Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž2 92/15 od 22.04.2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena navedena presuda Osnovnog suda u Lebanu, u stavu 2, 3, 5, 6. i 7. izreke. U stavu drugom izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu 4. izreke, tako što je tužilac obavezan da doprinosi izdržavanju svog mal. deteta D.S. pored dosuđenog iznosa od 5.000,00 dinara mesečno i iznosom od još 2.000,00 dinara mesečno do 10.-og u mesecu za prethodni mesec uplatom preko pošte putem poštanske uputnice na adresu zakonskog zastupnika mal.deteta, majke E.S. iz L., počev od 19.08.2011. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa ubuduće dok za to postoje zakonski razlozi, dok je deo tužbenog zahteva za iznos od 1.000,00 dinara mesečno odbijen kao neosnovan.

Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavu prvom izreke u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu 2. i 3. izreke, kao i u stavu drugom izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak parničnih stranaka zaključen …. godine, razveden je pravnosnažnom presudom donetom u ovom postupku, a maloletno dete rođeno u braku ... godine D.S., nakon prestanka bračne zajednice ostala je da živi sa majkom, koja se o njoj brine i stara uz pomoć svojih roditelja. Tužilac se ponovo oženio i živi sa suprugom u L. u kući njenih roditelja. Izdržavaju se od prihoda koje tužilac ostvaruje kao muzičar, a pomažu im i njeni roditelji. Tužena nije u radnom odnosu, prijavljuje se na Nacionalnoj službi za zapošljavanje, student je četvrte godine na F. z. p. i p.s. u N.S. – Odeljenje u N., a izdržava se od prihoda koje ostvaruju njeni roditelji. Otac tužene je lekar specijalista u Domu zdravlja u L., sa zaradom od oko 50.000,00 dinara, a majka tužene je administrativni radnik u toj ustanovi sa mesečnom zaradom od oko 20.000,00 dinara. Mal. D. ide u osnovnu školu i njene ukupne mesečne potrebe koje se tiču uobičajenih potreba za hranom, odećom, obućom, školskim priborom i ostalog, što je predviđeno obrazovnim programom, iznose 10.000,00 dinara mesečno. Od faktičkog prestanka zajednice života roditelja, vrlo retko je dolazilo do kontakta između tužioca i mal. deteta, te je time narušena njihova emotivna veza. Centri za socijalni rad iz L. i L. dali su zajednički nalaz i mišljenje da mal. dete treba poveriti majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i predložili model viđanja deteta i oca, koji je prvostepeni sud usvojio i odlučio kao u stavu 2. izreke.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom člana 6. stav 1. - 3., člana 61. stav 1.- 3. i člana 266. stav 1. Porodičnog zakona, uredili lični odnos i viđenje između tužioca kao oca i mal. D.S., na način kako je to određeno u stavu 2.izreke prvostepene presude.

Tužilac je u žalbi osporavao način na koji je uređen lični odnos i viđenje tužioca sa mal. ćerkom. Ove navode žalbe drugostepeni sud je ocenio, pravilno zaključivši da su neosnovani, budući da su Centar za socijalni rad u L. i Centar za socijalni rad u L. dali usaglašeno mišljenje na koji način treba regulisati kontakt deteta i oca, pravilno zaključivši da je takav način održavanja ličnih odnosa između tužioca i mal. deteta u najboljem interesu deteta. Za svoj pravni stav drugostepeni sud je dao valjane razloge, koje prihvata i ovaj sud.

Pravilnom primenom odredbe člana 160. Porodičnog zakona, prvostepeni sud je imajući u vidu potrebe mal. deteta, shodno njegovim godinama života, stepenu obrazovanja i druge okolnosti od značaja za izdržavanje, kao i mogućnosti oba roditelja, pravilno zaključio da je tužilac u mogućnosti da doprinosi izdržavanju mal. deteta sa većim iznosom od tužene, odnosno sa iznosom od 7.000,00 dinara mesečno. Pri odlučivanju o visini iznosa za izdržavanje mal.deteta, drugostepeni sud je cenio činjenicu da je majka mal. deteta nezaposlena i ne ostvaruje nikakve prihode, budući da je student četvrte godine P.f., a da tužilac ostvaruje prihode baveći se muzikom, te da oba roditelja nemaju drugih obaveza izdržavanja, a majka deteta pored novčane obaveze ima obavezu i da se neposredno brine i stara o njemu, kao i da tužilac doprinosom u izdržavanju deteta sa 7.000,00 dinara neće ugroziti sopstvenu egzistenciju.

Stoga je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o visini obaveze tužioca za izdržavanje mal. kćerke i po tom osnovu obavezao tužioca da u izdržavanju mal. deteta doprinosi sa ukupno 7.000,00 dinara mesečno. I za ovakvu odluku drugostepeni sud je takođe dao valjane razloge, koje prihvata i ovaj sud.

Neosnovani su navodi revizije da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, odnosno odredbu člana 160. Porodičnog zakona, tako što nisu cenili činjenicu da roditelji podjednako treba da doprinose izdržavanju mal. deteta. Ovo iz razloga što su upravo ove činjenice cenili, imajući u vidu da majka mal. deteta pored novčane obaveze izdržavanja ima obavezu da se o detetu i neposredno brine i stara.

Na pravilnost pobijane odluke ne utiču navodi revizije da tužena živi u porodičnoj kući roditelja koji su u stalnom radnom odnosu sa solidnim primanjima, budući da roditelji tužene nemaju zakonsku obavezu izdržavanja mal. deteta parničnih stranaka.

Sa izloženog, a na na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.