O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Užicu P 728/22 od 07.10.2022. godine, u stavu I, utvrđeno je da su ništavi Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overeni pred Opštinskim sudom u Užicu pod Ov.br.453/09 od 09.02.2009. godine i Aneks Ov I broj 4506/2013 od 26.06.2013. godine, što su tuženi Republika Srbija (kao zakonski sukcesor ranije označene tužene, VV, biv. iz ..., naselje ... bb) i BB iz ..., dužni priznati i trpeti da se kod Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti u Užicu izbriše kao nepravovaljan upis prava svojine tuženog BB iz ..., a na kp. broj ... KO ..., upisanoj u LN broj ... KO ..., a da se upiše na osnovu ove presude pravo svojine tužioca AA iz ..., na ½ kp. broj ... KO ..., upisan u LN broj ... KO ... Stavom II izreke, obavezan je tuženi BB, iz ..., da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 396.322,17 dinara. Stavom III izreke, zahtev tužioca za naknadu razlike troškova od dosuđenog iznos od 396.322,17 dinara do zatraženog iznosa od 679.550,00 dinara, u iznosu od 283.227,83 dinara odbijen je kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1538/23 od 13.03.2024. godine, stavom 1. izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu III izreke. Stavom 2. preinačena je prvostepena presuda u stavu I i II izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se u odnosu na tuženog Republiku Srbiju i BB iz ... utvrdi da su ništavi Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, koji je overen pred Opštinskim sudom u Užicu pod Ov.br.453/09 od 09.02.2009. godine i Aneks Ov I br. 4506/2013 od 26.06.2013. godine, što su tuženi Republika Srbija (kao zakonski sukcesor ranije označene tužene, a sada pokojna VV, bivša iz ..., Naselje ... bb), BB iz ... dužni priznati i trpeti da se kod Republičkog geodetskog zavoda, Službe za katastar nepokretnosti u Užicu izbriše kao nepravovaljan upis prava svojine tuženog BB iz ..., a na kp. br. ... KO ..., upisanoj u LN broj ... KO ..., a da se upiše na osnovu ove presude pravo svojine tužioca na ½ kp.broj ... KO ..., upisanoj u LN broj ... KO ... Tužilac je obavezan da tuženom BB iz ... na ime troškova parničnog postupka naknadi iznos od 146.250,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi BB iz ..., u celosti je osporio navode revidenta i predložio da se revizija odbije kao neosnovana. Troškove revizijskog postupka nije tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je odlučio da je revizija tužioca osnovana u odnosu na tuženog BB iz ... a neosnovana u odnosu na tuženu Republiku Srbiju.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac je svojoj sestri, prvobitno tuženoj, a sada pokojnoj VV, dana 13.05.2003. godine izdao opšte punomoćje overeno pred nadležnim organima u Francuskoj, da može da zastupa ovde tužioca pred sudovima i drugim organima, između ostalog da u njegovo ime i za njegov račun zaključuje ugovore o kupoprodaji nepokretnosti, koji su u svojini tužioca, da prima i isplaćuje novac, te da u vezi sa tim transakcijama reguliše plaćanje poreza i druge administrativne poslove. Na osnovu ovog ovlašćenja, sada pok. VV, je kao prodavac a ujedno i kao punomoćnik tužioca AA, sa ovde tuženim BB, kao kupcem, dana 09.02.2009. godine zaključila Ugovor o prodaji nepokretnosti koji je overen kod Opštinskog suda u Užicu pod Ov. br. 453/09 od 09.02.2009. godine, kojim je konstatovano da su prodavci, suvlasnici sa po ½ na kp. broj ... KO ..., po kulturi livaca 6. klase, ukupne površine 24,07 ari, na mestu zvanom „...“, upisane u ln. broj ... KO ... i da prodaju kupcu, ovde tuženom BB idealni udeo od po 5/24 na navedenoj parceli, odnosno 10/24 ukupnog udela od te parcele, za ukupnu kupoprodajnu cenu od 9.500 evra. Prodavci ostaju kao suvlasnici na navedenoj kat.parc. svako sa svojim idealnim delom od po 7/24. Potpisnici ugovora su sada pokojna VV i tuženi BB. Prilikom overe ugovora koja je izvršena kod Osnovnog suda u Užicu dana 09.02.2009. godine pod brojem Ov.br.453/09, u tekstu klauzule kojom se potvrđuje overa potpisa ugovarača navedeno je da se potvrđuje da su GG i DD svojeručno potpisale ugovor, te da je identitet imenovanih utvrđen na osnovu ličnih karata. U navedenom Ugovoru kao predmet ugovora umesto kp. broj ... KO ..., upisana je kp. broj ... KO ..., koja greška je ispravljena zaključenjem Aneksa tog ugovora o kupoprodaji, koji je overen kod Osnovnog suda u Užicu pod Ov I br. 4506/2013 od 26.06.2013. godine gde su kao potpisnici navedeni sada pok. VV i kupac BB.

U postupku je dalje utvrđeno da je dana 24.09.2012. godine, tužilac je sačinio pismeno naslovljeno kao otkaz punomoćja, u kome je navedeno da isti otkazuje punomoćje svojoj sestri, sada pokojnoj VV (od 13.05.2003. godine), a otkaz punomoćja je predao Prvom osnovnom sudu u Beogradu dana 04.10.2012. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud, zaključuje da je prvobitno tužena, a sada pokojna VV, od strane svog brata, ovde tužioca AA, bila ovlašćena da umesto tužioca zaključuje Ugovore o prodaji nepokretnosti koji i njemu pripadaju, te da zaključenjem Ugovora o prodaji nepokretnosti od 09.02.2009. godine, nije prekoračila ovlašćenja data opštim punomoćjem od 12.05.2003. godine. Međutim, prvostepeni sud nalazi da je predmetni Ugovor o prodaji nepokretnosti od 09.02.2009. godine, ništav i pored zadovoljenja njegove pismene forme i protivan članu 70 i 103. Zakona o obligacionim odnosima i odredbama Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, jer se prilikom overe kao potpisnici označavaju treća lica čije svojstvo sa ugovaračima nije naznačeno, a iz klauzule o overi ugovora, proizilazi da je indetitet tih lica proveravan i utvrđivan putem ličnih isprava, a ne i samih ugovorača. Pored toga, prvostepeni sud, zaključuje da je ništav i Aneks ugovora koji je overen pred Osnovnim sudom u Užicu Ov I br.4506/2013 od 26.06.2013.godine, jer je zaključen nakon što je tužilac otkazao punomoćje pokojnoj VV, koji otkaz je usledio dana 04.10.2012. godine.

Suprotno stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud zaključuje da predmetni Ugovor o prodaji nepokretnosti od 09.02.2009. godine, nije ništav, jer smatra da se nedostatak u pogledu overe potpisa može konvalidirati u smislu odredbe člana 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br.42/98 i 111/2009), koji je bio na snazi u vreme kada je sporni ugovor zaključen u situaciji kada je ugovor izvršen u celosti, u kom slučaju pisani ugovor o prometu nepokretnosti bio je dovoljna forma za sačinjavanje ugovora o prometu nepokretnosti kao privatne isprave. Pored toga, nalazi da nije ništav ni Aneks predmetnog ugovora (overen 26.06.2013. godine), jer su prodavci u vreme sačinjavanja spornog Aneksa već raspolagali predmetnom parcelom, a istim je otklonjena samo očigledna tehnička greška nastala u pisanju broja parcele i pozvao se na odredbu člana 93. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj opoziv punomoćja i njegovo sužavanje nemaju dejstva prema trećem licu. S tim u vezi, drugostepeni sud, preinačio je prvostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava i odbio zahtev tužioca da se utvrdi da je ništav Ugovor o prodaji nepokretnosti od 09.02.2009. godine i Aneks Ov I 4506/2013.

Po oceni Vrhovnog suda osnovani su navodi revidenta kojim ukazuje da je drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ugovori koji nisu zaključeni u propisanoj formi nemaju pravno dejstvo ukoliko iz cilja propisa kojim je određena forma ne proizilazi šta drugo. (člana 70. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) Forma ugovora o prodaji nepokretnosti, propisana je odredbom člana 455. Zakona o obligacionim odnosima i to pismena forma, pod pretnjom ništavosti. Odredbom člana 4. stav 1. Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. Glasnik RS“, br. 42/98 i 111/2009), koji je bio na snazi u vreme kada je sporni ugovor zaključen propisano je da se ugovor o prometu nepokretnosti zaključuje u pisanoj formi, a potpisi ugovorača overavaju od strane suda. Overa potpisa ugovorača u vreme zaključenja spornog Ugovora regulisana je odredbama Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa („Službeni glasnik RS“, br.39/93). Pismena forma i overa potpisa ugovorača od strane suda kada je u pitanju prodaja nepokretnosti proizilazi upravo iz značaja predmeta kupoprodaje odnosno da se raspolaže nepokretnostima, te da se stroga forma zahteva upravo radi zaštite svojine.

U konkretnom slučaju, nije bilo sporno da je prvobitno tužena, sada pokojna VV, zaključila Ugovor o prodaji nepokretnosti od 09.02.2009. godine kojim je prodala svoj idealni deo od 5/24 i idealni deo tužioca od 5/24 a po ovlašćenju tužioca od 12.05.2003. godine, kp. broj ... KO ..., upisane u ln. broj ... KO (ukupno 10/24). Međutim, prilikom overe spornog Ugovora povređena je potrebna forma utoliko što su overeni potpisi lica koji nisu ugovarači a čije svojstvo sa ugovaračima nije naznačeno, niti je tokom ovog postupka na osnovu predloženih dokaza bilo moguće utvrditi indetitet navedenih lica, pa se zbog toga ugovor ne može se konvalidirati ni u smislu člana 4. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti, jer bi to bilo suprotno cilju zbog kojeg je ova forma propisana. Nepoštovanje propisane forme čini ugovor ništavim i takav ugovor ne može proizvoditi pravna dejstva. Stoga, odredbu člana 4. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti, treba posmatrati kao izuzetak, u suprotnom, odredba o propisanoj formi ugovora kod prodaje nepokretnosti bila bi obesmišljena.

Pored navedenog, Vrhovni sud nalazi da u postupku nije ni tražena konvalidacija spornog ugovora, tako da drugostepeni sud konvalidaciju ugovora u konkretnom slučaju, nije ni mogao tretirati kao prethodno pitanje i o tome odlučivati.

Vrhovni sud saglasan je i sa zaključkom prvostepenog suda u pogledu ništavosti Aneksa Ov I br. 4506/2013 od 26.06.2013. godine, imajući u vidu da je tužilac 04.10.2012. godine opozvao punomoćje od 12.05.2003. godine, kojim je prvobitno ovlastio svoju sestru a prethodno tuženu, sada pokojnu VV, da u njegovo ime raspolaže i sa njegovim nepokretnostima. Pored toga, kako je Ugovor o prodaji nepokretnosti od 09.02.2009. godine, zaključen u manjkavoj formi i ne proizvodi pravno dejstvo, samim tim i Aneks Ov I br. 4506/2013 od 26.06.2013. godine ne može da proizvodi pravno dejstvo.

Navodi drugostepenog suda da je prvostepeni sud doneo pogrešnu odluku u delu tužbenog zahteva kojim je traženo da se upiše na osnovu presude pravo svojine tužioca na ½ kp.broj ... KO ..., jer je spornim ugovorm prometovano pravo svojine od 5/24 predmetne parcele se ne mogu prihvatiti. Kod činjenice da je utvrđeno da je ništav sporni ugovor u celini, u toj sitaciji se upis prava svojine u katastru nepokretnosti mora vratiti u stanje koje je bilo upisano pre izvršenog raspolaganja sa nepokretnošću po spornom - ništvom ugovoru.

Pravilnom primenom navedenog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje proizilazi da je revizija osnovana ali samo u odnosu na tuženog BB, te je revizijski sud preinačio drugostepnu presudu u stavu 2. izreke presude i potvrdio prvostepenu presudu u stavu I i II izreke u odnosu na tuženog BB, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužioca u odnosu na tuženu Republiku Srbiju nije osnovana, jer Republika Srbija nije pasivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari, zbog toga što nije nužni sukcesor sada pok. VV, kako je to pogrešno zaključio prvostepeni sud. Naime, prvobitno tuženu VV, koja je preminula u toku spora, nasledio je tužilac (brat) tako da se u toj procesnoj situaciji, spor može rešiti u celini između tužioca i tuženog BB, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Odluka o troškovima postupka je doneta po odredbi člana 165. stav 2. i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa je tužiocu dosuđeni samo nužni troškovi revizijskog postupka i to za sastav revizije iznos od 22.500,00 dinara po AT (Sl. Glasnik 37/21). Sudske takse nastale u revizijskom postupku tužiocu nisu dosuđene, jer isti nije opredelio iznos taksi, u skladu sa odredbom člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković