Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gžrr 485/22 od 08.12.2022. godine, u stavu I izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke. U stavu II izreke preinačena je prvostepena presuda tako što je: 1. odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Čačku I.br. 1482/15 isplati neisplaćene minimalne zarade, kao i troškove parničnog i izvršnog postupka po rešenju o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I.br. 1482/15 od 24.09.2016. godine u iznosima taksativno navedenim u ovom stavu izreke, sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od 26.03.2019. godine, kao dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, troškove parničnog postupka u iznosu od 142.064,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.03.2019. godine, kao dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate i troškove izvršnog postupka u iznosu od 10.800,00 dinara, sve na teret budžetskih sredstava Republike Srbije, u okviru sredstava koja su namenjena pokriću tekućih rashoda Osnovnog suda u Čačku, osim sredstava namenjenih za tekuće održavanje objekata i opreme za zaposlene; 2. obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 27.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do konačne isplate; 3. odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija tužioca dozvoljena je protiv pravnosnažnog dela drugostepene presude kojim je preinačena prvostepena presuda, a na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23-dr. zakon), pa je u tom delu revizijski sud ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. ZPP, i utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 17.09.2015. godine podneo predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika AD FRA „Alat za unutrašnji navoj“ DOO Čačak, na osnovu izvršne isprave - presude Osnovnog suda u Čačku P.br. 123/11 od 26.07.2014. godine, radi naplate potraživanja na ime minimalne zarade za period od aprila meseca 2008. do marta meseca 2011. godine, u iznosima kako je to bliže opisano predmetnim predlogom, zatim troškova parničnog postupka u iznosu od 142.064,00 dinara sa pripadajućom kamatom i troškova izvršenja, koji predlog je usvojen rešenjem istog suda I.br.1482/15 od 24.09.2015. godine, a kojim su određeni trošovi izvršenja u iznosu od 10.800,00 dinara. Izvršenje je određeno plenidbom novčanih sredstava koje izvršni dužnik ima na računima kod „Čačanske banke“ a.d. Čačak. Zbog nedostatka priliva novčanih sredstava na tekući račun izvršnog dužnika, tužilac nije namirio svoje potraživanje, da bi rešenjem I 1482/15 od 08.05.2018. godine bio prekinut postupak izvršenja jer je izvršni dužnik prestao da postoji kao pravno lice usled sprovedene statusne promene. Takođe je prvostepeni sud utvrdio da je izvršni dužnik u vreme kada je nastalo predmetno potraživanje poslovao većinskim državnim kapitalom. Rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 149/18 od 28.03.2018. godine utvrđeno je da je podnosiocu, ovde tužiocu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu tog suda I 1482/15.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud zaključuje da postoji odgovornost tužene zbog dužine trajanja izvršnog postupka, zbog čega tužilac trpi materijalnu štetu koja se ogleda u tome što je onemogućen da koristi novčana sredstva koja mu pripadaju i koja se sastoji u visini glavnog neisplaćenog potraživanja u posmatranom izvršnom postupku u kome mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i koje je utvrđeno pravnosnažnom odlukom suda. Iz navedenog proizilazi da je tužilac pretrpeo imovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razuzmnom roku, pa kako se tužena ne može osloboditi odgovornosti po osnovu krivice tužioca ili nekog trećeg lica u smislu čl. 177 st.1 i 2 ZOO, ni delimično, jer tužilac nije doprineo nastanku štete, zbog čega nema podeljene odgovornosti u smislu čl. 192 ZOO, to prvostepeni sud nalazi da je tuženi odgovoran za štetu koju tužilac potražuje i koja predstavlja neisplaćeno potraživanje u posmatranom izvršnom postupku broj 10447/20 od 26.10.2020. godine. Prvostepeni sud je delimično odbio tužbeni zahtev za deo potraživanja koje se odnosi na zateznu kamatu, smatrajući da tužiocu pripada zatezna kamata od dana podnošenja tužbe.

Drugostepeni sud iz izvedenih dokaza o stukturi kapitala i odgovornosti tužene, donosi drugačiji zaključak. Prema oceni drugostepenog suda, u konkretnom slučaju mora se utvrđivati uzročno-posledična veza između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate, propisane odgovarajućim zakonom o izvršenju. Dokazivanje postojanja uzročno-posledične veze između nastale imovinske štete i nepravilnog ili nezakonitog rada organa tužene u smislu člana 172 ZOO, je na tužiocu shodno pravilu o teretu dokazivanja. Drugostepeni sud dalje obrazlaže da u situaciji kada je od strane prvostepenog suda utvrđeno da je tužilac po pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Osnovnog suda Čačak P.br. 123/11 od 26.07.2014. godine imao neizmireno novčano potraživanje u visini minimalnih zarada za period 01.04.2008. godine do 31.03.2011. godine, a prema AD FRA „Alat za unutrašnji navoj“ DOO Čačak, a da shodno podacima iz pročitanih potvrda Agencije za privredne registre proizilazi da u spornom periodu od 01.04.2008. godine do 31.03.2011. godine AD FRA „Alat za unutrašnji navoj“ DOO Čačak nije poslovao sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, to tužbeni zahtev tužioca prema tuženoj Republici Srbiji ne može biti osnovan, iz kojih razloga je uz primenu napred navedenih odredaba materijalnog prava, drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema stavu trećem te odredbe, odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Naknada materijalne štete, prema pravilima obligacionog prava, odnosi se na uspostavljanje ranijeg stanja, kakvo je bilo pre nego što je šteta nastala, kao i na isplatu u novcu ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne nadoknađuje štetu potpuno ili ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (član 180. Zakona o obligacionim odnosima).

Evropski sud za ljudska prava je u predmetima u odnosu na Srbiju izrazio stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema društvenim preduzećima i preduzećima sa pretežnim društvenim kapitalom, kao subjekata pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnom sudskom odlukom koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period, odgovara Republika Srbija, iz sopstvenih sredstava. Presudama donetim u takvim predmetima Republika Srbija je obavezana da iz sopstvenih sredstava, u roku od tri meseca od njihove pravnosnažnosti, isplati podnosiocima predstavke iznose koji su im dosuđeni pravnosnažnim presudama domaćih sudova.

Takođe, Ustavni sud je, uvažavajući praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, odlukama kojima je usvajao ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije usled nesprovođenja rešenja o izvršenju - prinudne naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, utvrđivao pravo nosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju, umanjene za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu.

Prema Zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Sledstveno izloženom, po stanovištu revizijskog suda, tužena je i u ovom slučaju dužna da tužiocu isplati iznose dosuđene izvršnom presudom Osnovnog suda u Čačku P.br. 123/11 od 26.07.2014. godine i određene rešenjem o izvršenju istog suda I.br.1482/15 od 24.09.2015. godine. Odgovornost tužene zasniva se na napred citiranim odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i Zaključku Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, budući da je tokom postupka bilo nesporno da je rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 149/18 od 28.03.2018. godine utvrđeno da je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu tog suda I 1482/15. Takođe, nasuprot zaključku drugostepenog suda, izvršni dužnik AD FRA „Alat za unutrašnji navoj“ DOO Čačak, jeste poslovao sa većinskim državnim kapitalom budući da je struktura kapitala njegovog osnivača (AD FRA Čačak) iznosila 47,8582 % Akcionarski fond i 9,7909 PIO Fond RS, što čini preko 50% državnog kapitala. Stoga, tužena odgovora za materijalnu štetu usled neizvršenja pravnosnažne i izvršne sudske odluke, po pravilima o objektivnoj odgovornosti iz člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koja šteta je dosuđena stavom prvim izreke prvostepene presude. Na taj način tužiocu će biti nadoknađena materijalna šteta u skladu sa pravilom sadržanim u članu 185. Zakona o obligacionim odnosima i njegovo imovno stanje biti dovedeno u položaj u kojem bi se nalazilo da je izvršni postupak okončan isplatom dosuđenog novčanog potraživanja u razumnom roku.

Imajući u vidu da drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije protiv drugostepene odluke u delu u kome je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu i rešenje sadržano u presudi u drugom i trećem stavu izreke, Vrhovni sud primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5 ZPP, nalazi da revizija nije dozvoljena.

Naime, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen zahtev za isplatu zatezne kamate u određenim periodima, i delu kojim je odbačena tužba u delu tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na dosuđeni iznos troškova izvršnog postupka od 10.800,00 dinara plati zakonsku zateznu kamatu počev od 24.09.2015. godine pa do isplate.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi člana 28. Zakona o parničnom postupku, ako je za pravo na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahtev, dok kamate i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka se ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Stoga je u navedenom delu revizija nedozvoljena. Tužilac nije predložio da se u tom delu odlučuje po reviziji u skladu sa odredbom člana 404. ZPP, pa stoga revizijski sud nije ispitivao uslove za odlučivanje o reviziji iz te zakonske odredbe.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud nije tužiocu dosudio troškove revizijskog postupka imajući u vidu da iste nije opredelio po vrsti i visini u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković