Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, obe parnične stranke su blagovremeno izjavile reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Tužilac pobija reviziju u preinačujućem delu (stav drugi izreke) i u delu odluke o troškovima postupka (stav treći izreke), dok tužena pobija presudu u potvrđujućem delu (stav prvi izreke).

Ispitujući pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizije stranaka nisu osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede postupka se revizijama ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je kao invalidu prve grupe civilnih žrtava rata sa 100% trajne invalidnosti rešenjem Centra za socijalni rad Prištine od 01.01.1990. godine priznato pravo na civilnu invalidninu u mesečnom iznosu od 2.962,00 dinara, invalidski dodatak u mesečnom iznosu od 537,00 dinara i dodatak za tuđu negu i pomoć u mesečnom iznosu od 1.984,00 dinara, počev od 01.01.1990. godine do prijavljivanja promena koje utiču na sprovođenje ovog prava. Rešenjem Odeljenja za društvene delatnosti i finansije Skupštine opštine Kosovo Polje broj 182-5/6 od 17.07.1997. godine (postupajući po službenoj dužnosti), utvrđeno je da tužilac kao civilni invalid rata prve grupe sa 100% trajnog invaliditeta ima i dalje pravo na dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica sve dok ne nastupi neki od zakonskih uslova kojim bi se ovo rešenje promenilo, poništilo ili ukinulo, te da je iznos dodatka za negu i pomoć od strane drugog lica jednak iznosu invalidnine vojnog invalida prve grupe i da će se isplaćivati u tom iznosu počev od 01.01.1997. godine. Tužiocu je vršena isplate invalidnine i dodataka sve do marta 1999. godine kada je tužena obustavila dalju isplatu bez donošenja rešenja o obustavi isplate. Na osnovu ekonomsko-finansijskog veštačenja utvrđeno je da tužiocu za period od marta 1999. godine do decembra 2019. godine pripada: na ime lične invalidnine iznos od 13.178.977,00 dinara, na ime dodatka za negu i pomoć od strane drugog lica (za prvi stepen od 100% invalidnosti od osnova mesečnog iznosa lične invalidnine vojnog invalida prve grupe) iznos od 13.178.977,00 dinara i za invalidski dodatak mesečno novčano primanje koje je veštak dao u dve varijante: prva za korisnike čije domaćinstvo nema prihode u iznosu od 60% prosečnog mesečnog prihoda, što ukupno iznosi 4.079.906,40 dinara i druga koja predstavlja razliku između odgovarajuće osnovice mesečnog novčanog primanja i prihoda po članu domaćinstva koja ne može biti manja od 5% prosečnog mesečnog prihoda, što ukupno iznosi 339.992,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca primenjujući odredbe člana 62. Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, članova 69. i 114. stav 1. i 2. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca i članova 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stanovištu ovog suda, kako je tužiocu kao civilnom invalidu prve grupe sa 100% trajnog invaliditeta rešenjem nadležnog organa na Kosovu i Metohiji priznato pravo na ličnu invalidninu, na dodatak za tuđu negu i pomoć i na invalidski dodatak počev od 01.01.1990. godine, a ostvarivanje ovih prava je tužiocu onemogućeno od marta 1999. godine kada mu je tužena bez ikakvog rešenja obustavila isplatu novčanih iznosa po ovim osnovima bez dokaza da su se stekli zakonski uslovi za prestanak navedenih prava, nadležni organi tužene su na ovaj način pričinili štetu tužiocu za koju je odgovorna tužena na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. U pogledu invalidskog dodatka, stanovište ovog suda je da je stupanjem na snagu Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica dana 01.01.1999. godine prestao da važi Zakon o invalidskom dodatku na osnovu koga je tužiocu priznato pravo na ovaj dodatak, ali da je tužena bila dužna da po službenoj dužnosti izvrši usklađivanje dotadašnjeg invalidskog dodatka u mesečno novčano primanje, saglasno odredbi člana 62. ovog Zakona, koje je nastavila da mu isplaćuje. Odlučujući o visini tužbenog zahteva, prvostepeni sud je pošao od nalaza i mišljenja sudskog veštaka kojim su prikazani neisplaćeni iznosi lične invalidnine, dodatka za tuđu negu i pomoć i invalidskog dodatka pojedinačno po mesecima, dosuđujući tužiocu ove iznose za period za koji njegovo potraživanje nije zastarelo, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate u smislu člana 186. u vezi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. U pogledu istaknutog prigovor nedostatka pasivne legitimacije tužene za naknadu štete po osnovu neisplaćenog dodatka za pomoć i negu drugog lica, ovaj sud je zaključio da je isti neosnovan zbog toga što saglasno Zakonu o osnovnim pravima civilnih invalida rata, o tom pravu odlučuje organ tužene koji je doneo rešenje kojim je tužiocu priznato i to pravo, a ne Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu odluke o naknadi štete na ime neisplaćene lične invalidnine i dodatka za tuđu negu i pomoć, ali ne i u pogledu neisplaćenog invalidskog dodatka, smatrajući da je u ovom delu prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stanovištu ovog suda, Zakon o zaštiti civilnih invalida rata („Službeni glasnik SRS“ br. 6/75...49/89) po kome je tužiocu priznato (između ostalog) i pravo na invalidski dodatak prestao je da važi 01.04.1997. godine stupanjem na snagu Zakona o pravima civilnih invalida rata („Službeni glasnik RS“, br. 52/96), prema kom zakonu više ne postoji invalidski dodatak kao zakonska kategorija, već prema članu 7. tačka 3. ovog zakona civilni invalid rata može ostvariti pravo na mesečno novčano primanje (propisano članom 4. tačka 7) pod propisanim uslovima, u obimu, na način i po postupku predviđenim republičkim propisima kojima se uređuje zaštita ratnih vojnih invalida. Kako tužilac tokom postupka nije dostavio rešenje kojim mu je u skladu sa Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica (na koji upućuje Zakona o pravima civilnih invalida rata) priznato pravo na mesečno novčano primanje i njegova visina, već na osnovu rešenja od 01.01.1990. godine potražuje invalidski dodatak koji više ne postoji od 01.04.1997. godine (odredba člana 16. navedenog zakona), drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i u tom delu odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

U konkretnom slučaju, rešenjem nadležnog organa od 01.01.1990. godine tužiocu je kao civilnom invalidu prve grupe sa 100% invaliditet priznato pravo na ličnu invalidninu, na invalidski dodatak i na dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica. Rešenjem od 17.07.1997. godine, tužiocu je utvrđeno da i dalje ima pravo na dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica, ali je promenjena visina ovog dodatka u visini od 100% od osnovnog mesečnog iznosa lične invalida vojnog invalida prve grupe. U oba rešenja je navedeno da tužilac ima ova prava dok ne nastupi neki od zakonskih uslova kojim bi se rešenje promenilo, poništilo ili ukinulo. Međutim, počev od marta 1999. godine tužiocu je po ovim rešenjima obustavljenja isplata lične invalidnine i dodataka za negu i pomoć od strane drugog lica, bez ikakvog zakonskog osnova za to i bez donošenja rešenja o obustavi isplate.

U ovakvoj situaciji, pravilan je činjenično-pravni zaključak nižestepenih sudova da su prava na ličnu invalidninu i na dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica stečena prava tužioca, a da tužena na kojoj je teret dokazivanja u smislu člana 231. ZPP nije dokazala u ovom postupku da su se stekli uslovi za ukidanje ovih prava tužiocu usled nepostojanja zakonskih uslova za njihovo dalje ostvarivanje. Suprotno tome, utvrđeno je da obustava isplate po navedenim osnovima od strane tužene nije bila propisana zakonom, već da je nadležni organ tužene samoinicijativno prestao da isplaćuje tužiocu ličnu invalidinu i dodatak za tuđu negu i pomoć, bez donošenja rešenja o prestanku ovih prava i obustavi isplata. Na opisani način tužena je bez pravnog osnova i opravdanog razloga nezakonitim radom svojih organa povredila tužiocu pravo na mirno uživanje imovine proklamovano članom 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Stoga je pravilno stanovište nižestepenih sudova da je takvim nezakonitim postupanjem tužiocu naneta materijalna šteta u visini neisplaćenih dospelih mesečnih iznosa invalidnine i dodatka za koju je odgovorna tužena na osnovu člana 172. stav 1. ZOO, zbog čega su neosnovani navodi revizije tužene da nema njene odgvornosti. Kako osnov potraživanja neisplaćenih iznosa invalidnine i dodatka za tuđu negu i pomoć po svojoj pravnoj prirodi nije isplata povremenog potraživanja, već naknada štete koja je tužiocu naneta nezakonitim i nepravilnim radom organa tužene (član 172. ZOO) i koja dospeva danom njenog nastanka (član 186. ZOO), u tom slučaju kamata teče od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa na osnovu člana 277. istog Zakona.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odbio kao neosnovanu reviziju tužene u delu pravnosnažne odluke kojom je tužiocu dosuđena tražena naknada štete zbog neisplaćene lične invalidnine i dodatka za za tuđu negu i pomoć za traženi period od decembra 2014. godine zaključno sa decembrom 2019. godine.

Po nalaženju Vrhovnog suda neosnovano se revizijom tužioca pobija drugostepena odluka u preinačujućem delu kojim je odbijen deo tužbenog zahtev za isplatu invalidskog dodatka za traženi period od decembra 2014. godine zaključno sa decembrom 2019. godine.

Odredbam člana 3. Ustavnog zakon o izmenama i dopunama Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS”, broj 20/1993), propisano je da pokrajinski zakoni prestaju da važe danom stupanja na snagu ovog zakona (stav 1.). Na odnose, odnosno pitanja koja su bila uređena pokrajinskim zakonima, koji u skladu sa stavom 1. ovog člana prestaju da važe, primenjivaće se odgovarajući republički zakoni, odnosno drugi republički propisi kojima su uređena ta pitanja i odnosi (stav 2.). U autonomnoj pokrajini poslove utvrđene republičkim zakonom iz stava 2. ovog člana, primenjivaće nadležni organi, odnosno organizacije u autonomnoj pokrajini kao poverene poslove ako posebnim zakonom nije drukčije određeno (stav 3.). Prema članu 5. istog zakona, prava stečena na osnovu pokrajinskih zakona iz člana 3. stav 1. tog zakona, ostvarivaće se u obimu i na način utvrđen tim zakonima do stupanja na snagu odgovarajućih republičkih zakona.

Zakonom o zaštiti civilnih invalida rata („Službeni glasnik SRS“ br.6/75...49/89) predviđeno je pravo civilnim invalidima rada na invalidski dodatak pod uslovima, u obimu, na način i u postupku regulisanim tim zakonom. Navedeni zakon prestao je da važi stupanjem na snagu Zakona o pravima civilnih invalida rata („Službeni glasnik RS”, broj 52/96) i bio je u primeni od 01.01.1997 godine, osim odredaba koje se odnose na pravo na mesečno novčano primanje koje se primenjuju od 01.04.1997. godine u smislu člana 16. tog zakona, do početka primene Zakona o prvima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS”, broj 18/2020), odnosno 01.01.2021. godine. Odredbom člana 4. Zakona o pravima civilnih invalida rata taksativno su nabrojana prava koja može da ostvari civilni invalid rata i to: lična invalidnina (tač.1.), dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica (tač.2.), ortopedski dodatak (tač.3.), zdravstvena zaštita i novčane naknade u vezi sa ostvarivanjem zdravstvene zaštite (tač.4.), besplatna i povlašćena vožnja (tač.5.), naknada za ishranu i smeštaj za vreme putovanja i boravka u drugom mestu po pozivu nadležnog organa (tač.6.), mesečno novčano primanje (tač.7.) i naknada pogrebnih usluga (tač.8.). Članom 7. tačka 3. istog zakona je propisano da civilni invalid rata može da ostvari pravo na mesečno novčano primanje iz člana 4. tačka 7. tog zakona pod uslovima, u obimu, na način i u postupku predviđenom republičkim propisima kojima se uređuje zaštita ratnih vojnih invalida. Postupak za ostvarivanje prava iz ovog zakona regilisan je odredbama članova 11. i 12, tako da o pravima korisnika u prvom stepenu rešava opštinska, odnosno gradska uprava, a u drugom stepenu ministarstvo nadležno za poslove boračke i invalidske zaštite, a činjenice da je lice zadobilo telesno oštećenje pod okolnostima iz člana 2. ovog zakona, utvrđuje se samo pismenim dokaznim sredstvima iz perioda kada je lice zadobilo telesno oštećenje. Odredbama članova 13. i 14. istog zakona je propisano da će opštinska, odnosno gradska uprava, izvršiti usklađivanje prava korisnika koji su ostvarili prava prema propisima koji su bili na snazi do početka primene ovog zakona, sa odredbama ovog zakona, u roku od šest meseci od dana početka primene ovog zakona, a pravo na invalidski dodatak stečen na osnovu Zakona o zaštiti civilnih invalida rata („Službeni glasnik SRS“ br.6/75...49/89), ostvarivaće se u obimu i na način utvrđen tim zakonom, do donošenja rešenja o usklađivanju tog prava sa odredbama ovog zakona.

Imajući u vidu navedenu upućujuću normu iz člana 7. tačka 3. Zakona o pravima civilnih invalida rata, te da imenovano primanje kao invalidski dodatak više nije predviđeno zakonom, civilni invalid rata ostvaruje pravo na mesečno novčano primanje primenom odredbama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica („Službeni glasnik SRS“ br.54/89, „Službeni glasnik RS“ br.137/2004...50/2018) sa primenom od 1. januara 1990. godine, osim odredbe člana 50. stav 1. ovog zakona, koja se odnosi na pravo na mesečno novčano primanje, sa primenom od 1. januara 1991. godine. U smislu članova 7.-15. tog zakona, materijalno neobezbeđeni korisnici imaju pravo na mesečno novčano primanje, ako ispunjavaju uslove u pogledu nesposobnosti za privređivanje i imovinskog cenzusa, a ocena imovinskih uslova i visina tog primanja vrši se prema redovnim prihodima korisnika i članova njegovog domaćinstva iz prethodne godine, u odnosu na godinu u kojoj korisnik ostvaruje pravo na mesečno novčano primanje (odnosno prema prvom mesecu po sticanju prihoda). Prava po ovom zakonu mogu se koristiti dok postoje uslovi za korišćenje tih prava propisani ovim zakonom, a nastale promene u prihodima i broju članova domaćinstva utiču na pravo i visinu mesečnog novčanog primanja u smislu člana 37. istog zakona, s tim što su korisnici prava po ovom zakonu dužni su da prijave opštinskom organu uprave nadležnom za poslove boračke i invalidske zaštite svaku promenu koja je od uticaja na pravo ili na obim prava po ovom zakonu. Prema članu 62. istog zakona, opštinski organ uprave izvršiće po službenoj dužnosti usklađivanje, između ostalih i prava dosadašnjih korisnika invalidskog dodatka i mesečnog novčanog primanja, prema odredbama ovog zakona, do 30. juna 1990.godine. Prema članu 7. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica („Službeni glasnik RS”, broj 50/2018) opštinski organ uprave doneće po službenoj dužnosti rešenja (u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona) kojima će, saglasno ovom zakonu, rešenja o pravu na mesečno novčano primanje, doneta do dana stupanja na snagu ovog zakona izmeniti u delu kojim su navedeni osnov za utvrđivanje iznosa prava i način usklađivanja iznosa prava, sa važnošću od 1. januara 2019. godine. U rešenja kojima su prava na mesečno novčano primanje priznata do 31. marta 2019. godine, pored izmene osnova za utvrđivanje prava i načina usklađivanja prava, utvrdiće se da prava korisniku pripadaju do nastanka promena u porodičnim i imovinskim prilikama korisnikovog domaćinstva koje utiču na smanjenje iznosa prava ili gubitak prava.

U konketnom slučaju, tužiocu je kao invalidu prve grupe civilnih žrtava rata sa 100% trajne invalidnosti, rešenjem Centra za socijalni rad Prištine od 01.01.1990. godine, doneto primenom odredaba Zakona o zaštiti civilnih žrtava rata („Službeni list SAPK“ br. 32/76...29/1982), pored priznatog prava na ličnu invalidninu, dodataka za negu i pomoć od strane drugog lica, priznato i pravo na invalidski dodatak u mesečnom iznosu od 537,00 dinara počev od 01.01.1990. godine do prijavljivanja promena koje utiču na sprovođenje ovog prava. Skupština opštine Kosovo Polje, Odeljenje za društvene delatnosti i finansije je rešenjem od 17.07.1997. godine, koje je doneto primenom odredaba članova 11. i 13. Zakona o pravima civilnih invalida rata postupajući po službenoj dužnosti, utvrdila da tužilac kao civilni invalid rata prve grupe sa 100% trajnog invaliditeta ima i dalje pravo na dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica, te da je iznos dodatka za negu i pomoć od strane drugog lica jednak iznosu invalidnine vojnog invalida prve grupe i da će se isplaćivati u tom iznosu počev od 01.01.1997. godine. U vreme donošenja tog rešenja bile su u primeniodredbe Zakona o pravima civilnih lica kojima je regulisano pravo na mesečno novčano primanje, a to pravo nije bilo predmet navedenog upravnog akta.

Međutim, u smislu odredaba člana 13. i 16. istog zakona, upravni organ je bio dužan da po službenoj dužnosti pokrene postupak koji je u interesu stranke i izvrši usklađivanje invalidskog dodatka u mesečno novčano potraživanje, u roku od šest meseci od dana primene tog zakona (01.04.1997. godine), koje u konkretnom slučaju nije doneto. Tužilac u toj situaciji, nije koristio predviđena pravna sredstva upravno-pravne zaštite i sankcionisanja upravnog organa zbog nedonošenja odgovarajućeg upravnog akta u postupku koji se pokreće po službenoj dužnosti u interesu stranke kada je to posebnim zakonom određeno kao u konkretnom slučaju, a u smislu člana 208. Zakona o opštem upravnom postupku „Službeni list SRJ“, br. 33/1997, 31/2001, „Službeni glasnik RS“, broj 30/2010 i odredaba Zakona o opštem upravnom postupku"Službeni glasnik RS", br. 18/2016 i 95/2018.

Tužbenim zahtevom se potražuje naknada materijalne štete, nastale obustavom isplate invalidskog dodatka na osnovu rešenja Centra socijalni rad Priština od 01.01.1990. godine, a obračunate kao mesečno novčano primanje za korisnike čije domaćinstvo nema prihoda, u iznosu od 60% prosečnog mesečnog prihoda (prosečna mesečna zarada u RS) po odredbama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica (član 14. stav 1. i 2.). Međutim, pravo na invalidski dodatak stečen na osnovu Zakona o zaštiti civilnih invalida rata („Službeni glasnik SRS“ br.6/75...49/89), ostvaruje se u obimu i na način utvrđen tim zakonom do donošenja rešenja o o usklađivanju tog prava sa odredbama Zakona o pravima civilnih invalida rata (član 14.), a u upravnom postupku to pravo nije rešeno. Prema navodima tužbe tužiocu je faktički obustavljena isplata invalidskog dodatka marta 1999. godine, pri tom ne ukazuje na koji način, pod kojim uslovima (u pogledu imovinskog cenzusa, prihoda tužioca, ukupnih prihod po članu tužiočevog domaćinstva) i u kom obimu je ostvarivao to pravo prema rešenju upravnog organa (imajući u vidu i da je „novi“ dinar uveden 24.01.1994. godine u tadašnjoj SR Jugoslaviji kao zamena za „stari“ dinar). Te okolnosti i dostavljanje dokaza u tom pravcu, kao i okolnost pod kojima je tužilac zadobio telesno oštećenje po osnovu koga mu je priznato pravo na invalidski dodatak su relevantne, jer utiču kako na osnov, tako i na visinu invalidskog dodatka, odnosno mesečnog novčanog primanja, a izostale su i u odnosu na novčano potraživanje za period od decembra 2014. godine do decembra 2019. godine.

Sledom navedenog, u situaciji kada je prestao da važi zakon po kome je tužiocu priznato pravo na invalidski dodatak, a stupio je na snagu novi zakon koji pod određenim zakonskim uslovima priznaje civilnim invalidima novo pravo na mesečno novčano primanje, upućujući na drugi zakon u pogledu načina ostvarivanja i visine ovog prava, to je suprotno navodima revizije, pravilno drugostepeni sud zaključio da je tužilac u takvoj situaciji trebao da dokaže da ispunjava uslove za ostvarivanje ovog prava za period koji potražuje tužbom, jer o pravu tužioca na naknadu tražene štete zbog nezakonitog rada organa tužene i njenoj visina odlučuje se primenom pravila o teretu dokazivanja.

Revizijski sud je cenio i ostale navode revizije tužioca i našao da ne dovode u sumnju pravilnost i zakonitost odluke drugostepenog suda u pobijanom preinačujućem delu, za koju su dati jasni, pravilni i potpuni razlozi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković