Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 16179/22 od 17.07.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizije smatra izuzetno dozvoljenom, radi ujednačavanja sudske prakse (član 404. ZPP).

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, nezahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 24.09.2020. godine, kao korisnik kredita zaključio sa tuženom ugovor o kratkoročnom poljoprivrednom kreditu za likvidnost uz subvenciju kamate Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, kojim mu je odobren kredit od 500.000,00 dinara. U članu 5. stav 1. ugovora predviđeno je da se korisnik kredita obavezuje da pre puštanja kreidta u korišćenje, jednokratno plati banci naknadu za obradu zahteva u visini od 1% od iznosa odobrenog kredita iz člana 1. ovog ugovora. Članom 22. ugovora konstatovano je da svojim potpisom ovog ugovora korisnik kredita potvrđuje da je upoznat sa Opštim uslovima poslovanja banke, da mu je od strane banke uručena ponuda za zaključenje ugovora. Tužena je u toku postupka dostavila ponudu za zaključenje ugovora od 01.09.2020. godine, u fotokopiji, na kojoj nema tužiočevog potpisa (i tokom postupka osporio da mu je uručena), koja u tački 3.3 sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog, jednokratna naknada za obradu zahteva - fiksna 1% od iznosa kredita, odnosno 5.000,00 dinara, a koju je tužena naplatila od tužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna ugovorna odredba ništava, budući da tužena dostavljanjem fotokopije ponude koju tužilac nije potpisao nije dokazala da je u predugovornoj fazi tužiocu dostavila ponudu za zaključenje ugovora, te samim tim tužilac nije imao mogućnost da se u predugovornoj fazi upozna sa troškovima koji su mu bili naplaćeni. Zato je tužena u obavezi da tužiocu vrati naplaćeno sa zakonskom zateznom kamatom u smislu članova 104. stav 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti. Po članu 1065. navedenog zakona, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga). Ponuda banke na propisanom obrascu mora da sadrži vrstu i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačka 10. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (tačka 12) i da korisniku uz zaključen ugovor uruči pregled obaveznih elemenata tog ugovora i plan otplate kredita sačinjene na odgovarajućim obrascima (tačka 13).

U konkretnom slučaju, tužilac je 24.09.2020. godine, kao korisnik kredita zaključio sa tuženom ugovor o kratkoročnom poljoprivrednom kreditu za likvidnost uz subvenciju kamate Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, na osnovu ponude banke od 01.09.2020. godine. Sačinjena je na obrascu 1b Osnovni podaci o kreditu i u tački 3.3 sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog, jednokratna naknada za obradu zahteva - fiksna 1% od iznosa kredita, odnosno 5.000,00 dinara. Navedeni iznos odgovara predmetnoj ugovornoj odredbi iz člana 5. stav 1. kojom se korisnik kredita obavezao da pre puštanja kreidta u korišćenje, jednokratno plati banci naknadu za obradu zahteva u visini od 1% od iznosa odobrenog kredita iz člana 1. ovog ugovora. Tužilac je na izložen način od strane tužene banke, kao ponudioca u potpunosti informisan o uslovima kredita u predugovornoj fazi i data mu je mogućnost da ponudu razmotri i o njoj odluči, što je i bila zakonska obaveza banke. Činjenica da je u postupku priložena ponuda u fotokopiji i bez potpisa tužioca na istoj, te da je tužilac osporio da mu je ponuda uručena u predugovornoj fazi ne vodi drugačijem zaključku, naročito što je prema sadržini ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje (koji je takođe priložen u fotokopiji i čija sadržina nije bila sporna) u članu 22. tužilac kao korisnik kredita svojim potpisom potvrdio da je upoznat sa Opštim uslovima poslovanja banke, da mu je od strane banke uručena ponuda za zaključenje ugovora. Prihvatanjem učinjene ponude ugovor se smatra zaključenim (članovi 31. i 32. ZOO), pa kako opis glavnih karakteristika proizvoda iz ponude odgovara bitnim elementima predmetnog ugovora, to je tužilac u predugovornoj fazi informisan o obavezi plaćanja predmetnih troškova uz iskazanu efektivnu kamatnu stopu u tački 3.2 ponude koja je pokazivala ukupnu cenu kredita, čime mu je omogućeno da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i utvrdi da li uslovi ugovora odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji. Sledom navedenog predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Iskazivanjem u ponudi i u ugovoru naknade za bankarsku uslugu (naknada za obradu kreditnog zahteva, izražena u procentualnom iznosu u ugovoru i u procentualnom i apsolutnom novčanom iznosu u ponudi) zadovoljava se i uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i člana 50. ZOO. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. ZOO.

Kako su preinačene nižestepene presude i odbijen tuženi zahtev, povodom revizije tužene, to su preinačene nižestepene presude i u pogledu odluke o troškovima, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu, koji obuhvataju troškove na ime: obrazloženog podneska od strane advokata 9.000,00 dinara, kao i za sastav žalbe 18.000,00 dinara i revizije 20.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja procesnih radnji, dok trošak sudskih taksi za žalbu, odluku po žalbi, reviziju i revizijsku odluku nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP. Uvećanje od 20% na ime PDV-a tuženoj nije priznato jer punomoćnik tužene nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković