Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8393/16 od 14.02.2017. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P 629/16 od 09.09.2016. godine, u stavu prvom i drugom izreke i u ovom delu žalba tuženih BB i VV odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 629/16 od 09.09.2016. godine, u stavu trećem izreke, tako što je odbijen predlog tužioca za određivanje privremene mere kojom bi se odložilo sprovođenje rešenja o izvršenju Drugog osnovnog suda u Beogradu I 190/15 od 06.03.2015. godine i to prodajom, otuđenjem ili opterećenjem nepokretnosti stana br. ... u potkrovlju, površine 53 m2 u ul ... br. ..., na k.p.br. ... KO ..., upisana u LN ... KO ..., radi namirenja izvršnih poverilaca, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, reviziju su blagovremeno izjavili tuženi BB i VV zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ističe da su sudovi učinili bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 294. stav 1. tačka 6. ZPP kada nisu odbacili tužbu u delu kojom je traženo utvrđenje prava svojine, budući da je tužilac stekao pravo svojine upisom u katastar nepokretnosti. Imajući u vidu da je pravo tužioca dovedeno u pitanje vođenjem izvršnog postupka, on ima pravni interes da zahteva utvrđenje prava svojine u ovoj parnici, bez obzira na činjenicu da je upisan kao vlasnik u javnoj knjizi. Navodi o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. tačka 7. i tačka 12. ZPP nisu razmatrani, jer te povrede nisu revizijski razlog po članu 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem GO ... III – 02 br. ... od 27.11.2006. godine odobrena je investitorima Univerzitetskoj stambenoj zadruzi GG i EE, izgradnja i upotreba objekta u ul. ... br. ... u ..., u kome se nalazi i dvoiposoban stan br. ... u potkrovlju, površine 53 m2. Ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti overenim 28.04.2004. godine EE kao prodavac, vlasnik i investitor započetog objekta u izgradnji, lamele br. ... u ul. ... br. ... u ..., prodala je ovu nepokretnost i predala je kupcu ŽŽ. Overenim ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti od 09.08.2005. godine ŽŽ je predmetnu nepokretnost prodao kupcima DD i ĐĐ, koji su potom ovu istu nepokretnost ugovorom o kupoprodaji overenim 16.06.2009. godine prodali tužiocu AA koji je od tada u mirnoj i nesmetanoj državini. U javnoj evidenciji o pravima nepokretnosti tužilac je rešenjem od 28.06.2015. godine upisan kao vlasnik stana umesto dosadašnjeg vlasnika tuženog Univerzitetske zadruge GG. Rešenjem o izvršenju Drugog osnovnog suda u Beogradu I.190/15 od 06.03.2015. godine, određeno je izvršenje po predlogu izvršnih poverilaca VV i BB protiv izvršnog dužnika UZS GG radi naplate novčanog potraživanja na ime naknade za izuzeto neizgrađeno građevinsko zemljište od po 3.342.742,07 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.04.2014. godine, na nepokretnostima izvršnog dužnika-porodičnoj stambenoj zgradi u ul. ... br ..., stanovi ..., ..., ..., ..., ..., prodajom i namirenjem poverilaca.Treće lice, ovde tužilac je uložio prigovor 10.06.2015. godine pa je izvršni sud rešenjem od 04.04.2016. godine uputio treća lica, između ostalog i tužioca, da pokrenu parnicu radi nedopustivosti izvršenja.

Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su utvrdili da je izvršenje na spornoj nepokretnosti nedopušteno i da je tužilac isključivi vlasnik nepokretnosti. Razlozi nižestepenih sudova nisu pravilni, ali to nije uticalo na pravilnost odluke o tužbenom zahtevu.

Tačni su navodi revizije da je pogrešan stav nižestepenih sudova da je tužilac u trenutku donošenja rešenja o izvršenju 06.03.2015. godine imao pravo svojine na spornoj nepokretnosti u skladu sa članom 454. ZOO i članovima 20. i 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Prema članu 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Prema tome, tužilac je pravo svojine na spornoj nepokretnosti stekao 28.06.2015. godine, donošenjem rešenja RGZ, Služba za katastar nepokretnosti, pa u vreme donošenja rešenja o izvršenju 06.03.2015. godine nije još uvek imao pravo svojine u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinkopravnih odnosa. Međutim, ovo ne utiče na pravilnost nižestepenih odluka. Naime, po članu 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (''Službeni glasnik RS'' br. 31/11...139/14), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka, lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim. Iz citirane odredbe proizlazi da treće lice mora imati pravo koje sprečava izvršenje, a to nije isključivo pravo svojine. Zakon o izvršenju i obezbeđenju nije bliže definisao koja prava sprečavaju izvršenje, pa to mogu biti stvarna i obligaciona prava (pravo potraživanja). Kupac kome je nepokretnost prodata i stvarno predata, a još nije izvršio prenos svojine u javnoj knjizi, ovlašćen je na izlučnu tužbu kada je ta nepokretnost predmet izvršenja protiv prodavca, odnosno prethodnika prodavca u ovom slučaju.

Revizijom se neosnovano osporava savesnost tužioca isticanjem da nije postupio po članu 61. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“ 72/09 sa izmenama i dopunama), kojim je propisano da je imalac prava na nepokretnosti obavezan da podnese zahtev za upis nepokretnosti i prava svojine u katastar nepokretnosti. Propust tužioca da izvrši ovu obavezu nije doveo u pitanje njegovu savesnost, po stanovištu ovog suda. U vreme pokretanja izvršnog postupka, tužilac je imao valjan kupoprodajni ugovor, koji je u celosti izvršen i nesmetanu državinu, a nema okolnosti koje ukazuju da je tužilac mogao znati da je nepokretnost predmet spora.

Neosnovano se revizija poziva na član 107. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (''Službeni glasnik RS'' br. 31/11...139/14), kojim je propisano da upisom u javnu knjigu, izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine, ukazivanjem da je zabeležba rešenja o izvršenju u katastru izvršena 18.03.2015. godine, pre upisa prava svojine tužioca po rešenju katastra od 28.09.2015. godine. U situaciji kada treće lice poseduje valjan pravni osnov za prenos svojine i tzv. svojinsku državinu nepokretnosti pre sticanja prava založnog poverioca u izvršnom postupku, ne može se smatrati da je do prenosa prava svojine na treće lice došlo nakon upisa založnog prava izvršnih poverilaca, usled okolnosti da je upis prava svojine trećeg lica izvršen naknadno.

Pozivanje revizije na stanovište izraženo u presudama Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Republike Srbije, po kojima potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom predstavlja imovinu, nema uticaja na drugačije odlučivanje. Pobijanim presudama nije osporeno potraživanje tuženih, već pravo da se namire na konkretnom predmetu izvršenja.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić