Rešenjem Višeg suda u Smederevu P 12/23 od 09.05.2023. godine odbijen je predlog tužioca za donošenje dopunske presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2742/23 od 26.10.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Smederevu P 12/23 od 23.02.2023. godine, ispravljena rešenjem P 12/23 od 09.08.2023. godine. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđeno rešenje Višeg suda u Smederevu P 12/23 od 09.05.2023. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u celini iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u stavu prvom i trećem izreke, na osnovu člana 408. ZPP u vezi sa članom 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana. Revizija izjavljena protiv pravnosnažnog rešenja sadržanog u drugom stavu izreke pobijane presude nije dozvoljena, u smislu člana 420. stav 1. ZPP.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Osim navedene bitne povrede, revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 6, 8, 10, i 11. ZPP ovog zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, kao i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Ukazivanje revidenta na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP nije osnovano, jer se ne radi o nepravilnoj primeni odredaba parničnog postupka u postupku pred drugostepenim sudom koje su bile ili mogle da budu od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Osporavanje punomoćja izdatog punomoćniku tuženog nije od značaja jer ne utiče na pravilnost pobijane presude. Neosnovano se ukazuje da nije odlučeno o svim tužbenim zahtevima tužioca jer je pravnosnažnim rešenjem odbijen zahteva tužioca za donošenja dopunske presude.

Tužbom podnetom 17.01.2023. godine, tužilac traži utvrđenje da je tuženo javno preduzeće diskriminatorski postupalo prema tužiocu s obzirom na lična svojstva tužioca i zakonskog zastupnika tužioca jer je odbilo da odluči o potpisivanju aneksa 1 ugovora o izvođenju radova i zahtevu za isplatu tužiocu po tom aneksu iznosa od 110.760,00 dinara, da se naloži tuženom da potpiše predmetni aneks, obaveže na isplatu iznosa od 110.760,00 dinara tužiocu pod pretnjom prinudnog plaćanja 20.000,00 dinara po danu počev od 31.07.2014. godine, sa traženom kamatom, i zabrani tuženom da nastavi sa ignorisanjem potpisivanja predmetnog aneksa i isplate iznosa od 110.760,00 dinara.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, radnje za koje tužilac u činjeničnim navodima tužbe i priloženim dokazima tvrdi da predstavljaju diskriminatorsko ponašanje, nemaju takav karakter, iz razloga što takvo postupanje nije dovedeno u vezu sa ličnim svojstvima tužioca odnosno njegovog zakonskog zastupnika kao povezanog lica.

Po nalaženju revizijskog suda, s obzirom na traženu pravnu zaštitu i utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbene zahteve tužioca, pa se revizijom neosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava.

Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom Republike Srbije (član 21) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju), a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije.

Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/2009) određeno je značenje izraza „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“, kao i značenje izraza „lice“ i „svako“ (član 2. stav 1. i 2.). Prema toj odredbi, glavno obeleže diskriminacije je neopravdano pravljenje razlike između lica s obzirom na neko njihovo lično ili pretpostavljeno svojstvo, a zaštita od diskriminacije pruža se i pravnom licu koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da je za utvrđenje diskriminacije odnosno diskriminatorskog postupanja potrebno da se lice koje traži zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, da je pravljenje razlike neopravdano i vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica, a ukoliko se lice koje traži sudsku zaštitu ne nalazi u takvoj situaciji, diskriminacije nema.

Tužilac nije u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja iz člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije učinio verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije ( da je nejednako tretiran u odnosu na druga lica koja su u istoj ili bitno sličnoj situaciji s obzirom na lična svojstva tužioca koje navodi u tužbi – zbog statusa tužioca kao privrednog društva u privatnoj svojini ili delatnosti tužioca, odnosno nekog od ličnih svojstava njegovog osnivača: teritorijalna, politička pripadnost, stručna osposobljenost, imovno stanje i slično). Zbog toga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nije izvršena diskriminacija tužioca po bilo kom osnovu, na posredan ili neposredan način, pa se u ovom sporu neosnovano traži sudska zaštita od diskriminacije i naknada materijalne štete.

Zbog iznetog, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u prvom, a na osnovu člana 413. ZPP kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković