Rev 1705/2019 3.1.2.10

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 1705/2019
12.09.2019. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Antonović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Milenko Čeperković, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 506/18 od 25.12.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 12.09.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 506/18 od 25.12.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu, Sudske jedinice u Vrnjačkoj Banji P 7/15 od 17.03.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 33.000 evra sa kamatom koju određuje Centralna evropska banka za evro počev od 08.05.2008. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu poslovne banke u mestu plaćanja na dan plaćanja, sve u roku od 15 dana od dana prijema odluke. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca u delu kojim je tražio da se raskine predugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen dana 08.05.2008. godine u ... između tužioca kao kupca i tuženog kao prodavca, povučena. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 506/18 od 25.12.2018. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Kraljevu, Sudske jedinice u Vrnjačkoj Banji P 7/15 od 17.03.2017. godine u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 33.000 evra sa kamatom koju određuje Centralna evropska banka za evro počev od 30.04.2012. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti prema najpovoljnijem kursu poslovne banke u mestu plaćanja na dan plaćanja, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na dosuđeni iznos plati kamatu koju određuje Centralna evropska banka za evro za period počev od 08.05.2008. godine do 29.04.2012. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 498.039,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (odluke sadržane u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke), tuženi je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovan je navod revidenta da je od strane drugostepenog suda učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, budući da je, po nalaženju ovog suda, drugostepeni sud pravilno cenio sve izvedene dokaze u smislu odredbe člana 8. ZPP i na osnovu takve ocene pravilno uzeo kao dokazane određene činjenice na osnovu kojih je doneo zakonitu i pravilnu presudu.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u drugostepenom postupku, parnične stranke su bile dugogodišnji prijatelji. Tužilac je tuženom dana 08.05.2008. godine u prisustvu svoje supruge, svedoka VV iz ..., predao iznos od 33.000 evra, radi kupovine dva stana u stambenoj zgradi koju je tuženi nameravao da gradi na parcelama na kojima je imao pravo korišćenja, s tim da parnične stranke nisu sačinile ugovor o kupoprodaji predmetnih stanova. Stranke su dana 08.05.2008. godine potpisale predugovor u kojem je, između ostalog, navedeno da je kupoprodajna cena za nepokretnosti iz člana 1. tog predugovora iznos od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, od kog iznosa kupac danom overe ovog ugovora kod suda isplaćuje 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti kupoprodajne cene na ruke ovde prodavcu, što svojim potpisom na ovom ugovoru potvrđuje i prodavac kao dokaz isplaćene kupoprodajne cene, dok se prodavac obavezao da kupcu izvrši predaju u državinu predmetnih nepokretnosti najkasnije do 31.12.2008. godine. Potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda. Nesporno je među strankama da tuženi nije ni započeo izgradnju zgrade u kojoj su trebali da se nalaze navedeni stanovi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da predugovor ne proizvodi pravno dejstvo u smislu odredbe člana 45. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 4. st. 1. i 2. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br.42/98 i 111/09), budući da potpisi ugovornih strana nisu overeni od strane suda, te da se osnov po kome je tuženi primio iznos od 33.000 evra od tužioca nije ostvario, zbog čega je tuženi na osnovu člana 210. ZOO u obavezi da tužiocu vrati primljeni iznos i to sa kamatom od dana podnošenja tužbe sudu u smislu člana 214. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tuženi tokom postupka nije dokazao tvrdnju da predmetni novčani iznos nije primio od tužioca, te je pravilnom primenom materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće da naknadi vrednost postignute koristi. Obaveza vraćanja, odnosno, naknada vrednosti nastaje i kada je nešto primio s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili je kasnije otpao.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje od strane drugostepenog suda, pravilan je zaključak tog suda da je u konkretnom slučaju imovina tužioca umanjena, a imovina tuženog se uvećala na njegov račun, te kako se osnov za taj prelaz imovine nije ostvario, budući da tuženi nije izgradio stambenu zgradu, te tužilac nije stekao pravo svojine na predmetnim nepokretnostima, nastala je obaveza sticaoca - neosnovano obogaćenog da neosnovano osiromašenom vrati ono što je bez pravnog osnova ušlo u njegovu imovinu.

Navodima tuženog iznetim u reviziji se u suštini osporava ocena dokaza i primena pravila o teretu dokazivanja od strane drugostepenog suda, koji navodi su neosnovani. Po oceni ovog suda, drugostepeni sud je pravilnom primenom odredbe člana 8. ZPP doneo presudu po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučio koje će činjenice da uzme kao dokazane, te pravilno primenio i pravilo o teretu dokazivanja, u smislu odredaba članova 228-231. ZPP.

Pravilna je i odluka drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić