Prvim stavom izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7637/19 od 24.09.2020. godine odbijena je kao neosnovna žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 27141/16 od 27.03.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 27141/16 od 04.08.2020. godine u prvom, trećem i u delu šestog stava izreke kojim je odbijen kao neosnovan zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove postupka za period od presuđenja do izvršnosti. Drugim stavom izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 27141/16 od 27.03.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 27141/16 od 04.08.2020. godine u drugom stavu izreke tako što je obavezana tužena da na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade tužiocu za period od 18.05.1992. godine do 31.10.2018. godine isplati pojedinačno označene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od njihove mesečne dospelosti do isplate. Trećim stavom izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu p 27141/16 od 27.03.2019. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 27141/16 od 04.08.2020. godine u četvrtom stavu izreke tako što je obavezana tužena da na ime mesečnog iznosa rente tužiocu, pored dosuđenog iznosa od 25.706,13 dinara, plaća još 25.706,13 dinara, ukupno 51.412,26 dinara počev od 01.11.2018. godine, dok za to budu postojali zakonski uslovi ili dok odlukom suda visina rente ne bude izmenjena, s tim što je zaostale, neisplaćene iznose rente od 01.11.2018. godine dužna isplatiti odjednom, dok je za iznos od 2.520,40 dinara na ime mesečnog iznosa rente tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Trećim stavom izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 27141/16 od 27.03.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda P 27141/16 od 04.08.2020. godine, u stavu petom izreke tako što je obavezana tužena da tužiocu za svaki mesečni iznos rente od 51.412,26 dinara počev od 01.11.2018. godine, pa ubuduće, zakonsku zateznu kamatu isplati od pojedinačne mesečne dospelosti svakog prvog u mesecu za prethodni mesec, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na mesečne iznose rente od po još 2.520,40 dinara od dospelosti pojedinačnih iznosa do isplate odbijen kao neosnovan. Četvrtim stavom izreke preinečeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u preostalom delu šestog stava izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 27141/16 od 27.03.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda P 27141/16 od 04.08.2020. godine, tako što je obavezana tužena da na ime troškova parničnog postupka tužiocu isplati iznos od 924.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Petim stavom izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju shodno članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11....87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sledi da je dana 18.05.1992. godine u mestu Modriča, prilikom izvršavanja zadataka u aktivnim borbenim dejstvima tužilac ranjen kao pripadnik tadašnje JNA, VP .. Doboj. Po priznanju svojstva ratnog vojnog invalida četvrte kategorije sa 80% vojnog invaliditeta trajno, tužilac je pravo na ličnu invalidninu ostvarivao u periodu od 01.07.1996. godine do 31.10.2013. godine. Pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 4107/02 od 13.01.2005. godine tužiocu je priznato pravo na naknadu nematerijalne štete zbog posledica ranjavanja dana 18.05.1992. godine (prostrelna rana trbuha sa raskidom jetre, žučne kese i desnog bubrega). Pre ranjavanja, od februara 1991. godine, tužilac je radio u Preduzeću „BB“ u Slavonskom Brodu gde je u radnom odnosu na neodređeno vreme u kovačnici obavljao bravarske poslove sve do novembra 1991. godine kada je zbog pogoršanja bezbednosne situacije napustio Hrvatsku i preselio se u Bosanski Brod. Nakon ranjavanja tužilac je na rehabilitaciji proveo period do 1995. godine, a nakon oporavka nije bio u radnom odnosu. Prijavljen je kao nezaposleno lice – nekvalifikovani radnik sa osam razreda osnovne škole kod Zavoda za zapošljavanje Republike Srpske u periodu od 1995. godine do 09.09.2009. godine. U navedenom periodu nije ostvarivao pravo na naknadu za slučaj nezaposlenosti, ni prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja kod Fonda PIO Repbulike Srpske. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka medicine rada i neuropsihijatra umanjenje opšte radne sposobnosti kod tužioca je utvrđeno u visini od 50%. On nije u mogućnosti da obavlja teže fizičke poslove koji zahtevaju duže fizičko i psihičko naprezanje, duže stajanje i čučanje, posao koji obavlja ne bi trebao da dramatično menja navike u ishrani što je ograničavajući faktor za izvođenje poslova koji zahtevaju odsustvo od kuće i ishranu van kućnih uslova. Kada nema bolove tužilac može da obavlja aktivnosti vezane za ličnu higijenu, pripremu i konzumiranje hrane kao i intelektualne i lakše fizičke aktivnosti. U mogućnosti je da upravlja motornim vozilom, ali je isto rizično s obzirom da je oštećenje pažnje izazvano anksioznošću koju trpi u sklopu posttraumatskog stresnog poremećaja. Teže se koncentriše na posao, intelektualni ili manuelni, otežano mu je čitanje, pisanje, računanje ili precizni rad alatima i rukovanje mašinama. Zbog navedenih zdravstvenih tegoba nije uspeo da se zaposli na poslovima koje je obavljao pre ranjavanja kao nekfalifikovani radnik.

Nalazom veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđen je ukupan iznos naknade nematerijalne štete, koji je u pojedinačno označenim iznosima dat za čitav sporni period, zajedno sa utvrđenim iznosom mesečne rente.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja i ocene neosnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja istaknutog tužbom od 26.04.2007. godine podnetom pre isteka petnaestogodišnjeg roka zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune iz člana 124. KZJ, čijim je izvršenjem tužiocu prouzrokovana šteta, prvostepeni sud je tužbeni zahtev delimično usvojio, priznajući tužiocu naknadu materijalne štete u visini prosečne zarade tri uporedna nekvalifikovana radnika u preduzeću za radove u građevinarstvu i usluge „Vrač“ doo iz Srpskog Broda, umanjenog za 50% preostale radne sposobnosti tužioca na koje iznose je istom priznao zakonsku zateznu kamatu od pojedinačne mesečne dospelosti do isplate.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka drugostepeni sud je utvrđeno činjenično stanje prihvatio kao pravilno i potpuno utvrđeno. Pravilnim je ocenio primenjeno materijalno pravo kod razmatranja prigovora zastarelosti i osnova potraživanja, ali je prvostepenu presudu preinačio u delu kojim je saglasno preostalom obimu očuvane radne sposobnosti tužbeni zahtev delimično odbijen za iznos od 50% utvrđene prosečne mesečne zarade nisko kvallifikovanog radnika.

Obrazlažući svoje stanovište drugostepeni sud je naveo da nezavisno od okolnosti što je tužiočeva radna sposobnost prema usaglašenom nalazu veštaka hirurške i neuropsihijatrijske struke umanjena za 50%, on zbog telesnih povereda zadobijenih vatrenim oružjem kao pripadnik JNA u ratnim dejstvima devedestih godina prošlog veka, u spornom periodu od ranjavanja dana 18.05.1992. godine nije bio u mogućnosti da svojim radom ostvaruje zaradu, saglasno čemu je zbog gubitka prihoda u celosti tužena odgovorna da mu shodno članu 188, članu 189. i članu 195. stav 2. ZOO naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade i rente u punom obimu, u visini utvrđenoj prihvaćenom varijantom nalaza veštaka ekonomsko finansijske struke.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenom citiranih odredbi materijalnog prava prvostepenu presudu preinačio, usvajajući nezastarelo potraživanje u celosti i u visini utvrđenoj prihvaćenim delom nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke, tako da se neosnovano revizijom drugostepena presuda osporava zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Članom 154. i članom 155. ZOO regulisani su pravni institut naknade štete i vidovi štete – nematerijalne i materijalne u obliku stvarne štete i izgubljene dobiti. Članom 173. i članom 174. ZOO predviđena je odgovornost lica koja se bavi opasnom delatnošću za štetu nastalu od te delatnosti, osim ako se dokaže da ista nije bila uzrok štete.

Saglasno citiranim odredbama materijalnog prava dovedenih u vezu sa članom 218. i članom 219. stav 1. Zakona o službi u oružanim snagama, koji je važio u vreme tužiočevog povređivanja, pravilno je od strane nižestepenih sudova ocenjen osnov odgovrnosti tužene imajući u vidu da je materijalna šteta na strani tužioca nastala u oružanim sukobima kada je on kao pripadnik tadašnje JNA, VP .. Doboj u sukobu sa paravojnim formacijama ranjen dana 18.05.1992. godine, a koja šteta se ogleda u izgubljenoj zaradi, te je pravilno kao neosnovan ocenjen i prigovor zastarelosti potraživanja. U konkretnom slučaju šteta je prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZJ, tako da potraživanje zastareva u roku od 15 godina od dana nastanka štete. Shodno članu 377. ZOO navedeni rok zastarelosti teče od dana povređivanja 18.05.1992. godine, pa kako do dana podnošenja tužbe 26.04.2007. godine isti nije protekao, to se tužba smatra blagovremenom.

Protivno revizijskim navodima drugostepeni sud je pravilnom primenom člana 195. ZOO odlučio o osnovanosti istaknutog tužbenog zahteva, te je tužiocu dosudio izgubljenu zaradu i buduću rentu saglasno stepenu njegovog telesnog oštećenja i posledicama manifestovanim u fizičkom deficitu i posttraumatskom stresnom poremećaju, koji saglasno nalazu veštaka hirurške i neuropsihijatrijske struke istog onemogućavaju u privređivanju.

Članom 195. stav 1. ZOO propisano je da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje dužan je istom nadoknaditi troškove lečenja i druge potrebne troškove, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. Stavom 2. istog člana propisano je da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu.

U skladu sa citiranim odredbama materijalnog prava tužiocu naknada štete do presuđenja pripada u mesečnim iznosima izgubljene zarade, a renta od presuđenja, pa ubuduće. Visina potraživanja utvrđena je nalazom veštaka ekonomsko finansijske struke imajući u vidu da tužilac nakon povređivanja nikada nije bio u radnom odnosu i da je u znatnom periodu nakon okončanja lečenja 1995. godine bio prijavljen Zavodu za nezaposlena lica, tokom kog period nije primao naknadu za vreme nezaposlenosti. Dosuđena naknada materijalne štete je u uzročno-posledičnoj vezi sa tužiočevim ranjavanjem, jer se prema redovnom toku stvari moglo očekivati da bi on, da nije bilo štetnog događaja, obavljao poslove nekvalifikovanog radnika sa završenom osmogodišnjom školom, sa kojim stepenom obrazovanja je prijavljen na birou.

Protivno navodima revizije, a pravilnom primenom člana 277. stav 1. ZOO tužiocu je zakonska zatezna kamata na mesečne iznose potraživanja priznata od njihove dospelosti, do isplate, s obzirom da nije bilo mesta primeni člana 279. stav 3. ZOO, jer se ne radi o povremenim novčanim davanjima, a pobijanje revizijom osporene presude zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja isključeno je odredbom člana 407. stav 2. ZPP.

Pravilnom primenom člana 153. stav 1, člana 154. stav 1. i člana 163. stav 2. ZPP, te odredaba Advokatske tarife, tužiocu su troškovi postupka dosuđeni u pravilno obračunatom iznosu, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate (član 277. stav 1. i član 324. stav 2. ZOO).

Na osnovu izložene pravne argumentacije, shodno članu 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke ove presude.

Kako revizija tužene nije usvojena, a odgovor na reviziju shodno članu 154. stav 1. nije neophodni trošak, zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka odbijeni su kao neosnovani u skladu sa članom 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić