Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku predložio je da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Primenjujući navedenu odredbu Vrhovni sud je ocenio da je revizija izuzetno dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse povodom pitanja naknade štete. Stoga je odlučeno kao u stavu prvom.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane odluke nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je isključivi vlasnik nepokretnosti, parcele broj .../... KO ..., po kulturi pašnjak V klase, površine 510 m2, upisane u list nepokretnosti ... KO ..., koju je stekao 2008. godine kupovinom od tadašnjeg vlasnika po ceni od 2.000 eur (u dinarskoj protivvrednosti) po aru. Nameravao da na istoj gradi stambeni objekat – vikendicu, pošto se ista nalazi u vikend naselju, zaseok „...“, u neposrednoj blizini jezera HE Zaovine, koje je u vlasništvu tuženog. U aprilu 2019. godine usled znatnih oscilacija nivoa vode u RHE Zaovine došlo je do aktiviranja klizišta na desnoj obali akumulacije brane Lazići, na prostoru zaoseka ..., koja obuhvata i predmetnu parcelu. Na istoj je isključena bilo kakva gradnja u svrhu za koju je tužlac kupio. Utvrđeno je da je uzrok aktiviranja klizišta naglo pražnjenje i punjenje akumulacije a da drugi činioci, kao što su infrastruktura i atmosferske padavine, nisu od presudnog značaja, kao što nije ni sastav tla. Dalje je utvrđeno, da je usled pomeranja terena koji se nalazi u zoni aktivnog klizišta došlo do potpune promene reljefa u celoj zoni, da su se pomerili i nasuti putevi i da nisu za korišćenje, da su se urušili susedni objekti, da je nemoguće sanacijom uspostaviti ranije stanje, te da je predmetna nepokretnot izgubila svoju tržišnu i upotrebnu vrednost. Utvrđuje se da je parcela tužioca ''praktično neupotrebljiva'' ali i da je potpuno uništena. Nalazeći da ukupna vrednost zemljišta, prema nalazu veštaka je 1.198.500,00 dinara, prvostepeni sud navedeni iznos dosuđuje sa kamatom od dana veštačenja.

Drugostepeni sud prihvata materijalno pravni zaključak prvostepenog suda u pogledu glavne stvari, dok preinačava odluku u delu o kamati nalazeći da tužiocu kamata pripada od dana presuđenja pa za period pre toga, u pogledu tog sporednog davanja, presudu preinačava i tužbeni zahtev odbija.

Revizijom se osporava materijalnopravni zaključak nižestepenih sudova. Ukazuje se da tužilac ima pravo samo na naknadu u visini tržišne vrednosti parcela pre nastanka štete i vrednosti posle klizanja terena budući da je ostao u svojini i državini ovih parcela.

Prema odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, dok prema odredbi iz stava 2. za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu. Prema odredbi člana 173. istog propisa šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da ona nisu bile uzrok štete. Saglasno odredbi člana 185. odgovorno lice dužno je uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1.), ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je da ostatak štete naknadi u novcu (stav 2.). Kada uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće ili kada sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete (stav 3.).

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, kao i citirane zakonske odredbe Vrhovni sud nalazi da je revizija osnovana.

Netačni su navodi revizije da nižestepeni sudovi nisu cenili uticaj drugih faktora na nastupanje štete. To je učinjeno pa je konstatovano je da je prevalentni uzročnih nestabilnosti padine i klizanja tla upravo velika i nagla oscilacija nivoa veštačke akumulacije. Dakle, suština je u naglom punjenju i pražnjenju akumulacije, a ne u samom punjenju i pražnjenju. Tuženi nije dokazo, u smislu napred citirane odredbe člana 173 Zakona o obligacionim odnosima, da je uzrok štete van njegove delatnosti.

Međutim, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova kojim tužiocu dosuđuju naknadu u visini tržišne vrednosti nepokretnosti. Vrhovni sud uočava da nižestepeni sudovi navode da je nepokretnost neupotrebljiva ali i da je potpuno uništena, što bi upućivalo da ona uopšte i ne postoji. Ipak, ona postoji što proizilazi iz nalaza veštaka, ali sa bitno izmenjenim reljefom odnosno vidnim izbočinama, nagibom i talasima. S tim u vezi, prenebregava se činjenica da je tužilac ostao u vlasništvu nepokretnosti. Tužiocu parcela nije oduzeta, niti je ona prestala da postoji pa mu se ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti. Takva naknada dosuđuje se samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj. O ovom se Vrhovni sud izjasnio u svojim odlukama (Prev 15634/23..)

Prema odredbi član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, koristi je i njome raspolaže u granicama određenim zakonom. Tužilac stvar drži i istom može raspolagati. Kako se tvrdilo tokom spora, on je ne može koristiti jer je izgubila upotrebnu vrednost odnosno ''praktično je neupotrebljiva''.

Zakonom o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 - ispr., 64/10 - US i dr.) definisano je da je klizište vid geodinamičkog procesa, u kome se zemljište pod uticajem gravitacije i drugih geoloških, hidroloških i seizmoloških pojava odvaja od stabilne podloge i klizi po kliznoj površini. Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama (Sl. glasnik RS br. 87/2018) klizanje tla je definisano kao elementarna nezgoda (član 2 st. 1 tač.2) dok je Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima (Sl. glasnik RS br. 101/2015, 95/2018 – dr. Zakon i 40/2021) definisano kao geološki hazard (čl.3 st. 1 tač. 17). Ovim propisom regulisano je i da Geološki Savez vrši istraživanje i monitoring klizišta (čl. 14 st.2). Sledom iznetog, prilikom ocene visine štete propušteno je da se ceni da li se radilo o već poznatom klizištu (pri čemu je tužilac tvrdio da je klizište evidentirano još 1997. godine a tužilac je izjavio da je znao da se radi o takvom zemljištu) i od kakvog je to uticaja na visinu štete.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni sud nalazi da zbog nerazjašnjenih bitnih okolnosti nije pravilno primenjeno materijalno pravo te je primenom odredbe čl. 416 st. 2 Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci.

U ponovnom postupku imaće se u vidu činjenica da je parcela ostala u vlasništvu tužioca a ceniće se da li se radilo o registrovanom klizištu i ako jeste kako je to uticalo na njegovu vrednost. Konačnom odlukom rešiće se i o troškovima postupka.

Predsednik veća-sudija,

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković