tumače po objektivno-subjektivnim kriterijumima, a što znači da se imaju u vidu kako prosečni čovek i prosečna ljudska osetljivost u međusobnoj komunikaciji tako i individualni karateristike (pol, starost, iskustvo, senzitivnost, zdravstveno stanje itd-9), člana porodice prema kome je upereno vređanje ili drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje, što su nižestepeni sudovi pravilno ocenili.

Shodno iznetom, a na osnovu člana 414. stav 1 Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković