Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužioca se ne ukazuje na drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju protiv oca tužioca osumnjičenog BB podneta je krivična prijava od strane MUP-a RS, SUP Požarevac, OUP Kučevo 18.12.2005. godine, zbog krivičnog dela iznuda iz člana 180. KZ RS i krivičnog dela prevare iz člana 171. KZ RS. Od njega je pored ostalih motornih vozila oduzeto i jedno kombi vozilo mareke „Mercedes benc“ 312 – DSprinter“ koje je rešenjem Opštinskog suda u Kučevu od 14.12.2006. godine, predato na čuvanje oštećenom iz krivičnog postupka. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica Kučevo od 15.03.2008. godine, optuženi BB oglašen je krivim zbog izvršenja krivičnog dela iznude u odnosu na oštećenog VV ali njome nije obuhvaćeno i vozilo marke „Mercedes“ bele boje tip „312 D“. Tužiocu je kao nasledniku svog pokojnog dede GG, vlasnika ovog vozila, vozilo vraćeno 03.04.2018. godine. Pokojni GG, deda tužioca koji je bio vlasnik vozila u trenutku oduzimanja živeo je u domaćinstvu sa sinom BB i njegovom suprugom i unukom tužiocem AA koji je u vreme oduzimanja vozila imao 12 godina. U to vreme pokojni GG je imao 70 godina i bio je invalidski penzioner. Vozilo je služilo za prevoz putnika, maksimalni broj putničkih mesta je 12, kupljeno je za potrebe autoprevozničke firme koju je imao BB sin pokojnog GG, odnosno oca tužioca koju je ugasio 2011. godine. Do oduzimanja vozila ovo vozilo je vozio otac tužioca koji je radio kao prevoznik i istim povremeno prevozio članove sportskih društava i obavljao druge prevoze po potrebi kada je bio angažovan. Povremeno je i pokojni GG prevozio putnike ali ne u okviru svoje delatnosti već da pomogne sinu. Vozilo nije kupljeno da bi bilo rentirano, već da bi služilo porodičnom biznisu i to ocu tužioca koji je imao autoprevozničku radnju a kasnije tužiocu ukoliko bi se bavio tom delatnošću. Tužilac se nakon punoletstva jedno vreme sa ocem bavio poljoprivrednom, kasnije otišao da živi u Švajcarsku ali se tamo bavio preprodajom automobila a ne autoprevozničkom delatnošću ili delatnošću renta kara. Veštačenjem je utvrđena visina moguće izgubljene dobiti za period od dana oduzimanja vozila od oca tužioca do dana njegovog vraćanja tužiocu a prema mogućnosti rentiranja spornog vozila za period po principu auto - dana. Pravnosnažnom delimičnom presudom Višeg suda u Požarevcu od 03.11.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete nastale na predmetnom vozilu isplati iznos od 1.731.381,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 03.11.2021. godine pa do isplate.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev u vidu izmakle koristi zbog nemogućnosti korišćenja predmetnog vozila za period od oduzimanja i vraćanja sa obrazloženjem da tužilac izmaklu korist potražuje kao pravni sledbenik svog dede pokojnog GG koji je bio vlasnik vozila za period do 19.06.2013. godine, a za period od 20.06.2013. godine do 03.04.2018. godine kao vlasnik vozila po osnovu nasleđa iza smrti pokojnog GG. S obzirom da ovo imovinsko pravo koje je vezano za ličnost imaoca ne može biti predmet nasleđivanja osim toga, pokojni deda tužioca nije imao registrovanu autoprevozničku delatnost, niti je ostvarivao prihode korišćenjem predmetnog vozila po tom osnovu da bi imao pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi. Za period od kada je tužilac po osnovu nasleđivanja iza pokojnog GG postao vlasnik vozila pa do vraćanja vozila u posed tužiocu tužilac nema pravo na naknadu štete jer nije utvrđeno da se u tom periodu bavio delatnošću prevoza putnika za koje je služilo predmetno vozilo, niti delatnošću rentiranja vozila kao ni da je imao nameru da se tom delatnošću bavi.

Po nalaženju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Saglasno članu 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. ovog člana pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikom radnjom ili propuštanjem. Prema ovoj zakonskoj odredbi poveriocu treba priznati pravo na naknadu štete za izmaklu korist ako su ispunjeni određeni uslovi, a to je da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da postoje elementi na osnovu kojih se može odrediti iznos izmakle koristi i ako očekivana izmakla korist ne bi bila protivna važećim propisima i dobrim poslovnim običajima. Pravo na naknadu štete zbog izmakle koristi poverilac će imati samo ako je prema onome što se u životu redovno dešava ili prema posebnim okolnostima slučaja izvesno (van razumne sumnje) da bi tu korist i ostvario. Pri tome nije dovoljno neko optimističko predviđanje dobitka i nije dovoljno da je poverilac planirao dobitak. Dobitak za koji se po subjektivnim procenama i željama poverioca pretpostavljalo da će nastupiti, ne uzima se u obzir prilikom odmeravanja naknade štete. Traži se da je u pitanju dobitak koji bi svakako nastao, da postoji razumna verovatnoća u pogledu ostvarenja takve koristi. Dakle, da bi se ostvarilo pravo na naknadu štete po osnovu izmakle koristi, potrebno je da se ispune određeni uslovi, pa između ostalog da je šteta u vidu izmakle koristi izvesna i da se dobit mogla očekivati po redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima, kao i da je ostvarenje dobiti bilo sprečeno štetnikovom radnjom. Izmakla korist mora biti konkretno dokazana.

U konkretnom slučaju tužilac nema pravo na naknadu ovog vida štete pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac shodno članu 231. stav 2. ZPP, na kome je teret dokazivanja od značaja za utvrđivanje visine izmakle koristi prema kriterijumima iz napred navedene odredbe člana 189. stav 3. ZOO, i to na koji bi način njegov pravni prethodnik do smrti a zatim i on vozilo koristio i koje bi prihode na taj način po redovnom toku stvari ostvario, što u toku postupka nije učinio.

Nisu osnovani navodi u reviziji tužioca da je vozilo na nezakonit način oduzeto od GG i služilo je isključivo za prevoz putnika pa se po redovnom toku stvari mogla očekivati izgubljena dobit kako do smrti pokojnog GG a od tada univerzalnog sukcesora tužioca i njemu kao univerzalnom sukcesuru pripada i očekivana dobit do smrti pokojnog GG imajući u vidu rešenja o nasleđivanju u spisima. Odredbom člana 1. stav 1. i 2. Zakona o nasleđivanju propisano je da se nasleđuje zaostavština; a zaostavštinu čine sva nasleđivanja podobna prava koja su ostaviocu pripala u trenutku smrti.

Momenat smrti ostavioca je momenat kada se otvara zaostavština odnosno stiče pravo na nasleđivanje. Tužilac je zakonski naslednik svog pokojnog dede ali u ovom postupku ne može osnovano potraživati naknadu tražene štete u vidu izmakle koristi ni po osnovu nasleđa iza svog dede jer prema Zakonu o nasleđivanju zaostavštinu predstavljaju samo prava podobna za nasleđivanje koja su ostaviocu pripala u trenutku smrti. Prava podobna za nasleđivanje su samo ona prava koja ostavilac ostvario, odnosno koja su mu priznata do momenta smrti, što ne podrazumeva i pravo na izmaklu korist, zbog čega je zahtev tužioca za naknadu tražene štete neosnovan kako to pravilno zaključuje nižestepeni sudovi.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković