Dopunskom presudom Višeg suda u Valjevu P 6/2011 od 08.04.2014. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca AA i BB, kojim je traženo da se tuženi VV i GG obavežu da tužiocima na ime naknade materijalne štete isplate 22.161.482,18 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao neosnovan.

Rešenjem Višeg suda u Valjevu P 6/2011 od 08.04.2014. godine ispravljena je presuda Višeg suda u Valjevu u pogledu prezimena tužilaca.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1932/2014 od 06.05.2015. godine odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Višeg suda u Valjevu P 6/2011 od 14.03.2012. godine, ispravljena rešenjem Višeg suda u Valjevu P 6/2011 od 08.04.2014. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude reviziju su blagovremeno izjavili tužioci, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i odluke o troškovima postupka.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 111/09),koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11) i ocenio da je revizija delimično osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Valjevu P 792/95 od 15.10.2008. godine, utvrđeno je da su tužioci AA i BB suvlasnici sa udelom od 1/2 sa tuženim VV na mlinu izgrađenom na k.p.br. ... KO .... Tužioci AA i BB i tuženi VV su sporazumno uredili način korišćenja mlina, tako da mlin koriste naizmenično po 15 radnih dana. Sporazum je poštovan i o primopredaji je sačinjavan zapisnik do 1995. godine, kada su počele nesuglasice oko korišćenja mlina. Rešenjem Opštinskog suda u Valjevu P 1001/95 od 23.08.1995. godine utvrđeno je da su AA i BB smetali VV u korišćenju mlina, tako što su mu 06. i 07.02.1995. godine zabranili da uđe u mlin i da ga koristi u naizmeničnim intervalima od po 15 dana, a korišćenje mlina su uslovili potpisivanjem zapisnika od 05.02.1995. godine kojim se menja dotadašnji način korišćenja mlina. Rešenjem Opštinskog suda u Valjevu P 1006/03 od 13.10.2003. godine utvrđeno je da je BB, kao vlasnik mlinarske radnje, smetao VV, kao vlasnika mlinarske radnje, tako što ga je 27.06.2003. godine onemogućio da uđe u mlin. Stranke nisu pokušale da urede način korišćenja mlina na drugi način u vanparničnom postupku. U toku ove parnice, po predlogu tužilaca za određivanje privremene mere, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 12287/10 od 02.06.2010. godine, stavom drugim izreke, tuženi VV i GG su obavezani da tužiocima odmah po prijemu rešenja predaju ključeve od mlina, međutim, tužioci nisu uspeli da ostvare sudržavinu na mlinu, jer je tuženi VV stavio rezu sa unutrašnje strane vrata. Tužilac AA je bio vlasnik zanatske mlinarske radnje do 1992. godine, a od 1992.godine do 2005.godine vlasnik je bio tužilac BB, koji je radnju odjavio i nakon 3 godine se zaposlio u preduzeću .... Tuženi VV je vlasnik zanatske mlinarske radnje, a tuženi GG, njegov sin, je od 2009. godine zaposlen u radnji.

Nižestepeni sudovi su zaključili da je sporazum kojim je uređen način korišćenja mlina stavljen van snage i ne proizvodi pravno dejstvo jer stranke jedna drugu onemogućavaju u primopredaji mlina. Takođe, zaključili su da je tužioce iz sudržavine isključio tuženi VV, jer je on kao suvlasnik i preduzetnik koji ima samostalnu zanatsku radnju zadržao ključ od mlina i stavio rezu na vrata sa unutrašnje strane i jedini ima državinu nad celim mlinom. Sudovi smatraju da je tuženi GG detentor i da faktičku vlast na mlinu vrši za drugoga, kao zaposleni u radnji svog oca, pa nema državinu u smislu člana 71. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, zbog čega je u odnosu na njega tužbeni zahtev za predaju u sudržavinu odbijen. Nižestepeni sudovi su zaključili da je zahtev za naknadu materijalne štete neosnovan, jer je mlinarska radnja tužilaca odjavljena, pa tužioci nisu dokazali da bi do očekivane dobiti došli radom na zakonit način, dok ostvarivanju dobiti ''na crno'' sud ne može da pruži zaštitu, kao i da tužioci nisu pružili dokaze da bi mlin koristili davanjem u zakup, pošto su tvrdili da bi mlin koristili za mlevenje žita trećim licima i na taj način ostvarivali dobit. Drugostepeni sud je zaključio da, suprotno navodima žalbe tužilaca, nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima jer tuženi VV nije upotrebljavao tuđu, već stvar na kojoj je suvlasnik, a tuženi GG je mlin, kao zaposleni, koristio za njega.

Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i to član 71. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, odbijanjem tužbenog zahteva za predaju mlina u sudržavinu u odnosu na tuženog GG.

Prema članu 71. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, lice koje po osnovu radnog ili sličnog odnosa, ili u domaćinstvu vrši faktičku vlast na stvari za drugo lice, a dužno je da postupa po uputstvima ovog drugog lica, nema državinu.

Imajući u vidu da tuženi GG mlin koristi kao zaposleni u zanatskoj radnji svog oca, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je on u odnosu detencije (pritežanja) prema stvari, odnosno da faktičku vlast vrši za gospodara stvari koji jedini ima državinu. Zato su bez uticaja navodi revizije kojima se ističe da su svedoci potvrdili da je tuženi GG onemogućio tužioce da priđu mlinu i da je tuženi GG pravnosnažnom presudom K 899/10 oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti zato što je tužiocu AA pretio jer je to moglo biti raspravljano u parnici za smetanje poseda, a ne u ovom državinskom sporu. Ovi navodi su cenjeni od strane drugostepenog suda, koji je pravilno zaključio da tuženi GG nema državinu u smislu člana 71. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, zbog čega je u odnosu na njega tužbeni zahtev za predaju u sudržavinu neosnovan. Okolnost da je privremena mera za predaju ključeva od mlina usvojena i u odnosu na tuženog GG nije od značaja, jer se odlukom o privremenoj meri samo privremeno uređuju odnosi stranaka, do pravnosnažne odluke suda o tužbenom zahtevu kojom se spor konačno rešava.

U delu odluke kojom je tužbeni zahtev za predaju mlina u sudržavinu odbijen u odnosu na tuženog GG, nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se u reviziji posebno ukazuje, jer pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a dati razlozi su jasni i neprotivrečni i materijalno pravo pravilno primenjeno, pa je na osnovu člana 405. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

U pogledu odluke o zahtevu za naknadu štete, revizijom se osnovano ističe bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, kao i pogrešna primena materijalnog prava, usled čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Revizijom se osnovano ukazuje da su sudovi pogrešno zaključili da je sporazum stranaka o korišćenju stvari, 15 dana naizmenično, stavljen van snage, jer su počev od 1995. godine jedni druge ometali u realizaciji sporazuma. Okolnost da ugovorne strane nisu poštovale sporazum ne znači da je on stavljen van snage i da ne proizvodi dejstvo, jer je AA vođenjem sporova za smetanje državine protiv Slobodana Matića upravo pokušavao da izdejstvuje realizaciju sporazuma, a to pokušavaju i tužioci vođenjem ove parnice. U odgovoru na tužbu, tuženi ne spore tužiocima pravo da mlin koriste 15 dana naizmenično prema dogovoru. Sudovi stavljaju na teret tužiocima činjenicu da nisu u vanparničnom postupku tražili drugačije uređenje načina korišćenja, međutim to nisu učinili ni tuženi, pa su stranke dužne da poštuju sporazum o uređenju načina korišćenja stvari koji je ustanovljen. Revizija pravilno ukazuje da se ocenom sudova da je sporazum stavljen van snage, relativizuje nezakonito postupanje tuženih koji odbijaju da predaju mlin u sudržavinu i nakon donošenja privremene mere u ovoj parnici.

Ovaj sud prihvata zaključak nižestepenih sudova da tužioci ne mogu ostvariti naknadu štete zbog izgubljene zarade u situaciji kada su odjavili zanatsku radnju. Međutim, sudovi su prenebregli činjenicu da su tuženi nesavesni držaoci u pogledu isključive upotrebe stvari od isticanja zahteva za predaju u sudržavinu. Prema članu 39. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko- pravnih odnosa, nesavestan držalac je dužan da nadoknadi vrednost ubranih plodova koje je potrošio, otuđio ili uništio, kao i vrednost plodova koje je propustio da uberu. Tuženi su nezakonitom upotrebom stvari u vremenu kada je ona prema sporazumu stranaka trebalo da se nalazi u državini tužilaca ostvarili korist, koju su dužni da naknade primenom citirane odredbe.

S tim u vezi revizija osnovano ukazuje da su tuženi ostvarili korist povredom prava tužilaca na imovinu, pa se ne može prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da tužioci nemaju pravo na naknadu usled isključivanja mogućnosti da imovinu koriste, čime su tuženi svu korist od upotrebe stvari prisvojili za sebe više od šest godina koliko je proteklo od podnošenja tužbe, pa i nakon donošenja privremene mere u ovoj parnici.

Budući da je, usled propusta u primeni člana 39. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, sud pogrešno ocenio da tužioci nemaju pravo na naknadu zbog nezakonite upotrebe zajedničke stvari i ostvarivanja koristi iz nezakonite upotrebe, pogrešno je stavljeno van snage rešenje o određivanju veštačenja koje su predložili tužioci. Zato je činjenično stanje ostalo pogrešno i nepotpuno utvrđeno, pa je revizija tužilaca usvojena i nižestepene presude ukinute u delu kojim je odbijen zahtev za novčano potraživanje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će, imajući u vidu iznete primedbe, pravilnom primenom materijalnog prava, ponovo odlučiti o nepresuđenom delu tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, primenom člana 406. i 407. stav 2. odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić