Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga, a naročito zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04 i 111/09 - ZPP) koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu biti razlog za ovo vanredno pravno sredstvo, u smislu člana 398. stav 1. tačke 1. i 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom o dugoročnom stambenom kreditu sa valutnom klauzulom od 29.09.2008. godine tužena je odobrila kredit tužiocu u iznosu od 11.902.822,11 dinara - dinarsku protivvrednost 204.736,06 CHF obračunate po srednjem kursu tužene banke na dan puštanja kredita u tečaj. Ugovorom je predviđen rok za vraćanje kredita u trajanju od 360 meseci i obaveza tuženog da plaća kamatu po nominalnoj stopi koja je, u vreme njegovog zaključenja, iznosila 4,95% na godišnjem nivou. Iako je ugovorom predviđeno pravo tužene banke da tokom njegovog trajanja, bez zaključenja posebnog aneksa menja kamatnu stopu, takva izmena visine kamatne stope nije vršena. Aneksom ugovora koji tužilac nije potpisao tužena je ugovorenu kamatu po označenoj stopi utvrdila kao fiksnu. Ugovorom o kreditu predviđeno je i pravo tužioca da tokom perioda otplate može samo jednom podneti tuženoj zahtev da se preostali iznos glavnice iskaže u valuti evro, i da će tužena takvu konverziju izvršiti u skladu sa njenom poslovnom politikom koja bude važila u vreme podnošenja zahteva za konverziju. Tužilac nije podnosio pismeni zahtev za konverziju ostatka duga u drugu valutu. U usmenim razgovorima koje je inicirao krajem 2011. godine zbog povećanja iznosa mesečnog anuiteta, tužena je kao rešenje, pored produženja roka otplate, ponudila konverziju ostatka duga u valutu evro. Ova rešenja tužilac nije prihvatio. Od zaključenja ugovora do dana podnošenja tužbe tužilac je, na ime otplate stambenog kredita indeksiranog u valuti CHF isplatio ukupno 41.147,44 CHF (glavnica 10.380,30 CHF kamata 30.767,14 CHF), što odgovara protivvrednosti od 30.072,23 evra, tako da neotplaćena glavnica iznosi 178.143,24 evra. U slučaju da je tužilac zaključio ugovor o kreditu indeksiran u valuti evro, visina kredita iznosila bi 129.000,00 evra a visina ugovorne kamate bila bi 6,80% na godišnjem nivou, koliko je tužena banka u to vreme naplaćivala kamatu na stambene kredite indeksirane u toj valuti. U tom slučaju tužilac bi do dana podnošenja tužbe isplatio ukupno 31.411,18 evra - za 1.338,95 evra više od onog što je platio po spornom ugovoru o kreditu, a neotplaćena glavnica iznosila bi 124.178,39 evra - za 53.964,85 evra bila bi manja od neotplaćene glavnice po kreditu sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima. Novčani iznos od 5.517.778,20 dinara, koji tužilac potražuje na ime više plaćenih anuiteta, predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa od 52.625,90 evra obračunate po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, odnosno utvrđenu razliku neotplaćene glavnice po ugovoru indeksiranom u valuti CHF i istog ugovora da je bio indeksiran u valuti evro, umanjenu za više plaćeni iznos do dana podnošnja tužbe da je kredit bio indeksiran u valuti evro. Tužiočevo novčano potraživanje od 4.263.040,60 dinara predstavlja dinarsku protivvrednost više plaćene ugovorne kamate u periodu od zaključenja ugovora do 31.05.2015. godine, u odnosu na kamatu koja bi bila plaćena da je obračunavana saglasno šestomesečnim promenama LIBOR-a, uvećanu za pripadajuću zateznu kamatu obračunatu do 01.06.2015. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev.

Ne postoji obaveza tužene da isplati novčani iznos koji tužilac potražuje na ime više isplaćenih anuiteta, u smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Tužena je primila od tužioca isplate koje su vršene po osnovu ugovora o stambenom kreditu sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima. To znači da za prelaz dela imovine tužioca u imovinu tužene postoji osnov u zaključenom ugovoru, tako da na strani tužene nema pravno neosnovanog obogaćenja. Sporno novčano potraživanje, koje tužilac potražuje na ime više plaćenih anuiteta, predstavlja razliku između visine neotplaćene glavnice po ugovoru o kreditu indeksiranog u valuti CHF i visine neotplaćene glavnice koja bi preostala da je isti ugovor bio zaključen sa valutnom klauzulom vezanom za valutu evro. Taj iznos tužilac neosnovano potražuje jer je ugovor o kreditu zaključen sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima, a ugovorom predviđena mogućnost konverzije - ugovaranja valutne klauzule vezane za valutu evro, pretpostavlja saglasnost obe ugovorne strane i to samo za neotplaćeni deo glavnice, a ne i za dug u celosti.

Nema neosnovanog obogaćenja ni u pogledu isplate ugovorne kamate. U konkretnom slučaju, nema mesta obračunu kamate po promenljivoj kamatnoj stopi vezanoj za izmenu šestomesečnog LIBOR-a, jer je ugovorom predviđena novminalna kamatna stopa na godišnjem nivou čija izmena nije vezana za stopu LIBOR-a.

Imajući izloženo u vidu, neosnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Sporni ugovor o kreditu zaključen je sa valutnom klauzulom i indeksiran u valuti CHF. Zbog toga činjenice o visini ostatka duga, utvrđene veštačenjem u slučaju da je ugovor bio indeksiran u valuti evro, nemaju značaja za odluku u ovom sporu. Tužilac tokom trajanja ugovora nije podnosio zahtev za izmenu valutne klauzule, u skladu sa članom 6. ugovora o kreditu, a takvu mogućnost koju mu je ponudio tuženi samo za ostatak duga nije prihvatio. Odredba člana 53. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, koji je stupio na snagu tokom trajanja predmetnog ugovora, propisuje obavezu tužene banke da svoja opšta akta uskladi sa odredbama tog zakona, a član 54. istog zakona obavezuje tuženu banku da ugovore usklade sa njegovim odredbama članova 8. i 26. stav 1-3 i to u pogledu neodredivih elemenata vezanih za ugovornu kamatu.

O troškovima postupka, odlučeno je pravilnom primenom članova 149. i 150. ZPP.

Shodno izloženom, na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić