U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević i Jasmine Simović, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., koga zastupa Dragan M. Gojković advokat iz ..., i BB iz ..., koga zastupa Petar Cvetković advokat iz ..., protiv tuženih VV i GG obojice iz ..., koje zastupa Zoran Koprivica advokat iz ..., radi isplate duga, odlučujući o revizijama tužilaca izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1634/21 od 06.10.2021. godine, na sednici održanoj 10.07.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tužilaca izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1634/21 od 06.10.2021. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tužilaca za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 8482/2019 od 02.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca da im tuženi solidarno isplate 51.000 evra na ime duga sa eskontnom kamatnom stopom Evropske centralne banke od 28.10.2004. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate, a stavom drugim izreke obavezani su tužioci da solidarno naknade tuženima troškove parničnog postupka od 154.150,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je stavom trećim izreke odbijen zahtev za naknadu troškova preko dosuđenog a do traženog iznosa od 176.650,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1634/21 od 06.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe tužilaca i potvrđena označena prvostepena presuda, a stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv označene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu oba tužioca su blagovremeno izjavili revizije zbog svih zakonom propisanih razloga (tužilac AA) odnosno zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava (tužilac BB).

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredaba člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/2004, 111/09, 36/11, 53/13- odluka US; u daljem tekstu: ZPP) čije se odredbe primenjuju na osnovu člana 506. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13- odluka US, 74/13-odluka US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23-dr zakon) s obzirom da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 07.04.2006. godine, pre stupanja na snagu važećeg Zakona o parničnom postupku.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni ona iz člana 398. stav 1. tačka 2. ZPP na koju upućuje sadržina revizije tužioca BB, jer je drugostepeni sud ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti prilikom ocene zakonitosti i pravilnosti prvostepene presude, zbog čega nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 382. ZPP na čije postojanje taj revident ukazuje, pozivajući se na član 396. važećeg Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi VV upoznao je tužioca AA tokom svojih studentskih dana i, kako je znao da se on bavi pozajmljivanjem novca uz kamatu, obratio mu se za pozajmicu jer je imao finansijskih problema zbog dugova na kocki. U periodu od 17.01.2004. do 13.07.2004. godine taj tuženi je od tužioca AA pozajmio novac sedam puta (17.01.2004. godine 5.000 evra na dva meseca; 19.03.2004. godine 15.000 evra na mesec dana, vrativši mu odmah 5.000 evra i 800 evra na ime 8% kamate; 19.04.2004. godine 10.000 evra na šest meseci, vrativši mu odmah 10.000 evra; 24.05.2004. godine 8.000 evra do 24.12.2004. godine; 14.06.2004. godine 11.000 evra do 14.12.2004. godine, 01.07.2004. godine 7.840 evra do 14.12.2004. godine i 13.07.2004. godine 40.000 evra do 13.11.2004. godine), ukupno 52.540 evra, a 25.06.2004. godine i od tužioca BB (6.720 evra). Novac je davan na zajam sa kamatom čija je mesečna stopa varirala od 8% do 20%. Tuženi GG, otac tuženog VV, stupio je u avgustu 2004. godine u kontakt sa tužiocem AA da bi se raspitao o sinovljevom dugu i nakon što je od prijatelja i rodbine pozajmio novac i prodao svoju kuću isplatio je tužiocima (računajući i isplate koje je vršio njegov sin) 125.050 evra sveukupno, zaključno sa 24.10.2004. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, mladost, lakomislenost, nedovoljno iskustvo tuženog VV, njegovu tadašnju zavisnost od kocke i kockarske dugove zbog kojih je zapao u teško materijalno stanje, što su tužioci znali kao i to da on potiče iz materijalno situirane porodice, nižestepeni sudovi su zaključili da su ugovori parničnih stranaka zelenaški ugovori i stoga ništavi, saglasno članu 141. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega su odbili tužbeni zahtev.

Drugostepena odluka je doneta pravilnom primenom materijalnog prava i neosnovano se osporava navodima izjavljenih revizija.

Odredbama člana 141 Zakona o obligacionim odnosima – ZOO je propisano da je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomišljenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti (stav prvi) i da se na zelenaški ugovor shodno primenjuju odredbe ovog zakona o posledicama ništavosti ugovora. To znači da je, u skladu sa odredbama člana 104. istog zakona, svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora (stav 1), ali da sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala (stav 2), vodeći računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima.

Suprotno navodima revizije tužioca AA, drugostepeni sud je imao u vidu i ugovor koji je zaključen 08.10.2004. godine između tužilaca i tuženog VV i dao dovoljne i jasne razloge o tome. U situaciji kada je jedna od ugovornih strana u teškoj materijalnoj situaciji, u koju je zapala svojom lakomislenošću, neiskustvom i kocakarskim navikama, u strahu od pretnji, ne može se smatrati, kako to tvrdi tužilac AA, da su zaključeni ugovori počivali na slobodnim i saglasno izraženim voljama obeju ugovornih strana i na njihovom međusobnom poverenju. U takvoj situaciji volja jedne od ugovornih strana – zajmoprimca nije bila slobodna, te su sudovi pravilno zaključili da je reč o zelenaškim ugovorima iz člana 141. Zakona o obligacionim odnosima koji su ništavi i na osnovu kojih tužioci ne mogu dobiti pravnu zaštitu.

Revizijskim navodima tužioca BB da dug tuženog VV nije bio kockarski i da je prvostepeni sud pogrešno ocenio iskaze najpre tog tuženog, a zatim i ostalih saslušanih lica, taj tužilac iznosi svoju ocenu izvedenih dokaza i izvodi svoj zaključak o činjenicama koje iz toga proizlaze, što je neprihvatljivo i protivrečno izvedenim dokazima. Sve i da je tuženi VV, koji je kao razlog zaduživanja naveo lične probleme, poricao da se zaduživao radi vraćanja kockarskih dugova kako to tvrdi revident, takvo poricanje bi bilo razumljivo s obzirom na njegov ugled lekara u malom mestu i na moralna shvatanja društvene zajednice o kockanju, te su sudovi, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, pravilno postupili kada su savesnom i brižljivom ocenom svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, izveli zaključak o dokazanosti činjenica bitnih za presuđenje, i na tako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo i odbili tužbeni zahtev kao neosnovan.

Pošto se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost osporene presude, već se ponavljaju već ocenjeni žalbeni razlozi, ovaj sud nije detaljno obrazlagao presudu kojom je, prvim stavom izreke ove presude, reviziju odbio kao neosnovanu na osnovu člana 405. ZPP.

Pošto tužioci nisu uspeli u postupku po izjavljenim revizijama, njihovi zahtevi za naknadu troškova revizijskog postupka odbijeni su drugim stavom izreke ove presude na osnovu člana 161. stav 1. u vezi s članom 149. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković