Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu revizije su blagovremeno su izjavili tužilac, pobijajući je u stavu prvom izreke i tuženi VV i GG, pobijajući je u stavu drugom izreke i u pogledu odluke o troškovima postupka zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23) Vrhovni sud je ocenio da revizije nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u odlukama nižestepenih sudova tužilac je kao kupac sa sada pok. DD, pravnim prethodnikom tuženih kao prodavcem zaključio 09.09.1997. godine ugovor o kupoprodaji nepokretnosti stana br. ..., površine 72 m2 na 1. spratu zgrade u ulici ... br. ... u ... za kupoprodajnu cenu od 93.000,00 nemačkih maraka (47.692,30 evra). Nakon smrti prodavca ovde tuženi, kao njegovi pravni sledbenici pokrenuli su parnicu protiv ovde tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji koji je tužilac zaključio sa njihovim pravnim prethodnikom. Pravnosnažnom presudom utvrđena je ništavost ovog ugovora iz razloga nesposobnosti prodavca, sada pok. DD da shvati značaj i pravne posledice pravnog posla u kome je učestvovao kao prodavac i tuženi, ovde tužilac obavezan da se sa svim licima i stvarnima iseli iz stana koji je bio predmet kupoprodaje i preda ga u posed naslednicima prodavca, ovde tuženima. Tužiocu kao kupcu nije bilo, niti je moglo biti poznato da prodavac nije bio sposoban da shvati značaj i pravne posledice ugovora o kupoprodaji koji je zaključio kao prodavac. Visina obaveze pravnih sledbenika prodavca da tužiocu kao kupcu vrate ono što su primili po osnovu ništavog pravnog posla, ugovora o kupoprodaji utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka u visini revalorizovanog iznosa kupoprodajne cene od 79.517,091 evra.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da su tuženi, kao pravni sledbenici prodavca u obavezi da tužiocu vrate revalorizovani iznos isplaćene kupoprodajne cene jer se samo na taj način u uslovima visoke inflacije i promenjenih okolnosti može uspostaviti ekvivalent uzajamnih davanja i omogućava da se stranke nakon utvrđenja ništavosti ugovora o prodaji nađu u istoj materijalnoj situaciji u kojoj su se našli pre zaključenja ugovora a da bi dosuđivanje tržišne vrednosti bilo neprihvatljivo i nepravično zbog čega je primenom odredbi člana 104, 210, 214. i 277. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio tužbeni zahtev za isplatu revalorizovanog iznosa isplaćene kupoprodajne cene, a odbio za isplatu razlike do tržišne vrednosti predmeta kupoprodaje u vreme veštačenja.

Drugostepeni sud je prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda smatrajući da je imajući u vidu i ostale okolnosti konkretnog slučaja, odnosno činjenicu da stan u vreme kupovine još nije bio otkupljen, da je iz tog razloga ugovorena niža cena od tržišne, da je cena isplaćena u nemačkim markama u dva navrata a da je stan bio u zapuštenom stanju kao i trenutnu vrednost stana, dosuđenjem revalorizovanog iznosa isplaćene kupoprodajne cene ostvaren cilj propisan članom 104. stav 1. ZOO, te da je u preostalom delu do tržišne vrednosti stana u vreme presuđenja tužbeni zahtev neosnovan i stoga u pogledu odluke o glavnoj stvari potvrdio prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog suda pravno stanovište drugostepenog suda je doneto pravilnom primenom materijalnog prava zbog čega navodi revizije tužioca i tuženih VV i GG nisu osnovani.

Odredbom člana 104. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da je u slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće ili ako se priroda onoga što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke ukoliko zakon što drugo ne određuje (stav 1.) i da će prilikom odlučivanja sud voditi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju strana, o značaju društvenih interesa koji se ugrožavaju kao i o moralnim shvatanjima društva. Odredbom člana 108. istog zakona propisano je da je ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovaran svom saugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti. Iz ovih zakonskih odredbi proizilazi da svaka ugovorna strana koja je nešto primila po osnovu ništavog ugovora dužna je da vrati drugoj sve ono što je primila, a ako se priroda onoga što je ispunjeno protivi vraćanju ili nije moguće ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, a za štetu koja za drugog ugovarača proistekne prilikom zaključenja ništavog ugovora odgovara drugi ugovarač pod uslovima da je kriv za zaključenje ništavog ugovora, a da druga ugovorna strana ovo nije znala ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti. To dalje znači da strana koja je kriva za zaključenje ništavog ugovora odgovara po principima deliktne odgovornosti obzirom da ugovornoj odgovornosti nema mesta pošto nema ni punovažne ugovorne obaveze. Kako je u konkretnom slučaju ugovor koji su zaključili tužilac i pravni prethodnik tuženih zaključen iako jedna ugovorna strana nije mogla da shvati značaj zaključenja ovog ugovora i pravne posledice koje on proizvodi, odnosno bila je poslovno nesobna za zaključenje tog ugovora, a suprotna strana, kako to utvrđuju sudovi, nije znala, niti je mogla znati za tu nesposobnost prodavca to se u konkretnom imaju primeniti odredbe iz člana 104. Zakona o obligacionim odnosima za vraćanje primljenog po ništavom pravnom poslu ali ne i odredbe člana 108. istog zakona jer kod odsustva shvatanja značaja svojih radnji nema ni deliktne odgovornosti prodavca.

Imajući u vidu da restitucija znači uspostavljanje u imovini obe ugovorne strane stanja koje je bilo pre zaključenja ništavog ugovora što u konkretnom znači da kupac, ovde tužilac vraća stvar (stan) a tuženi kao pravni sledbenici prodavca cenu to se prilikom vraćanja primljenog mora primeniti načelo jednakih vrednosti davanja, odnosno da se nakon utvrđivanja ništavosti ugovora ugovorne strane nađu u materijalnoj situaciji u kojoj su bile pre zaključenja takvog ugovora. Ostvarivanje ovog cilja u uslovima promenjenih okolnosti, kakve su u konkretnom slučaju jer je ugovor o kupoprodaji zaključen 1997. godine a kupoprodajna cena isplaćena u nemačkim markama koje su prestale da budu sredstvo plaćanja i obzirom na inflaciju nije moguće vraćanjem primljene kupoprodajne cene. Pošto zbog svih ovih okolnosti vraćanje primnjenog po ništavom ugovoru o kupoprodaji nije moguće, tada se dosuđuje naknada u novcu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke odnosno iznos pravične cene koja zavisi od okolnosti slučaja. Kako je stan kupljen u trenutku kada još uvek nije bio otkupljen i kako nije kupljen po tržišnoj ceni, a za suprotan zaključak tužilac izneo ni tvrdnje ni dokaze, to je isplata revalorizovanog iznosa isplaćene kupoprodajne cene (primenom parametara rasta cena na malo) pravilan način obračuna i utvrđivanja iznosa pravične cene u smislu člana 104. ZOO zbog čega je pravilno tužiocu dosuđeni iznos od 79.519,091 evra a u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev jer za okolnosti koje bi opravdavale primenu pravila iz člana 108. istog zakona nije bilo mesta.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom člana 153, 154. i 163. ZPP obzirom na uspeh tužioca u parnici.

Sa svega iznetog, na osnovu člana 414. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković