Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1600/22 od 06.07.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužioca AA i drugotužene VV i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke u delu koji se odnosi na obavezu drugotužene VV da tužiocu isplati iznos od 272.020,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.06.2019. godine pa do isplate, u stavu drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi tužioca i drugotužene za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovani.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužena-protivtužilja VV je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011....10/23), Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj.

Pravosnažnom presudom obavezana je tužena - protivtužilja da tužiocu- protivtuženom isplati iznos od 272.020,00 dinara, do visine vrednosti njenog naslednog dela 1/3 nasleđene imovine koju je nasledila od svog supruga GG, a na ime duga po ugovoru o zajmu koji je zaključen dana 21.09.2011. godine između tužioca AA, kao zajmodavca i sada pok. GG, kao zajmoprimca, na osnovu odredaba članova 557. Zakona o obligacionim odnosima i članova 212. stav 1. i 224. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Tužena u postupku i u reviziji tvrdi da su nakon navedenog ugovora o zajmu zaključena još četiri ugovora o zajmu isključivo između tužioca i Privrednog društva „GG“ doo Kruševac, te da istima nije ugovorena lična odgovornost pok. GG, te da nema osnova za obavezivanje tužene, kao naslednika pok. GG na isplatu zajma do visine njenog naslednog dela.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepene odluke u skladu sa praksom i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem ili pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužena uz reviziju nije dostavila pravosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Revizijom se ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije. Nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilac-protivtuženi dokazao da je sa pravnim prethodnikom tuženih-protivtužilaca zaključio ugovor o zajmu kojim je zajmoprimac garantovao svojom ličnom imovinom i imovinom preduzeća da će uložena sredstva vratiti u roku od godinu dana od dana uplate, a da kasnije zaključena četiri ugovora o zajmu predstavljaju realizaciju ugovora o zajmu koji je zaključen 21.09.2011. godine, pa s obzirom da je pravni prethodnik tuženih- protivtužilaca za vraćanje zajma garantovao svojim ličnim sredstvima, njegovi naslednici su dužni da vrate dug do visine naslednog dela imovine koju su nasledili.

Osnovanost tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise od konkretne činjenične građe. Primena instituta posebne revizije predviđena je isključivo za pitanja materijalnog prava, pa je potrebno da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije razmatranje se predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujći dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 01.07.2013. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravosnažne presude je iznos od 272.020,00 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (1 evro=113,7296 dinara, pa vrednost pobijanog dela iznosi 2.391,81 evro), revizija tužene-protivtužilje nije dozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić