Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer je odluka u skladu sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 22.05.2018. godine, dopunjenim na sednici Građanskog odeljenja od 16.09.2021. godine, kod utvrđenja da u predugovornoj fazi tužilja nije upoznata sa vrstom i visinom troškova kredita. Kako odluka u sporovima sa ovakvim tužbenim zahtevom zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, to odluke ovog suda kao i odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, a stavom 4. istog člana propisano je kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 33. stav 2). Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja ništavosti podneta je 11.12.2020. godine. U tužbi nije označena vrednost predmeta spora, niti je to učinjeno do okončanja postupka pred prvostepenim sudom ali je određena sudska taksa na tužbu i prvostepenu presudu od po 1.900,00 dinara.

U imovnskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, a tužilac u tužbi nije označio vrednost spora niti je označena ili utvrđena naknadno do pravnosnažnog okončanja postupka, vrednost predmeta spora se utvrđuje prema određenoj, odnosno naplaćenoj sudskoj taksi. Taksenom tarifom – tarifni broj 1. Zakona o sudskim taksama, propisano je da se taksa u iznosu od 1.900,00 dinara plaća za tužbu prema vrednosti predmeta spora do 10.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano potraživanje, u kome je taksa na tužbu i prvostepenu presudu određena u iznosu koji odgovara vrednosti predmeta spora do 10.000,00 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to i revizija tužene nije dozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković