Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 212/22 od 09.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 116.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je Vrhovni sud u više odluka izrazio stav povodom zahteva za naknadu materijalne štete povodom potraživanja koje je priznato u stečajnom postupku, a ne radi se o naplati troškova za ishranu u toku rada, regresa za korišćenje godišnjeg odmora i neisplaćenih zarada, koji stav se razlikuje od izraženog u pobijanoj presudi.

Zbog toga je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu je u smislu člana 408. ZPP, pa je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zbog trajne nesposobnosti plaćanja, nad DP „Tamiš hladnjače“ je otvoren stečajni postupak 08.05.2012. godine koji je bankrotirao, po rešenju od 26.07.2013. godine. Prvo poverilačko ročište održano je 05.07.2012. godine, ispitna ročišta 02.10.2012. godine, 03.06.2013. godine i 07.10.2013. godine, kada je doneta odluka o svim prijavljenim potraživanjima. Održano je šest prodaja, prva 07.10.2014. godine a poslednja 28.12.2017. godine, od kojih je uspešna bila samo prva prinudna prodaja akcija banke „Banka Poštanska štedionica“. Nije bilo delimičnih deoba ni glavne deobe, iz razloga što imovina stečajnog dužnika nije unovčena. U vreme pokretanja stečajnog postupka privredno društvo je poslovalo sa 100% učešća društvenog kapitala. U međuvremenu, na predlog stečajnog upravnika, uz saglasnog Odbora poverilaca, doneta je odluka da se izvrši i nova procena stečajnog dužnika, pa je prema proceni od 01.11.2021. godine utvrđena ukupna visina priznatih potraživanja svim poveriocima od 207.471.126,39 dinara, od čega 62.081.525,77 dinara na ime priznatih potraživanja razlučnih poverilaca.

Tužiocu je u predmetnom stečajnom postupku utvrđeno potraživanje po prijavi broj 2 u ukupnom iznosu od 2.899.321,29 dinara i to na ime glavnog duga, kamata i troškova, od čega je potraživanje u iznosu od 2.557.822,29 dinara utvrđeno tužiocu kao razlučnom poveriocu, a u preostalom iznosu kao stečajnom poveriocu. Predmetno potraživanje nastalo je na ime izvršenih usluga prevoza, po presudi Trgovinskog suda u Pančevu P 694/05 od 28.02.2007. godine koje je pravnosnažno 14.07.2008. godine, a izvršno od 07.10.2008. godine. Tužilac je kao firma koja se bavila autoprevozničkom delatnošću, po ugovoru o delu sa DP „Tamiš hladnjača“ vršio prevoz otkupljenog voća tokom sezona 2001. i 2002. godine za koju uslugu mu ništa od ugovorene cene nije plaćeno, pa je 2003. godine pokrenut sudski postupak koji je pravnosnažno okončan 2009. godine, nakon čega je bezuspešno pokušao da namiri dosuđeno potraživanje u dva izvršna postupka, da bi u međuvremenu nad izvršnim dužnikom bio otvoren stečaj. Potraživanje tužioca nije isplaćeno, jer u stečajnom postupku nije bilo isplata poverilaca. Rešenjem Privrednog suda u Pančevu R4 St 1187/19 od 17.09.2019. godine, usvojen je zahtev tužioca i utvrđeno da mu je u stečajnom postupku pred tim sudom St 141/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo stečajnom sudiji da preduzme sve mere u cilju okončanja stečajnog postupka u roku od 4 meseca, a da u naknadnom roku od 30 dana izvesti o preduzetim radnjama predsednika suda.

Nižestepeni sudovi, na osnovu činjenica da je od datuma poslednje prodaje imovine stečajnog dužnika 28.12.2017. godine prošlo 17 meseci, zaključuju da je postupanje stečajnog upravnika kao sudskog organa u domenu prodaje bilo nedolotvorno, jer sa aspekta hitnosti nije prihvatljivo da u u ovako dugom periodu nije bilo nijednog unovčenja imovine stečajne mase, da je stečajni upravnik naveo da će u narednom periodu predložiti sednicu odbora poverilaca radi promene načina prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, koju aktivnost je mogao da preduzme i odmah nakon šeste neuspele prodaje i da razmotri druge delotvorne načine prodaje stečajnog dužnika, osim prodaje kao pravnog lica i da je tužilac u ovoj parnici preduzeo je sve potrebne radnje u pravcu namirenja svog potraživanja i ničim nije uticao na dužinu trajanja predmetnog postupka, da je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na imovinu u smislu člana 58. Ustava Republike Srbije, člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1 iste Konvencije, odnosno da je pretrpeo štetu u visini potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku.

S obzirom da je stečajni dužnik društveno preduzeće sa 100% državnim kapitalom, da je visina ukupno priznatih potraživanja svim poveriocima niža od visine procene stečajnog dužnika kao pravnog lica i likvidacione procene imovine stečajnog dužnika, da nije bilo unovčenja imovine u stečajnom postupku zbog čega tužilac nije mogao namiriti potraživanje. ocenili su da za nenaplativost utvrđenog potraživanja tužioca prema tom preduzeću postoji objektivna odgovornost države, shodno odredbama člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i usvojili tužbeni zahtev tužioca sa zakonskom zateznom kamatom, u visini utvrđenog potraživanja u stečajnom postupku,

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, usled čega su doneli nepravilnu odluku.

Naime, pravo na mirno uživanje imovine propisano je odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije i članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda tako što je garantovano svakom fizičkom i pravnom licu neometano uživanje imovine i propisano je da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015), odredbom člana 31. propisuje da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Shodno odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrukuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema Zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda usvojenom u sednici održanoj 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju, utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostale neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Međutim, u pogledu izvršnih poverilaca koji ne spadaju u gore navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim i pravnim licima koja imaju „komercijalna“ potraživanja, nužno je utvrđenje uzročno-posledične veze između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, kao i da je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja neadekvatno postupanje suda, pa kako je potraživanje tužioca bilo vezano komercionalno a on u toku postupka nije dokazao da nije mogao da se naplati zbog toga što dužnik u trenutku pokretanja postupka stečajnog postupka nije imao dovoljno novčanih sredstava u svojoj imovini niti da se pre zaključenja komercijalnog ugovora sa dužnikom uverio u stanje njegovog boniteta i poslovnost, tužbeni zahtev je, po oceni Vrhovnog suda, neosnovan.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odluku o troškovima parničnog postupka doneo primenom člana 165. stav 1. i 2. u vezi sa članovima 153. stav 2. i 154. stav 1. ZPP, tako što je tuženoj, koja je uspela u sporu, dosudio troškove parničnog postupka u iznosu od 112.500,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi, imajući u vidu tražene i opravdane troškove i to za sastav odgovora na tužbu 22.500,00 dinara i za sastav dve žalbe po 45.000,00 dinara i odlučio kao u stavu drugom izreke, a stavom trećim izreke odlučio je s obzirom da tužilac nije uspeo u sporu.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković