Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2346/23 od 22.01.2024. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke za dosuđene troškove krivičnog postupka u iznosu od 220.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.04.2023. godine do isplate i u odbijajućem delu stava prvog izreke, te su u tom delu odbijene žalbe parničnih stranaka kao neosnovane. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da mu tužena isplati na ime materijalne štete zbog nepriznatih troškova krivičnog postupka preko iznosa od 220.000,00 dinara do iznosa od 281.207,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 06.04.2023. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Tužilac je reviziju izjavio na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, a opisno je ukazao na potrebu da se o reviziji odluči kao o posebnoj reviziji zbog ujednačavanja sudske prakse i pravilnog tumačenja prava (član 404. istog zakona).

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu drugostepenu presudu u pobijanom preinačujućem delu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP («Službeni glasnik RS» br. 72/11...10/23) i našao da je revizija tužioca u tom delu dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne obrazlaže koje druge povrede postupka su učinjene, a koje mogu biti revizijski razlog prema članu 407. stav 1. tačke 1-3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je 28.12.2018. godine podneta krivična prijava od strane Direkcije policije, PU Vranje, OKP-OZSPK zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika RS. Navedena krivična prijava odbačena je rešenjem Osnovnog javnog tužilaštva u Vranju Kt. 47/19 od 07.10.2021. godine. Nakon toga branilac osumnjičenog, ovde tužioca, je podneo 29.10.2021. godine Osnovnom javnom tužilaštvu u Vranju zahtev za donošenje rešenja o troškovima krivičnog postupka, zahtevajući da mu se priznaju troškovi koje je imao pred ovim tužilaštvom, ali i pred Poreskom policijom, UKP, Poreskom upravom i Policijskim upravama u Vranju i Prokuplju. Naredbom OJT u Vranju Kt. 47/19 od 28.12.2021. godine određena je isplata troškova ovde tužiocu za angažovanje branioca u ukupnom iznosu od 172.500,00 dinara i to: na ime prisustva branioca njegovom saslušanju kao osumnjičenom dana 29.05.2019. godine u iznosu od 31.500,00 dinara, na ime prisustva branioca ispitivanju svedoka dana 03.12.2019. godine, 26.12.2019. godine, 05.02.2020. godine i 04.03.2020. godine u iznosima od po 31.500,00 dinara i na ime sastava podneska za naknadu troškova i razgledanje spisa od 29.10.2021. godine u iznosu od 15.000,00 dinara. Branioci tužioca preduzimali su i pravne radnje za koje tužiocu nisu priznati troškovi naredbom OJT u Vranju od 28.12.2021. godine i to: sastav tri dopisa od 03.03.2017. godine, sastav dopisa od 20.03.2017. godine, 24.04.2018. godine, 31.03.2017. godine, 05.04.2017. godine, 21.04.2017. godine, 26.05.2017. godine, 16.05.2018. godine, sastav dva dopisa od 23.05.2017. godine, sastav dopisa od 30.05.2017. godine, 04.07.2016. godine, 12.07.2016. godine, 30.11.2017. godine, sastav dva dopisa od 07.06.2018. godine, sastav dopisa od 04.05.2018. godine, 31.08.2017.godine, 25.07.2018. godine, 29.07.2021. godine, 18.01.2021. godine, 29.04.2021. godine, 27.05.2021. godine i 29.10.2021. godine, zatim sastav obrazloženih podnesaka od 06.03.2017. godine, 25.10.2017. godine, 23.01.2020. godine, 14.08.2020. godine i 10.12.2020. godine, prisustvo ispitivanju svedoka u Policijskoj upravi i to BB 07.02.2017. godine, VV 07.02.2017. godine, GG 03.03.2017. godine, DD 03.03.2017. godine i ĐĐ 26.12.2019. godine, zatim troškove na ime izrade nalaza i mišljenja i izjašnjenja stručnog savetnika Milana Matića od 15.04.2021. godine u iznosu od 38.000,00 dinara, za izjašnjenje stručnog lica na nalaz veštaka ekonomsko- finansijske struke iznos od 33.000,00 dinara, troškovi sa sudske taksene marke u iznosu od ukupno 1.000,00 dinara, troškovi na ime sastava telegrama od strane advokata u iznosu od 15.000,00 dinara i troškovi na ime slanja telegrama u iznosu od 207,00 dinara.

Odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da tužiocu shodno odredbama člana 261. i 265. stav 1. ZKP pripada pravo na naknadu troškova krivičnog postupka o kojima Osnovno javno tužilaštvo u Vranju nije odlučilo u roku od 3 meseca od dana podnošenja zahteva za njihovu nadoknadu. Odlučujući o visini zahteva, odnosno o tome koji troškovi krivičnog postupka su bili nužni, prvostepeni sud je zaključio da su to troškovi koje je tužilac imao nakon podnošenja krivične prijave kao početka predistražnog postupka u smislu člana 7. stav 1. ZKP, ali ne i troškovi koje je imao pre toga pred organima policijske uprave, jer u to vreme tužilac još uvek nije imao svojstvo osumnjičenog i prisustvo advokata prilikom preduzimanja ovih radnji nije bilo obavezno. Zbog toga je ovaj sud delimično usvojio tužbeni zahtev za iznos potraživanih troškova koje je tužilac imao pred OJT u Vranju u ukupnom iznosu od 281.207,00 dinara, dok je preko ovog iznosa odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da tužilac kao osumnjičeni protiv koga je odbačena krivična prijava shodno odredbi člana 265. stav 6. ZKP ima pravo da u parničnom postupku potražuje kao naknadu pričinjene štete od strane tužene i ostale nužne troškove krivičnog postupka koje je imao i koje je tražio shodno odredbi člana 262. stav 1 ZKP, a koji mu nisu priznati naredbom OJT U Vranju Kt 47/19 od 28.12.2021. godine. Ispitujući pravilnost odluke prvostepenog suda o tome koji troškovi krivičnog postupka treba još da budu nadoknađeni tužiocu, pored onih priznatih i isplaćenih po navedenoj naredbi postupajućeg tužilaštva, ovaj sud je našao da je prvostepeni sud dosudio tužiocu određene troškove krivičnog postupka čija isplata mu je već bila određena naredbom OJT u Vranju, ali i neke neisplaćene troškove koji po oceni drugostepenog suda nisu bili nužni i potrebni. Prema stanovištu drugostepenog suda, tužilac osnovano potražuje naknadu troškova za sastav četiri dopisa (od 18.01.2021. godine, 29.04.2021. godine, 27.05.2021. godine i 29.07.2021. godine) od po 15.000,00 dinara, za sastav tri obrazložena podneska (od 21.01.2020. godine, 14.08.2020. godine i 10.12.2020. godine) od po 30.000,00 dinara, za sastav analize i izjašnjenja stručnog savetnika na nalaz veštaka iznos od 32.000,00 dinara i na ime troškova stručnog savetnika iznos od 38.000,00 dinara, što ukupno iznosi 220.000,00 dinara, dok mu ne pripadaju troškovi na ime prisustvovanja branioca ispitivanju svedoka GG pred OJT u Vranju u iznosu od 30.000,00 dinara jer je istog dana ispitan svedok DD za koju dokaznu radnju je tužiocu određena isplata troškova naredbom OJT u Vranju, na ime sastava dopisa od 29.10.2021. godine u iznosu od 15.000,00 dinara koji je takođe priznat tužiocu naredbom OJT u Vranju, na ime plaćenih taksenih marki u iznosu od 1.000,00 dinara i na ime sastava telegrama i troškova slanja u iznosu od 15.207,00 dinara, jer nisu bili nužni za vođenje krivičnog postupka, a koje mu je priznao prvostepeni sud. Zato je drugostepeni sud u ovom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 61.207,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana odluka drugostepenog suda u preinačujućem delu doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 261. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku («Službeni glasnik RS» br. 72/2011...35/2019, 27/2021 – odluka US i 62/2021 – odluka US, u daljem tekstu: ZKP), propisano je da su troškovi krivičnog postupka izdaci učinjeni povodom postupka od njegovog pokretanja do njegovog završetka. Postupak, u smislu odredbe člana 2. stav 1. tačka 14. istog zakona, podrazumeva predistražni postupak i krivični postupak. Odredbom člana 261. stav 2 ZKP je propisano šta sve troškovi krivičnog postupka obuhvataju, pa tako ovi troškovi, između ostalog, obuhvataju i nagradu veštaku, nagradu stručnom savetniku, nagradu poveriocu, nagradu tumaču, nagradu i nužne izdatke branioca, nužne izdratke privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca i njihovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njihovih punoćnika (tačka 7). Početak predistražnog postupka, u smislu članova 280. do 284. ZKP, vezuju se za podnošenje krivične prijave nadležnom javnom tužiocu, koji rukovodi predistražnim postupkom shodno odredbi člana 285. stav 1. istog zakona. Prema odredbama člana 287. ZKP, ako policija u predistražnom postupku preduzme dokaznu radnju o tome će bez odlaganja obavestiti javnog tužioca, pri čemu dokazi koje je policija pribavila preduzimanjem dokaznih radnji mogu biti korišćeni u daljem toku krivičnog postupka ako su dokazne radnje sprovedene u skladu sa ovim zakonikom.

Dakle, ovlašćena lica policije mogu da preduzimaju dokazne radnje po nalogu javnog tužioca. Kada je reč o troškovima koji se odnose na nagradu i nužne izdatke angažovanog branioca za prisustvovanje dokaznim radnjama preduzetim pred nadležnim organima policije, koji dokazi se pod uslovima propisanim ZKP mogu koristiti u krivičnom postupku, nesumnjivo je da se radi o troškovima nastalim povodom krivičnog postupka, te samim tim okrivljeni ima pravo na naknadu tih troškova. Međutim, pravilni su razlozi nižestepenih sudova da se tužiocu određeni troškovi koje potražuje, a odnose se na radnje koje je preduzeo angažovani advokata u vreme kada on još nije imao svojstvo osumnjičenog, ne mogu priznati kao nužni troškovi krivičnog postupka jer nisu nastali povodom izvođenja dokazanih radnji od strane policije koji se mogu koristiti u krivičnom postupku, pa prisustvo advokata prilikom preduzimanja ovih radnji (od strane Poreske uprave, Poreske policije i ostalih polcijskih uprava kada su prikupljana obaveštenja od strane građana) nije bilo obavezno. Takođe, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada nije priznao tužiocu troškove za dokazne radnje za koje je tužiocu određena isplata naredbom OJT u Vranju, kao i za one koji nisu bili nužni za vođenje krivičnog postupka, dajući obrazloženje koje u svemu kao pravilno prihvata Vrhovni sud.

Sledom izloženih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne drugostepene presude, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP da bi se dozvolilo odlučivanje o reviziji u tom delu kao izuzetno dozvoljenoj. Ovom odredbom je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešene primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg intresa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana , radi ujednačavanja sudske prakse , kao i kad je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

U konretnom slučaju, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja drugostepenog suda, po oceni Vrhovnog suda, nije potrebno ujednačavanje sudske prakse o naknadi štete u visini neisplaćenih troškova u vođenom predistražnom postupku, a tužilac nije učinio osnovanim navode revizije da je pobijana odluka u odbijajućem delu doneta suprotno praksi revizijskog suda i pravnim shvatanjem izraženim u odlukama tog suda u kojima je odlučivano o istovetnim tužbenim zahtevima, sa istim pravnim osnovom i bitno sličnim činjeničnim stanjem.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete u ovoj pravnoj stvari podneta je 19.01.2022. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog odbijajućeg dela je 627.293,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje koje očigledno ne prelazi novčani cenzus za dozvoljenost revizije prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužioca u tom delu nedozvoljena.

Na osnovu navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković