Ispitujući pobijanu odluku na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, VV, je otac tužilje i GG. VV, preminuo ...1998. godine, a GG preminuo je ...2021. godine. VV je, kao primalac izdržavanja, sa BB i GG, kao davaocima izdržavanja zaključio Ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je overen kod Opštinskog suda u Prokuplju u predmetu R 725/80 dana 15.08.1980. godine. Ovim ugovorom primalac izdržavanja se obavezao da davaocima izdržavanja za dato izdržavanje da u nasleđe, pored pokretnih stvari i nepokretnu imovinu koja je bliže navedena u ovom ugovoru. Navedeni ugovor dopunjen je aneksom ugovora koji je overen pred istim sudom u predmetu R 252/94 dana 17.05.1994. godine i to tako što se primalac izdržavanja obavezao da za primljeno izdržavanje da u nasleđe, pored pokretnih stvari, nepokretnu imovinu na način kako je to bliže navedeno ovim aneksom ugovora. Rešenjem Opštinskog suda u Prokuplju O 236/08 od 18.04.2008. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda od 24.10.2008. godine, kao jedini naslednik iza pok. VV oglašen je njegov sin GG i to na zaostavštini koju čine nepokretnosti, kojima je VV raspolagao Ugovorom o doživotnom izdržavanju i njegovim aneksom. U tom rešenju navedeno je da tim nepokretnostima ostavilac nije raspolagao i da je GG jedini njegov naslednik. Tužilja u tom postupku nije učestvovala. GG je preminuo tokom ovog postupka, a rešenjem Javnog beležnika Dejana Miladinovića u Prokuplju UPP: 162-2021 (O 348/21) od 14.04.2021. godine utvrđeno je da njegovu zaostavštinu čine predmetne nepokretnosti i za njegovog naslednika oglašen je njegov sin, ovde tuženi, dok njegova ćerka, DD nije oglašena za naslednika. GG i tuženi (davaci izdržavanja) su nesmetano držali i koristili sporne nepokretnosti do pokretanja ovog postupka 2019. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje, s obzirom da je smatrao da je VV nakon zaključenja Ugovora o doživotnom izdržavanju i aneksa istog zadržao pravo svojine na nepokretnostima koje su bile predmet istih, jer prema članu 117. Zakona o nasleđivanju, koji se primenjivao u vreme zaključenja Ugovora o doživotnom izdržavanju i aneksa istog prenos svojine na nepokretnostima i predaju u državinu odloženo do trenutka smrti ostavioca, te da sa tih razloga davaoci izdržavanja, tuženi i GG nisu bili u mirnoj državini predmetnih nepokretnosti, da je ponašanje GG u ostavinskom postupku iza pokojnog oca bilo nesavesno i suprotno pravilima morala i dobrim običajima i da je ovakvim njegovim postupanjem tužilja sprečena u ostvarivanju prava na nasleđe, te da je zato njen tužbeni zahtev, kao naslednika prvog naslednog reda, da se utvrdi njeno pravo svojine sa odgovarajućim udelom na predmetnim nepokretnostima osnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, pravilnom primenom materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, VV je, kao primalac izdržavanja sa GG i BB, kao davaocima izdržavanja zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju 15.08.1980. godine, a kasnije aneks ugovora o doživotnom izdržavanju 17.05.1994. godine, čiji predmet su bile predmetne nepokretnosti. Kada se pođe od odredbe člana 117. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik SRS“, br. 52/74, 1/50 I 25/82 – dr. zakon), koji se primenjivao u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju i aneksa tog ugovora, prema kojoj odredbi ugovor o doživotnom izdržavanju je ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje da izdržava doživotno drugog ugovornika, ili neko treće lice, a u kome drugi ugovornik izjavljuje da mu ostavlja svu svoju imovinu ili jedan njen deo u nasleđe, nije ugovor o nasleđivanju, nego ugovor o otuđenju uz naknadu svih nepkretnih stvari koje pripadaju primaocu izdržavanja u vreme zaključenja ugovora, ili određenog dela tih stvari, čija je predaja davaocu izdržavanja odložena do smrti primaoca izdržavanja, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da su davaoci izdržavanja, GG i BB u momentu smrti primaoca izdržavanja, VV postali vlasnici predmetnih nepokretnosti i da iste ne ulaze u sastav zaostavštine VV. Okolnost da se GG u ostavinskom postupku iza oca VV nije pozvao na ugovor o doživotnom izdržavanju i aneks istog ne znači da je on izgubio pravo da u ovoj parnici u odnosu na tužilju ističe postojanje punovažnog ugovora o doživotnom izdržavanju.

S obzirom na izneto, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u pogledu nepokretnosti koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju i aneksa istog, da su tuženi i njegov otac u momentu smrti VV postali vlasnici istih, te da iste nisu ušle u sastav njegove zaostavštine, i pravilno odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešenoj primeni materijalnog prava.

Ostale revizijske navode, koji se odnose na ocenu izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud nije cenio, jer se prema odredbi člana 407. ZPP, revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je primenom člana 165. u vezi sa članom 154. ZPP, s obzirom da troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković