Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž 3387/23 od 09.05.2024. godine, stavom prvim izreke, odbio, kao neosnovanu, žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu P 2034/23 od 19.05.2023. godine, u odbijajućem delu stava prvog izreke. Stavom drugim izreke, usvojena je žalba tuženog pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Nišu P 2034/23 od 19.05.2023. godine, u usvajajućem delu stava prvog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je on po osnovu gradnje i održaja imalac prava svojine na porodičnoj stambenoj zgradi površine 69 m2, objekat izgrađen bez građevinske dozvole i pomoćnoj zgradi površine 5 m2, izgrađenoj bez građevinske dozvole, koja se nalazi u Ulici ... broj .. u Nišu, na kp br .. k.o. Niš – Ćele Kula, upisana u list nepokretnosti .. k.o. Niš – Ćele kula, sa udelom od 1/2, što bi tuženi bio dužan da trpi i prizna da tužilac uknjiži pravo svojine u javnim knjigama bez daljeg prisustva i posebne saglasnosti tuženog, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke presude Osnovnog suda u Nišu P 2034/23 od 19.05.2023. godine, tako što je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 104.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u preinačujućem delu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 … 18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23), pa je utvrio je revizija protiv tog dela presude, neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 1962. godine kupio od sada pokojnog VV, nekada postojeću parcelu kp .. k.o. Niš – Bubanj, površine 415 m2, koja sada nosi oznaku kp .. k.o. Niš – Ćele kula, tako što je kupoprodajnu cenu isplatio i stupio u državinu te parcele na kojoj je izgradio porodičnu stambenu zgradu. Presudom Osnovnog suda u Nišu P 4976/20 od 14.11.2022. godine, utvrđeno je pravo svojine tužioca na predmetnoj parceli po osnovu održaja, u odnosu na pravne sledbenike sada pokojnih VV, GG i DD. Porodična kuća koja je predmet ovog spora, izgrađena na navedenoj parceli, građena je tako što je najpre 60.-tih godina podignuto prizemlje, a zatim je 80.-tih godina izgrađen sprat i potkrovlje. U vreme gradnje sprata i potkrovlja tužilac je bio u inostranstvu na radu, a finansirao je izvođenje radova zarađenim novcem, dok je organizaciju izvođenja radova u smislu angažovanja majstora, isplatu istog, nabavku potrebnog materijala, preuzela na sebe njegova supruga ĐĐ. Kuća je građena u toku trajanja braka tužioca i njegove supruge, sada pokojne ĐĐ, koja je i sama, kraće vreme, radila u inostranstvu. Po povratku iz inostranstva, tužilac je, sa svojom porodicom, suprugom i sinovima, živeo manje od godinu dana u predmetnoj nepokretnosti koja se nalazi u Ulici ... broj .. . Nakon što se tuženi oženio i zasnovao svoju porodicu, on je ostao da živi u predmetnoj kući, čemu se tužilac nije protivio, dok se tužilac sa suprugom i drugim sinom odselio u drugu kuću koju su u međuvremenu izgradili. Poslednjih 20 godina, tuženi, sa svojom porodicom, živi u predmetnoj nepokretnosti. U listu nepokretnosti broj .. k.o. Niš – Ćele kula, tuženi je upisan kao držalac porodične stambene zgrade i pomoćne zgrade u Nišu u ulici ... broj .., na kp br .., pri čemu on nema saznanje po kom osnovu je došlo do tog upisa. Presudom Osnovnog suda u Nišu P 7076/18 od 21.05.2019. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca BB (ovde tuženog) prema tuženom AA (ovde tužiocu) kojim je tražio da se utvrdi da je pokojna ĐĐ, bivša iz ..., po osnovu zajedničkog sticanja u bračnoj zajednici sa tuženim bila vlasnica 1/2 udela u nepokretnoj imovini i to porodične stambene zgrade u Nišu u Ulici ... broj .., prilaz .., izgrađenoj na kp br ... površine 377 m2, zajedno sa pomoćnom zgradom na toj parceli, kao i porodične stambene zgrade u Nišu u Ulici ... broj .., zbog nepostojanja potpune pasivne legitimacije na strani tuženog, imajući u vidu da tužbom nije obuhvaćen EE, kao zakonski naslednik pokojne ĐĐ. Predmetna nepokretnost predstavlja zajedničku imovinu tužioca i njegove supruge, pokojne ĐĐ, koja je iza sebe, kao zakonske naslednike ostavila supruga, ovde tužioca, sina BB, ovde tuženog i sina EE.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio tako što je utvrdio njegovo pravo vlasništva na predmetnim nepokretnostima u delu od 1/2, primenom odredbe članova 20., 21. i 22. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i odredbe članova 171. stav 1. i 180. stav 2. Porodičnog zakona, nalazeći da je nesporno da su predetne nepokretnosti izgrađene sredstvima ostvarenim tokom trajanja braka tužioca i njegove supruge, pokojne ĐĐ, pošto u pogledu zajedničke imovine supružnika postoji zakonska pretpostavka jednakih udela.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio u usvajajućem delu tako što je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava vlasništva po osnovu gradnje i održaja odbio, primenom odredbe člana 211. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da je tužbom za utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti morao da bude obuhvaćen zakonski naslednik pokojne ĐĐ, njen sin EE, zbog čega ne postoji potpuna pasivna legitimacija.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 211. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalno-pravnog odnosa. Ako sva lica iz stava 1. ovog člana nisu obuhvaćena tužbom kao stranke, sud će da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan (stav 2.). O nužnom suparničarstvu sud vodi računa po službenoj dužnosti (stav 3.).

Na osnovu odredbe člana 206. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ br. 46/895), smrću čovekovom otvara se njegovo nasleđe. Zaostavština prelazi, po sili zakona, na ostaviočeve naslednike u trenutku njegove smrti, na osnovu odredbe člana 211. stav 1. istog Zakona.

U konkretnom slučaju, nepokretnosti koje su predmet ove parnice izgrađene su tokom braka tužioca i njegove supruge, pokojne ĐĐ i predstavljaju njihovu zajedničku imovinu u smislu odredbe člana 171. stav 1. Porodičnog zakona. Naslednici pokojne ĐĐ su njen suprug, ovde tužilac, tuženi BB (sin) i EE (sin), koji nije obuhvaćen ovom tužbom. Jedinstveno suparničarstvo je nužno kada se sudska zaštita može da ostvari samo ako procesna zajednica suparničara obuhvata sve subjekte pravnog odnosa iz kog je nastao spor. Sanaslednici zaostavštine koja je na njih prešla po samom zakonu (član 212. Zakona o nasleđivanju), stoje u jednistvenoj nedeljivoj pravnoj zajednici, pa su oni nužni suparničari. Svojinska prava na nepodeljenoj stvari iz zajedničke imovine nalažu da se tužbi za utvrđenje suvlasničkih udela jednog zajedničara suprotstave svi koji imaju svojinska prava na toj stvari.

Odredbom člana 211. stav 2. Zakona o parničnom postupku, propisane su posledice propusta da se zasnuje nužno suparničarstvo. Pošto se radi o nedostatku stvarne legitimacije, sud je dužan da odbije tužbeni zahtev, kako je pravilno odlučio drugostepeni sud.

Navodima revizije tužioca o tome da je njegov sin, EE iz ..., potpuno lišen poslovne sposobnosti rešenjem Osnovnog suda u Nišu R2 151/2020 od 15.09.2021. godine i stavljen pod njegovo starateljstvo rešenjem Centra za socijalni rad Grada Niša broj 357020-9518/2022 od 04.05.2022. godine, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude. Lišenjem poslovne sposobnosti, EE je izgubio mogućnost da samostalno preduzima radnje u postupku. Međutim, ta činjenica nije od uticaja na njegovo svojstvo stranke i položaj nužnog suparničara u ovoj parnici u kojoj on ima suprotstavljene interese u odnosu na svog zakonskog zastupnika, što nalaže potrebu postavljanja kolizijskog staratelja licu lišenom poslovne sposobnosti. S tim u vezi, tužilac neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

U odnosu na potvrđujući deo pravnosnažne presude, po oceni Vrhovnog suda, ne postoje razlozi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom Zakona propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Tužilac se u reviziji paušalno poziva na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ne ukazujući na razloge propisane tom odredbom Zakona za odlučivanje o posebnoj reviziji u konkretnom slučaju. Pobijanim delom odluke je tužbeni zahtev tužioca odbijen, pa pošto je pasivna legitimacija nepotpuna, što je takođe razlog za takvu odluku na osnovu odredbe člana 211.stav 2. Zakona o parničnom postupku, sledi da razmatranjem posebne revizije za tužioca ne bi mogla da bude doneta povoljnije odluka.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužioca izjavljene protiv potvrđujućeg dela drugostepene presude, na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi utvrđenja tužilac je podneo 24.08.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 50.000,00 dinara.

Imajući u vidu da je ovo imovinsko-pravni spor koji se odnosi na nenovčano potraživanje u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku porotivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tužioca nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković