U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Milan Dodig, advokat iz ..., protiv tuženih Republike Srbije – Ministarstvo pravde i RGZ Beograd – Služba za katastar nepokretnosti Novi Sad, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, radi poništaja uknjižbe i naknade štete, odučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 682/14 od 11.12.2014. godine, u sednici veća održanoj 03.11.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 682/14 od 11.12.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 65/2010 od 28.11.2013. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi apsolutna ništavost ugovora o zajmu – sporazuma broj I 3334/01 od 28.12.2001. godine Opštinskog suda u Novom Sadu koji je protivan odredbi člana 103. ZOO i prinudnim propisima, te kao takav ne može da proizvodi pravno dejstvo; da se poništi rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu DN 563/02 od 02.12.2002. godine o konstituisanju založnog prava koje kao takvo apsolutno ništavo i ne može da proizvodi pravno dejstvo, da se poništi rešenje tužene Republike Srbije – RGZ Beograd – SKN Novi Sad broj 952/02-11846C i 952-02-983/06Ž od 21.02.2007. godine kojim se uknjižuje kao vlasnik nekretnina na parcelama broj ... i ... u LN broj ... KO ... VV, koje kao takvo apsolutno ništavo ne može da proizvodi pravno dejstvo; da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo Pravde i RGZ Beograd da tužiocima na ime naknade materijalne štete shodno članu 154. i 155. a u vezi člana 172. ZOO isplati na ime naknade materijalne štete iznos od 4.000.000,00 dinara koji iznos su usled ucene i prinude radnjama tužene tužioci isplatili VV za otkup svoje nekretnine sa zakonskom zateznom kamatom koja će se računati počev od 01.06.2012. godine kada je šteta i nastupila shodno članu 186. ZOO pa sve do dana isplate; da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo Pravde i RGZ Beograd da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih psihičkih patnji i bolova u vidu straha shodno članu 200. ZOO u vezi sa članom 172. ZOO isplati svakom od po 3.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate; da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo Pravde i RGZ Beograd da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene psihičke patnje i bolove u vidu bitno narušenog ugleda i časti shodno članu 200. ZOO u vezi sa članom 172. ZOO isplati svakom od po 4.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja pa do isplate, te da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo Pravde i RGZ Beograd da im isplati troškove postupka shodno članu 149. i 150. ZPP sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate. Tužioci su oslobođeni plaćanja sudskih taksi u ovoj pravnoj stvari.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 682/14 od 11.12.2014. godine, stavom prvim izreke, žalbu tužilaca odbio i potvrdio prvostepenu presudu, a stavom drugim izreke je odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno preko punomoćnika izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U provedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12. istog člana na koju se revizijom ukazuje, jer pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je 28.12.2001. godine zaključen ugovor o zajmu između VV kao zajmodavca i ovde tužilaca, kao zajmoprimaca. U izvršnom predmetu pred Opštinskim sudom u Novom Sadu I 3334/01 od 28.12.2001. godine sačinjen je zapisnik radi sporazumnog zasnivanja založnog prava kojim su se potpisnici navedenog ugovora saglasili da se potraživanje poverioca – VV obezbedi zasnivanjem založnog prava na nepokretnosti u vlasništvu AA. Rešenjem istog suda I 2002/03 od 09.08.2004. godine u predmetu radi naplate javnom prodajom, utvrđeno je da je poverilac kao kupac ponudio najveću cenu za predmetnu nepokretnost. Rešenjem od 07.10.2004. godine ta nepokretnost je predata kupcu, a RGZ Službi za katastar nepokretnosti je naloženo da uknjiži pravo vlasništva u korist poverioca na predmetnoj nepokretnosti. Tužioci su kao zakupci 08.12.2004. godine zaključili ugovor o zakupu sa VV kao zakupodavcem, a predmet ovog ugovora je bila nepokretnost koju je on preuzeo na osnovu rešenja od 07.10.2004. godine. Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 23.12.2005. godine je konstatovano da je poverilac namirio svoje potraživanje prema dužnicima i da se obustavlja izvršni postupak prema njima, te je naloženo Službi za katastar nepokretnosti brisanje zabeležbe javne prodaje upisane po rešenju o izvršenju od 20.10.2003. godine i u skladu s tim je doneto rešenje od 21.02.2007. godine kojim se dozvoljava brisanje založnog prava jer su se stekli uslovi iz odredbe člana 50. tačka 2. Zakona o hipoteci. Utvrđeno je i da je rešenjem DN 563/2002 od 02.12.2002. godine odbijen zahtev Opštinskog suda u Novom Sadu I 3334/2001 radi upisa u zemljišne knjige sporazumnog zasnivanja založnog prava na predmetnoj nepokretnosti tužilaca jer sud od 25.01.2002. godine više nije nadležan da vrši ove upise već je za to isključivo nadležna RGZ Služba za katastar nepokretnosti Novi Sad. Osim toga, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P 4991/2007 od 22.09.2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili utvrđenje ništavosti sporazuma o zasnivanju založnog prava na nepokretnosti od 28.12.2001. godine i naknadu štete.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su, kao neosnovan, odbili tužbeni zahtev.

Iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da su tužioci sa VV zaključili sporni ugovor o zajmu i u skladu s njim sporazumno zasnivanje založnog prava, a koji proizvode pravno dejstvo između njih. Sledom rečenog, pravilan je zaključak nižestepenog suda da se pitanje postojanja i punovažnosti ugovora može raspraviti samo uz učešće u parnici svih ugovornih strana, kao nužnih i jedinstvenih suparničara (član 211. ZPP), a tužbom u ovoj parnici nije obuhvaćen i VV, kao zajmodavac iz tog ugovora.

Prema opštem pravilu o teretu dokazivanja u smislu člana 223. Zakona o parničnom postupku, ko šta tvrdi, kome šta ide u prilog, dužan je to i da dokaže. Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a sud odluku o osnovanosti tužbenog zahteva donosi na osnovu predloženih činjenica i dokaza. Kako tužioci nisu pružili dokaz da im je nepravilnim i nezakonitim radom organa tužene Republike Srbije povređeno neko pravo, to je i u tom delu neosnovan njihov zahtev jer nisu dokazali postojanje osnova za odgovornost tužene Republike Srbije za eventualnu štetu koju im je prouzrokovao njen organ. Nepravilnim radom organa za koji odgovara tužena, u smislu člana 172. ZOO smatra se činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koja šteti pravu ili interesima trećeg lica, a nezakonitim radom službenog lica ili organa smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni. Stoga navodi o pogrešnoj primeni matrijalnog prava nisu osnovani.

Navodima tužilaca u reviziji se ne dovodi u sumnju pravilnost pravnog zaključivanja i presuđenje u ovom sporu. Ovakvi navodi su vezani uglavnom za ocenu izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 398. stav 2. ZPP, pa ne može biti ni predmet posebnog razmatranja revizijskog suda u razlozima ove presude.

Iz navedenih razloga je odlučeno kao u izreci na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana, budući da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke ne bi se postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić