Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14. 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije razlog za izjavljivanje revizije prema odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP. Takođe, nije razlog za izjavljivanje revizije prema odredbi člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članovima 276. i 278. Zakona o parničnom postupku, zbog toga što je u postupku saslušan samo tužilac a ne i tuženi, na koju u reviziji tužilac ukazuje. Ovo stoga što u konkretnom slučaju drugostepeni sud odluku nije doneo na raspravi, pa nije ni izvodio dokaz saslušanjem stranaka, već prvostepeni sud na glavnoj raspravi koju je sproveo, zbog čega se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti jer bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP predstavlja revizijski razlog samo ukoliko je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je radi obezbeđenja novčanog potraživanja koje tužilac ima prema njemu u iznosu od 91,300 evra po osnovu zajma, dao založnu izjavu 02.08.2012. godine koja je overena od strane Osnovnog suda u Kragujevcu dana 08.08.2012. godine pod brojem Ov 16390/12, prema kojoj se tuženi saglasio da se na nepokretnostima u njegovom vlasništvu, i to: porodičnoj stambenoj zgradi na kp.br. .. sa pravom korišćenja građevinskog zemljišta ispod i oko zgrade, koje nepokretnosti su upisane u List nepokretnosti br. .., izvrši upis založnog prava – izvršne vansudske hipoteke prvog reda u korist tužioca. Na osnovu ove založne izjave u Katastru nepokretnosti dana 07.05.2013. godine, izvršen je upis hipoteke, a na zahtev tužioca kao hipotekarnog poverioca dana 22.01.2014. godine i hipotekarna prodaja založenih nepokretnosti tuženog. Na istim nepokretnostima u vreme upisa hipoteke na osnovu založne izjave tuženog od 02.08.2012. godine, već je bila upisana izvršna hipoteka prvog reda na osnovu založne izjave od 05.01.2011. godine overene od strane Osnovnog suda u Kragujevcu Ov 95/11 od 05.01.2011. godine, koju je tuženi kao založni dužnik dao u korist VV iz ... kao založnog poverioca, a radi obezbeđenja potraživanja ovog lica iz ugovora o zajmu od 17.12.2006. godine u iznosu od 250.000 KM.

Prema argumentaciji nižestepenih sudova, teret dokazivanja postojanja razloga za ništavost založne izjave od 05.01.2011. godine, kao i ugovora iz koga proizlazi potraživanje čijem obezbeđenju je ista služila, bio je na tužiocu. Međutim, ni sam tužilac u svom iskazu prilikom saslušanja nije tvrdio da VV nema potraživanje prema tuženom iz ugovora o zajmu od 17.12.2006. godine. S obzirom da razlozi koje je isticao, i to da ga je tuženi prilikom davanja založne izjave radi obezbeđenja njegovog potraživanja, obmanuo i prevario jer je u tom momentu već bila upisana hipoteka na osnovu založne izjave koju je tuženi dao u korist VV, ne predstavljaju nedostatke u založnoj izjavi čija se ništavost traži, već eventualno založne izjave koju je tuženi dao radi obezbeđa potraživanja prema tužiocu, sve ovo posebno ako se ima u vidu da je tužilac saglasno načelu javnosti mogao izvršiti uvid u javno dostupne podatke u katastru nepokretnosti – tužbeni zahtev tužioca neosnovan je zbog čega je odbijen.

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, ali po oceni Vrhovnog suda ovaj zaključak sledi nezavisno od toga da li je tužilac dokazao činjenice bitne za ništavost pobijane založne izjave saglasno pravilu o teretu tvrdnje i dokazivanja. Ovo stoga što kao tuženi tužbom nije obuhvaćen VV – hipotekarni poverilac čije potraživanje je obezbeđeno upisanom hipotekom na osnovu založne izjave tuženog od 05.01.2011. godine, a čija punovažnost je bila predmet ovog spora.

Prema odredbi člana 211. stav 1. Zakona o parničnom postupku, nužno suparničarstvo postoji ako po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su učesnici materijalnopravnog odnosa. Prema stavu 2. ako sva lica iz stava 1. ovog člana nisu obuhvaćena tužbom kao stranke sud će da odbije tužbeni zahtev ka neosnovan, dok prema stavu 3. o nužnom suparničarstvu sud vodi računa po službenoj dužnosti.

Hipoteka je založno pravo na nepokretnosti, a nezavisno od toga kako se konstituiše (na osnovu ugovora ili sudskog poravnanja, založne izjave, zakona ili sudske odluluke), reč je o stvarnom pravu na tuđoj stvari koje nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti i na osnovu kog prava poverilac može naplatiti potraživanje obezbeđeno hipotekom iz vrednosti založene stvari (član 2. i 8. Zakona o hipoteci – „Sl.glasnik RS“, br. 115/2005). Prema tome, hipotekarni poverilac pored prava potraživanja prema dužniku, ima i založno pravo na hipotekovanoj nepokretnosti, zbog čega u parnici u kojoj se traži utvrđenje ništavosti založne izjave na osnovu koje je hipoteka nastala, nužno tužbom mora biti obuhvaćen kao učesnik navedenog materijalno - pravnog odnosa i koji iz tih razloga ima svojstvo nužnog suparničara.

S obzirom da u ovoj parnici kao stranka nije učestvovao hipotekarni poverilac VV, čije je potraživanje obezbeđeno upisanom hipotekom na osnovu založne izjave čija se ništavost traži u ovoj parnici, pravilno su sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, jer je to posledica propisana odredbom člana 211. stav 2. ZPP u slučaju neobuhvatanja tužbom svih nužnih suparničara.

Zbog svega navedenog, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković