U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Simić, advokat iz ..., protiv tuženih „Newland Investment“ DOO Subotica, čiji je punomoćnik Danilo Lakićević, advokat iz ..., Republike Srbije, RGZ SKN Subotica, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Subotici i Javnog beležnika BB iz ..., čiji je punomoćnik Milka Filipović Ljubić, advokat iz ..., uz učešće umešača na strani tužene BB, Kompanije „Dunav osiguranje“ a.d.o. Beograd, radi utvrđenja prava svojine ili raskida ugovora i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1994/22 od 08.03.2023. godine, u sednici održanoj 10.09.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1994/22 od 08.03.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Subotici P 63/21 od 08.06.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je primarni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je na osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog 11.10.2018. godine u Subotici između tuženog „Newland investment“ DOO Subotica, kao prodavca i tužioca, kao kupca, koji je solemnizovan 11.10.2018. godine od strane Javnog beležnika BB iz Subotice pod br. OPU: 1641-2018, postao u celosti vlasnik nepokretnosti bliže navedenih u ovom stavu izreke i da se tuženi obaveže da mu ih preda u posed, što bi tuženi „Newland Investment“ DOO Subotica i Republika Srbija bili dužni trpeti da se tužilac na osnovu ove presude upiše u RGZ SKN Subotica, kada se za to steknu zakonski uslovi, te da se tuženi obavežu da tužiocu, na ime nekorišćenja predmetnih nepokretnosti za period od 17.01.2019. godine do presuđenja, solidarno naknade materijalnu štetu od 3.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i da mu solidarno naknade troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen eventualni tužbeni zahtev. Stavom trećim izreke, raskinut je ugovor o kupoprodaji zaključen 11.10.2018. godine u Subotici, između tuženog „Newland investment“ DOO Subotica, kao prodavca i tužioca, kao kupca, koji je solemnizovan 11.10.2018. godine od strane Javnog beležnika BB iz Subotice pod br. OPU: 1641-2018, čiji predmet su bile nepokretnosti bliže navedene u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, tuženi „Newland Investment“ DOO Subotica je obavezan da tužiocu, na ime naknade štete u visini isplaćene kupoprodajne cene, isplati 11.500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.01.2019. godine do isplate. Stavovima petim i šestim izreke, tuženi „Newland Investment“ DOO Subotica obavezan je da tužiocu, na ime naknade štete u visini rasta cena poljoprivrednog zemljišta od 11.10.2018. godine do presuđenja, isplati 4.488.208,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je odbijen eventualni tužbeni zahtev u delu preko dosuđenih 4.488.208,00 dinara do traženih 4.500.000,00 dinara, odnosno za iznos od još 11.792,00 dinara. Stavom sedmim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tuženi Republika Srbija i Javni beležnik BB obavežu da solidarno sa tuženim „Newland Investment“ DOO Subotica isplate iznose koje je on obavezan da isplati tužiocu na ime naknade štete. Stavom osmim izreke, tuženi „Newland Investment“ DOO Subotica obavezan je da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 381.680,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate. Stavovima devetim i desetim izreke, tužilac je obavezan da naknadi troškove parničnog postupka tuženima i to: Republici Srbiji od 45.000,00 dinara i Javnom beležniku BB od 276.650,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1994/22 od 08.03.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično su usvojene žalbe tužioca i tuženog „Newland Investment“ DOO Subotica, pa je prvostepena presuda preinačena u pobijanom usvajajućem delu odluke o eventualnom tužbenom zahtevu iz stava petog izreke, kao i u delu odluke o troškovima postupka iz stava osmog izreke, tako što je odbijen eventualni tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se tuženi „Newland investment“ DOO Subotica obaveže da mu, na ime naknade štete u visini rasta cena poljoprivrednog zemljišta od 11.10.2018. godine pa do presuđenja, isplati 4.488.208,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate i tuženi „Newland Investment“ DOO Subotica je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, pored već dosuđenih 381.680,00 dinara, od još 52.500,00 dinara (ukupno 434.180,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok su u preostalom delu odbijene žalbe tužioca i tuženog, a prvostepena presuda potvrđena u preostalom pobijanom a nepreinačenom delu odluke o glavnim zahtevima, kao i u delu odluke o troškovima postupka (stavovi prvi, drugi, treći, četvrti, šesti, sedmi, osmi, deveti i deseti izreke). Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao kupac, sa tuženim „Newland investment“ DOO Subotica, kao prodavcem, zaključio je kupoprodajni ugovor, koji je solemnizovan pred tuženom javnim beležnikom 11.10.2018. godine (u solemnizacionoj klauzuli, između ostalog, navedeno je da ličnim uvidom u evidenciju koju vodi Centralni registar prometa nepokretnosti, a na osnovu raspoloživih podataka koji do vremena overe isprave stoje upisani u elektronsku bazu evidencije koju vodi navedeni registar, a vezan za registrovanje prometa nepokretnosti, javni beležnik je utvrdila da predmetna nepokretnost nije prometovana od strane prodavca u periodu do sačinjavanja i overe ove isprave, kao i da javni beležnik poučava i upozorava ugovorne strane da kupac postaje vlasnik predmetne nepokretnosti danom uknjižbe prava svojine u svoju korist kod nadležnog katastra nepokretnosti, a ne danom zaključenja i overe ovog ugovora). Članom 1. ugovora predviđeno je da prodavac prodaje nepokretnosti upisane u LN br... KO ..., poljoprivredno zemljište (bliže navedeno u nižestepenim presudama), ukupne površine 12ha 12a 33m2, članom 2. ugovorena je kupoprodajna cena od 90.000 evra po srednjem kursu NBS na dan zaključenja ugovora, članom 3. predviđeno je da kupac stupa u posed kupljenih nekretnina nakon isplate cene, uz konstataciju na ugovoru da je prodavac potpisom tog ugovora dao saglasnost da kupac može u katastru nepokretnosti uknjižiti svoje pravo vlasništva nakon isplate ugovorene cene bez ikakve njegove dalje pismene ili usmene saglasnosti. Utvrđeno je da tuženi „Newland investment“ DOO Subotica nikada nije overio izjavu kojom daje tužiocu saglasnost da se može uknjižiti kao vlasnik nepokretnosti koje su predmet kupoprodajnog ugovora.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu P 40/2018 od 04.04.2018. godine (pravnosnažno 13.06.2019. godine), u postupku pokrenutom po predlogu VV, određena je privremena mera i zabranjeno je otuđenje i opterećenje više nekretnina, između ostalih i predmetnih parcela. Tuženi „Newland investment“ DOO Subotica je rešenje primio 16.07.2018. godine. U skladu sa rešenjem o određivanju privremene mere, a radi opravdanja donošenja privremene mere, VV je 14.08.2018. godine podneo tužbu Višem sudu u Beogradu, radi isplate novčanog potraživanja obezbeđenog navedenom privremenom merom.

Utvrđeno je da u vreme zaključenja predmetnog kupoprodajnog ugovora od 11.10.2018. godine u listu nepokretnosti, na predmetnim nekretninama, nije bio upisan nikakav teret, odnosno nije bila uknjižena privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja (po zahtevu VV), da je tužena, kao javni beležnik sačinila solemnizacionu klauzulu i ugovor je prosledila (putem e-šaltera) tuženom RGZ SKN, Tuženi je, postupajući po službenoj dužnosti, doneo rešenje od 16.10.2018. godine odredivši predbeležbu upisa prava svojine sa prodavca na kupca, sa rokom opravdanja do 16.01.2019. godine, dok je rešenjem od 24.10.2018. godine (koje je doneo po službenoj dužnosti), poništeno (nepravnosnažno) rešenje od 16.10.2018. godine, primenom odredbe člana 31. Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova, a u obrazloženju rešenja navedeno je da je uvidom u evidenciju katastra nepokretnosti utvrđeno da je VV 18.07.2018. godine podneo zahtev za upis zabeležbe privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja predmetnih nepokretnosti. Odlučujući o žalbi tuženog „Newland investment“ DOO Subotica, RGZ je rešenjem od 21.01.2019. godine poništio rešenje od 24.10.2018. godine i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje. Rešenjem od 12.03.2019. godine ponovo je poništeno rešenje od 16.10.2018. godine i odlučeno je da će predmet upisa predbeležbe prava svojine ponovo biti uzet u rad kada za to budu ispunjeni uslovi propisani zakonom. Na ovo rešenje tuženi „Newland investment“ DOO Subotica i tužilac su podneli žalbu, a postupak nije pravnosnažno okončan, budući da drugostepeni organ RGZ nije doneo konačnu odluku o predbeležbi promene prava svojine po predmetnom ugovoru. Tužilac je tek donošenjem rešenja RGZ od 24.10.2018. godine saznao za postojanje rešenja Višeg suda u Beogradu P 40/2018 od 04.04.2018. godine.

Utvrđeno je da su, umesto isplate kupoprodajne cene, tužilac i tuženi „Newland investment“ DOO Subotica zaključili ugovor o zajmu od 17.01.2019. godine, iz kojeg proizlazi da je tužilac dao na zajam tuženom 11.500.000,00 dinara i da je tuženi u obavezi da zajam vrati u roku od 120 dana. Ugovor o zajmu (kao prividan ugovor) je zaključen kako bi tužilac isplatom navedenog iznosa izbegao plaćanje poreza na promet apsolutnih prava, koji bi bio naplaćen da je tužilac isplatio tuženom kupoprodajnu cenu.

Ocenom nalaza i mišljenja veštaka poljoprivredne struke, utvrđeno je da je u periodu od 11.10.2018. godine do dana veštačenja 04.04.2022. godine došlo do promena cena predmetnih nepokretnosti, tako da njihova tržišna vrednost na dan veštačenja iznosi ukupno 135.740,00 evra, kao i da ukupna arenda za navedene parcele, za period od 17.01.2019. do 04.04.2022. godine, iznosi 18.900 evra.

Polazeći o utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio primarni tužbeni zahtev primenom odredbe člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO), u vezi sa odredbom člana 14. stav 3. Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova, nalazeći da je u konkretnom slučaju nakon zaključenja kupoprodajnog ugovora, izostao upis u katastar nepokretnosti i predaja nepokretnosti, pa kod činjenice da upisom predbeležbe sticanja prava svojine kupac još nije stekao pravo svojine, ocenio je da tužilac zaključenjem navedenog ugovora nije postao vlasnik nepokretnosti, zbog čega je odbio primarni tužbeni zahtev i u delu kojim se traži predaja spornog zemljišta u posed, kao i da se tužilac na osnovu prvostepene presude upiše u katastar nepokretnosti kao vlasnik i da se tuženi obavežu da mu solidarno naknade materijalnu štetu na ime nekorišćenja predmetnih parcela. Prvostepeni sud je delimično usvojio eventualni tužbeni zahtev primenom odredbi članova 124. i 262. ZOO, nalazeći da tužilac ima pravo da traži ispunjenje ugovora od tuženog „Newland investment“ DOO Subotica, a u slučaju neispunjenja da traži raskid ugovora i vraćanje kupoprodajne cene sa pripadajućom kamatom, zaključivši da kod činjeničnog utvrđenja da je tuženi u momentu zaključenja kupoprodajnog ugovora znao za postojanje privremene mere zabrane opterećenja i otuđenja nepokretnosti, to je znao da neće moći ispuniti svoje obaveze iz ugovora niti je imao nameru da ih ispuni, zbog čega je raskinuo kupoprodajni ugovor i tuženog obavezao da tužiocu naknadi štetu na ime kupoprodajne cene od 11.500.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Odbio je eventualni tužbeni zahtev u odnosu na tužene Republiku Srbiju, RGZ SKN i Javnog beležnika BB, nalazeći da propust tuženog RGZ SKN da u prvom stepenu odlučuje po redosledu prijema nije u neposrednoj uzročnoj vezi sa štetom koju je pretrpeo tužilac, niti je u vezi sa isplatom cene koju je tužilac izvršio i pored saznanja za upis rešenja Višeg suda P 40/18 od 04.04.2018. godine, ocenivši da s obzirom na to da je tuženi poništio prvostepeno rešenje od 16.10.2018. godine, navedeno postupanje predstavlja dvostepeno odlučivanje koje treba da obezbedi zaštitu prava građana, te da propust tuženog da odluči o zahtevima građana po redosledu prijema jeste propust prvostepenog organa koji je ispravljen u redovnom postupku po žalbi - odlukom drugostepenog organa, te da je dvostepenost redovan način odlučivanja i ne može se smatrati nezakonitim ili nepravilnim radom državnih organa koji može uzrokovati štetu trećim licima, zbog čega je odbio zahtev tužioca da se tuženi obavežu da tužiocu naknade štetu na ime isplaćene kupoporodajne cene, nalazeći da nisu pasivno legitimisani u ovoj pravnoj stvari budući da nisu u materijalno-pravnom odnosu sa tužiocem povodom predmetnog kupoprodajnog ugovora, te da je tužilac trebalo da izvrši dodatne provere pre zaključenja predmetnog ugovora. Dodatna argumentacija prvostepenog suda je da, pri činjenici da je tužilac izvršio isplatu kupoprodajne cene nakon saznanja da je VV podneo zahtev za uknjižbu zabrane otuđenja predmetnih nepokretnosti i da tužilac nije u roku opravdao upis predbeležbe podnošenjem odgovarajuće klauzule intabulandi zbog čega nije moglo ni doći do prenosa prava svojine sa prodavca na kupca, tuženi Republika Srbija, RGZ SKN i javni beležnik nisu nezakonitim radom naneli tužiocu štetu. Odlučujući o tužbenom zahtevu u delu kojim je tužilac tražio da mu tuženi naknade štetu koju je pretrpeo zbog rasta cena poljoprivrednog zemljišta od momenta zaključenja kupoprodajnog ugovora do dana presuđenja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog „Newland investment“ DOO Subotica da tužiocu naknadi štetu od 4.488.208,00 dinara sa pripadajućom kamatom.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo pravno stanovište prvostepenog suda, osim u delu koji se odnosi na naknadu štete koju je tužilac pretrpeo u visini rasta cena poljoprivrednog zemljišta, nalazeći da se iz činjeničnog utvrđenja ne može zaključiti da je ta razlika veća od iznosa zakonske zatezne kamate na iznos kupoprodajne cene obračunate od januara 2019. do dana veštačenja, jer tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja to nije ni dokazivao ni dokazao, pa je primenom odredbe člana 124. u vezi člana 278. stav 2. ZOO u tom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Saglasno navedenom, uslov za nastanak obaveze naknade štete na osnovu citirane odredbe je protivpravno postupanje, odnosno nezakonit ili nepravilan rad organa tužene, jer svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koja mu nezakonitim ili nepravilnim radom bude prouzrokovana. Međutim, da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete od pravnog lica (po pravilima odgovornosti za drugog), treba da dokaže pored opštih uslova za građanskopravnu odgovornost (uzročna veza i šteta), da je štetu pričinio organ pravnog lica nezakonitim radom, odnosno nepravilnim radom u vršenju svojih funkcija. Pod nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propisi ili opšti akti primeni, dok se pod nepravilnim radom podrazumeva činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti, koja šteti pravu ili interesu nekog lica.

U konkretnom slučaju, iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je tužilac, kao kupac, sa tuženim „Newland investment“ DOO Subotica, kao prodavcem, zaključio kupoprodajni ugovor, koji je solemnizovan pred tuženom 11.10.2018. godine, a kojim je u članu 3. predviđeno da kupac stupa u posed kupljenih nekretnina nakon isplate cene i uz konstataciju na ugovoru da je prodavac potpisom tog ugovora dao saglasnost da kupac može u katastru nepokretnosti uknjižiti svoje pravo vlasništva nakon isplate ugovorene cene bez ikakve njegove dalje pismene ili usmene saglasnosti, da je nakon zaključenja ugovora tuženi RGZ SKN doneo rešenje od 16.10.2018. godine odredivši predbeležbu upisa prava svojine sa prodavca na kupca, sa rokom opravdanja do 16.01.2019. godine (u kom roku je prodavac obavezan da dostavi ispravu koja sadrži bezuslovnu dozvolu za upis prava svojine na nepokretnostima koje su predmet kupoprodajnog ugovora, koju prodavac nikada nije sačinio), nakon čega je 24.10.2018. godine doneo rešenje kojim je poništeno rešenje od 16.10.2018. godine (koji postupak još uvek nije pravnosnažno okončan), da je tužilac donošenjem rešenja od 24.10.2018. godine saznao za postojanje rešenja Višeg suda u Beogradu P 40/2018 od 04.04.2018. godine, dok je tuženi „Newland investment“ DOO Subotica za navedeno rešenje saznao danom prijema 16.07.2018. godine (i pored tog saznanja je zaključio predmetni ugovor o kupoprodaji od 11.10.2018. godine), a nakon čega su tužilac i tuženi „Newland investment“ DOO Subotica zaključili ugovor o zajmu od 17.01.2019. godine, iz kojeg proizlazi da je tužilac dao na zajam tuženom 11.500.000,00 dinara, a koji je zaključen kako bi tužilac isplatom navedenog iznosa izbegao plaćanje poreza na promet apsolutnih prava, koji bi bio naplaćen da je tužilac isplatio tuženom kupoprodajnu cenu. Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da propust tuženog RGZ SKN da u prvom stepenu odlučuje po redosledu prijema nije u neposrednoj uzročnoj vezi sa štetom tužioca, niti je u vezi sa isplatom kupoprodajne cene od 11.500.000,00 dinara (koju je tužilac izvršio i pored saznanja za upis rešenja Višeg suda P 40/18 od 04.04.2018. godine). Naime, činjenica da je drugostepeni organ tuženog RGZ SKN donošenjem rešenja od 24.10.2018. godine, poništio prvostepeno rešenje od 16.10.2018. godine, sama po sebi ne znači da je rad organa tuženog bio nezakonit i nepravilan budući da je propust tuženog da odluči o zahtevima građana po redosledu prijema jeste propust prvostepenog organa koji je ispravljen u redovnom postupku po žalbi odlukom drugostepenog organa, te da je dvostepenost redovan način odlučivanja i ne može se smatrati nezakonitim ili nepravilnim radom državnih organa koji može uzrokovati štetu trećim licima, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Takođe, tužena BB je prilikom solemnizacije predmetnog kupoprodajnog ugovora izvršila uvid u izvod iz lista nepokretnosti br. .. KO ..., kao i uvid u sistem za kontrolu prometa nekretninama i u solemnizacionoj klauzuli navela, između ostalog, da uvidom u evidenciju koju vodi Centralni registar prometa nepokretnosti, na osnovu raspoloživih podataka koji do vremena overe isprave stoje upisani u elektronsku bazu evidencije koju vodi navedeni registar, a vezan za registrovanje prometa nepokretnosti, javni beležnik je utvrdila da predmetna nepokretnost nije prometovana od strane prodavca u periodu do sačinjavanja i overe ove isprave, kao i da je poučila i upozorila ugovorne strane da kupac postaje vlasnik predmetne nepokretnosti danom uknjižbe prava svojine u svoju korist kod nadležnog katastra nepokretnosti, a ne danom zaključenja i overe ovog ugovora, te po oceni ovog suda nema nepravilnog i nezakonitog rada tužene.

Suprotno navodima revizije tužioca, tužilac kao kupac je morao da postupa sa pažnjom dobrog privrednika. Naime, prema članu 18. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da strana u obligacionom odnosu dužna je da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika, odnosno pažnja dobrog domaćina). Imajući u vidu navedeno, tužilac kao kupac je morao da postupa sa pažnjom dobrog privrednika, pa kod činjenice da prilikom zaključenja ugovora tuženi, kao prodavac nije dao ispravu koja sadrži bezuslovnu dozvolu za upis prava svojine na nepokretnostima koje su predmet kupoprodajnog ugovora (koju ni naknadno nije sačinio), tužilac je imao mogućnost da preduzme i druge radnje provere, odnosno da ispita da li su podaci katastra nepokretnosti u saglasnosti sa faktičkim stanjem nepokretnosti, kao i da izvrši uvid u zbirku isprava kod tuženog RGZ SKN, a u kojoj se, između ostalog, nalazio i zahtev od 18.07.2018. godine koji je podneo VV za upis zabeležbe privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja predmetnih nepokretnosti, podnet nakon pravnosnažnosti i radi opravdanja rešenja Višeg suda u Beogradu P 40/18 od 04.04.2018. godine, a zbog čega je rešenjem od 24.10.2018. godine poništeno rešenje od 16.10.2018. godine.

Imajući u vidu izloženo, te da svaka nezakonitost ili nepravilnost, koja je za posledicu imala poništenje odluke organa uprave u upravnom postupku (u konretnom slučaju rešenja od 16.10.2018. godine) ili upravnom sporu, nema za posledicu naknadu štete, kao i da povreda zakona (podzakonskog ili opšteg akta) mora da bude tako očigledna i jasna i da predstavlja uzrok štete (uzročna veza je nužan i neophodan uslov za prouzrokovanje štete), a da se za pogrešno tumačenje pravnih akata (zakonskih i podzakonskih) po pravilu ne odgovara, osim ako u pogledu nekog pravnog pitanja postoji ustaljena, dosledna i u tumačenju nepromenljiva višegodišnja pravna praksa, to po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju, svega navedenog nema, pa su stoga neosnovani navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 153. stav 1. i 154. ZPP.

Tužilac u reviziji ponavlja žalbene navode, koji su bili predmet pravilne i potpune pravne ocene drugostepenog suda, koje prihvata i ovaj sud.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković