Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 21170/24 od 29.04.2025. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je ništava odredba člana 4. stavovi 1, 2. i 3. Ugovora o potrošačkom kreditu broj ...-.../...-... od 28.01.2009. godine, zaključenog između parničnih stranaka, koja glasi „Član 4. stav 1. klijent ovim ugovorom neopozivo i bezuslovno preuzima obavezu da banci plati jednokratnu naknadu za obradu kredita, koja se obračunava u odnosu na ukupan iznos kredita; stav 2. jednokratna naknada je plativa na dan prvog povlačenja sredstava kredita; stav 3. iznos jednokratne naknade jednak je iznosu od 2% od ukupnog iznosa kredita, minimum 1.600,00 dinara“ i obavezana je tužena da tužilji isplati na ime sticanja bez osnova iznos od 2.890,43 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.01.2009. godine do isplate, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 53.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja izvršnosti presude do isplate i troškove drugostepenog postupka u iznosu od 21.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravnosnažnu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao korisnik kredita sa tuženom kao davaocem kredita zaključila Ugovor o potrošačkom kreditu od 28.01.2009. godine, kojim joj je odobren kredit u iznosu od 144.521,50 dinara, sa rokom otplate i kamatnom stopom bliže određenim u ugovoru. Spornim odredbama člana 4. stavovi 1, 2. i 3. navedenog ugovora, određena je obaveza korisnika kredita da plati banci jednokratnu naknadu za obradu kredita u visini od 2% od ukupnog iznosa kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara, koja je plativa na dan prvog povlačenja sredstava kredita. Među strankama nije sporno da je tužena naplatila od tužilje iznos od 2.890,43 dinara na dan zaključenja ugovora. Tužilji je na dan zaključenja ugovora uručena ponuda za zaključenje ugovora na propisanom obrascu - Osnovni podaci o kreditu, koju je potpisala. U ovoj ponudi, u tački 6. – ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu, naveden je iznos od 2.890,43 dinara. Tužilja je podnela zahtev za odobravanje potrošačkog kredita 27.01.2009. godine u kojem je navedeno da je vrsta plasmana potrošački kredit, da je iznos kredita 144.521,50 dinara, da se kredit odobrava na period od 72 meseca, navedena je valuta kredita, kamatna stopa i visina mesečnog aniuteta, kao i jednokratna naknada od 2%, minimum 1.600,00 dinara, odnosno u apsolutnom iznosu 2.890,43 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da je tužilja kao ugovorna strana na zakonom propisan način u predugovornoj fazi, dakle pre zaključenja ugovora, bila obaveštena o svim troškovima i naknadama koje kao korisnik kredita plaća banci, a posebno joj je predočeno kroz dostavljene osnovne podatke o kreditu i pisani zahtev za odobravanje kredita koji je podnela da će na ime troškova obrade kreditnog zahteva od nje biti naplaćen predmetni novčani iznos od 2.890,43 dinara, sa čime se tužilja saglasila njihovim potpisivanjem i zaključenjem ugovora.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda da je tužilja u predugovornoj fazi upoznata sa vrstom i visinom pratećih troškova kredita, smatrajući da tužena u smislu pravila o teretu dokazivanja iz člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku nije dokazala da je tužilji pre zaključenja ugovora dostavila pisanu ponudu na propisanom obrascu koja sadrži sve podatke propisane Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ br. 57/2006), jer se u konkretnom slučaju ponuda banke ne nalazi u spisima predmeta. Kako je na tuženoj banci bio teret dokazivanja da je zaključenju ugovora predhodila predugovorna faza, stanovište ovog suda je da tužilja pre zaključenja ugovora nije bila na propisan način upoznata sa činjenicom da na njen teret pada trošak obrade kredita, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i utvrdio delimičnu ništavost ugovora o kreditu, obavezujući tuženu da tužilji vrati iznos naplaćen po osnovu ništave odredbe od pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, primenom članova 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Sud na ništavost ugovora pazi po službenoj dužnosti prema članu 109. ZOO.

Prema članu 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama („Službeni glasnik RS“ 107/2005, 91/2010 i 14/2015), kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom NBS o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06), koja se primenjivala od 01.10.2006. godine i važila je u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu 28.01.2009. godine. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1). Na osnovu odredaba tačke 5. ove Odluke može se zaključiti da ponuda banke koja se odnosi na kredite treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 1) kao i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 2). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 5. stav 2) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 11. ove odluke. (tačka 5. stav 3.). Pored toga, prema odredbi tačke 7. stav 2. navedene Odluke pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Prema članu 7. stav 1. Uputstva za primenu Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredita („Službeni glasnik RS“, br. 57/06 i 88/06), predviđeno je da pregled osnovnih podataka o kreditu banka izrađuje na obrascu, u dva primerka, od kojih jedan uručuje klijentu a drugi zadržava u svojoj dokumentaciji. Ovaj obrazac je, kao Prilog 1, odštampan uz ovo uputstvo i njegov je sastavni deo. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i korišćenja kredita i iznos otplatne rate (tačka 7. stav 2. Odluke).

Sledom navedenog, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa odobravanjem i realizacijom kredita, ali je odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci naknadu za obradu kreditnog zahteva i puštanje kredita u tečaj pravno valjana samo pod uslovom da je ta obaveza jasno predočena korisniku kredita u predugovornoj fazi iskazivanjem ove vrste troškova kredita i njegovog procentualnog ili nominalnog iznosa u ponudi datoj u pisanoj formi - Osnovni podaci o kreditu, tako da korisnik nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč. Ovakvo obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazano interesovanje na način na koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu.

U konkretnom slučaju, parnične stranke su zaključile ugovor o kreditu 28.01.2009. godine na osnovu prethodno uručenih osnovnih podataka o kreditu koji su u vreme zaključenja ugovora predstavljali valjanu ponudu banke. Ova ponuda je sačinjena u pisanoj formi, odnosno na propisanom obrascu - Osnovni podaci o kreditu i potpisana je od strane oba ugovarača. Činjenica da je u postupku priložena ponuda u fotokopiji, te da je tužilja osporila njenu verodostojnost ne vodi drugačijem zaključku suda, jer se prihvatanjem učinjene ponude ugovor smatra zaključenim (članovi 31. i 32. ZOO). Pri tome, pre zaključenja navedenog ugovora tužilja je tuženoj podnela pisani zahtev za odobravanje potrošakog kredita. U ovom zahtevu od 27.01.2009. godine, koji je tužilja potpisala, navedeno je da je traženi iznos kredita 144.521,50 dinara, naveden je rok otplate kredita, kamatna stopa na godišnjem nivou i navedena je naknada za obradu zahteva od 2%, odnosno 2.890,43. Kako je u zahtevu dat opis glavnih karakteristika proizvoda koji odgovaraju bitnim elementima ugovora o kreditu koje su parnične stranke nakon toga zaključile (iskazan je rok otplate, visina kamatne stope i vrsta i visina naknade), to je po oceni Vrhovnog suda tužilja sadržinom navedenog zahteva i ponudom na propisanom obrascu obaveštena u predugovornoj fazi o vrsti i visini naknade koja pada na njen teret. Navedena naknada za bankarsku uslugu od 2% odgovara ugovornim odredbama člana 4. ugovora o kreditu od 28.01.2009. godine.

Shodno tome, a suprotno stanovištu drugostepenog sudova, u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštavanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredita („Službeni glasnik RS“, br. 57/06 i 88/06). Kako opis glavnih karakteristika proizvoda iz ponude i zahteva odgovara bitnim elementima predmetnog ugovora, to je tužilja u predugovornoj fazi informisana o obavezi plaćanja predmetnog troška, čime joj je omogućeno da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i utvrdi da li uslovi ugovora odgovaraju njenim potrebama i finansijskoj situaciji.

Kako predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, to tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 210. i 214. ZOO.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako je povodom revizije tužene preinačena drugostepena presuda tako što je odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda, to je drugostepena presuda preinačena i u pogledu odluke o troškovima postupka tako što je potvrđena odluka o troškovima iz prvostepene presude koja je doneta pravilnom primenom članova 153, 154. i 163. ZPP, a odbijen zahtev tužilje da joj se naknade troškovi drugostepenog postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Prema uspehu tužene u revizijskom postupku, tužilja je u obavezi da joj saglasno odredbama članova 153, 154. i 163. ZPP naknadi tražene troškove za sastav revizije od 20.000,00 dinara, za sudsku taksu na reviziju od 3.800,00 dinara i na odluku o reviziji od 5.700,00 dinara, koji su odmereni primenom važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik“ br. 43/2023 i 56/2025) i prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94...106/15). Uvećanje od 20% na ime PDV-a tuženoj nije priznato pošto nije priložen račun o izvršenim advokatskim uslugama u smislu odredbe člana 42. stav 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS, br. 84/2004...5/2016).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković